Ko se boji zmije još

Manji najdraži frajer ima vodene kozice, pa je u karanteni. Nemre nikuda takav piknjav, pa sam i ja uskočila na nekoliko sati čuvanja dok je ostatak njegove obitelji izbivao iz stana.

Gledamo crtiće, jašimo jednoroga ( zapravo on, ne ja; ja samo pomažem da ga podigne dok ga dovlači iz njihove sobe ) i ne želimo mazat kozice ni pod kojim uvjetima.
- Idemo se igrati u sobu - vuče me za sobom, pa moram sjest na jednu od njihovih malenih stolica i zajedno s njim slagati životinje kojih ima svih vrsta i oblika. To je cijelo jedno životinjsko carstvo - ima figura krava, ovaca, konja, svinja, magaraca, dinosaura, slonova, žirafa, i sve ih poznaje i pokazuje mi kud da ih stavim. U jednom uglu sobe ima nešto igračaka vezanih za kuhinju, onih drvenih jaja na oko i krumpirića i kroasana pa malo i kuhamo neki gablec. Uzimam dva malena poklopca i pokazujem mu kako da lupa s njima, kao da svira činele.
- Ali mama će se ljutit - kaže mi.
- Pa mame sad nema, malo ćemo samo svirati - odgovaram ja. On uzima poklopce i dok ja fućkam on ritmički poklopcima prilično točno prati melodiju. Probavamo to što smo skuhali pa se vraćamo na životinje; sjetio se da ima jednu veliku knjigu sa crtežima svih kontinenata u kojoj je nacrtano i puno životinja koje tamo žive.
- Vidi, tu je tukan - pokazuje mi crtež ptice na Južnoj Americi. Pa skačemo na Australiju, gdje prepoznaje i koalu i klokana. Na Antarktiku je nacrtana pseća zaprega, i tu nam zapinje - ispada da se pas zove haksi, ali idemo dalje. U Africi na sam spomen Sahare kaže - e tu žive deve, i pokazuje ih svojim prstićem.
- Imam ja jos zivotinja tu u kutiji - kaže on, diže se i vadi plišanog kita i šta? Plastičnu zelenu zmiju.
Manji najdraži frajer ne zna da ja kad vidim zmiju i na slici imam napade nelagode. Sjećam se torbe od zmijske kože koju je imala moja sestra i spopadala me muka samo kad je vidim, a kamoli da je uzmem u ruke. Dobro, znam da je zmija plastična i da mi nemre ništa, al sva je vijugava i on mi je gura u ruke, pa ću ja ko za igru bit zmija a on kit.
- Ajde da ja budem kit - predlažem ja. On prihvaća, pa se ko kit i zmija malo razgovaraju a onda zmija skoči na kita i malo ga promaši pa završi meni na glavi. Moram ostat sabrana, pa je stresem sa sebe i ona pada na pod.
- Ajde ti sad budi zmija - predlaže.
- Ja ti baš ne volim zmije - kažem ja.
On je uzima u ruke i konstatira - ne moze ti nista, strgana je, vidi, pa mi pokazuje da je zbilja malo napukla. Uzimam je u ruke, šta ću drugo, i sve me jeza prolazi. Pa kit i zmija još malo razgovaraju, a onda se zmiji ko naglo počne spavat pa se vraća u kutiju, i to u onaj dio do kojeg manji najdraži frajer ne može doć.

Osjećala sam se ko Indijana Džons, života mi moga. Al za manjeg najdražeg frajera moraš i ono što ni u ludilu, ni za kog na svijetu ne bi napravila.

( photo - corpus delicti, da ne ispadne da izmišljam svaštanešta )