07

utorak

travanj

2020

NONS

Idem kući s posla i vidim na nebu šta? Ogromno žuto govno koje je po raznim portalima prozvano ružičasti supermjesec. Malo morgen je ružičast; žut ko i inače, jedino je tak blizu da imam osjećaj da bi ga mogla srušit rukom s neba. A to u mom nemilom slučaju znači samo jedno - reprizu sinoćnje večeri, po šemi NONS ( čitaj - noćas opet nema spavanja ).

Znači jutros sam se probudila u tri nula nula. Prevrtala se malo, pa se uznervozila i digla. Upalila teve, kad tamo brazilska sapunjara, pa španjolska sapunjara. Pojela malo ajvara na kruhu između dvije sapunjare, pila vode, išla na vece. Zapalila prvi, pa drugi put. Probala žmirit i vizualizirat umirujuće slike vunodavajućih travopasa ( čitaj ovčica ) nebil me uspavalo njihovo žvakanje trave. Trgla se na pomisao da kakve sam sreće sigurno će odnekud izbasat njihov pastir i pitat me kolko ima sati. Pojela jabuku, poila još vode, zapalila treći put. Našla na jutjubu neku navodno umirujuću muziku i zgurala slušalice u uši, stavila na najtiše...ma ništa. Ne da me nije uspavalo nego me razbudilo jer sam se uhvatila da počinjem prepoznavat instrumente koji se mogu čut u navodno uspavljujućem cinguljanju. Otkrivala se jer mi je bilo vruće i pokrivala se jer mi nije bilo vruće. Zadnji put sam pogledala na sat petnajst do pet. E onda sam biće malo zadrijemala jer sam skočila ko pofurena malo prije sedam, sva sfrkana od ležanja na trosjedu; taman je Maja Blagdan počela pjevat špicu od dobro jutro Hrvatska.
A prošlu noć je žuto govno bilo manje jedno dvadeset puta od ovog večerašnjeg stanja. Kratko i jasno - noćas sam najebala ko žuti. Biće dobro ak sat vremena odspavam. Točno se bavim mišlju da srušim garažu i šupu i da se tu iskopa podrum na dubini od minimalno trideset metara, pa da u slučajevima ultrasuperturbonaglog mjeseca idem u podzemlje, u tešku mrakaču ko krtica, nebil zalijepila kapke barem dva tri sata. Pa još kad mi krenu proseravat da kak je to predivno za vidjet i da kak bi bilo baš divno da se češće može blejat u to čudovište. Mislim halo?! Kad bi postojo način da ga zapalim, išla bi ga spalit ko inkvizitor. Evo pišem i gledam kak se hodnik puni svjetlošću; sve mi slabo dolazi, majke mi.

Jedino da metnem deku na pod u hodnik pa da zavijam dok se ne smorim. Il dok neko od susjeda ne zovne hitnu pa me ne odvedu lagano na produženi psihijatrijski boravak.

Nema tu pomoći. Noćas opet nema spavanja.

( a gle fotku, izgleda ko da će svaki čas prevrnut kuću katnicu...ma fuj )

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.