Incident s listićem

Idem doma s posla i zbavljam uobičajenu rutinu - kupujem kruh, neku piletinu i smrznutu brokulu i karfiol jer imam najozbiljniju namjeru napravit neki umak za uz tjesteninu koji mi se čini jako apetitlih, i znam da se moram svratit u banku platit nešta hitno. Nemam uplatnicu al imam sve potrebno u poruci na moblnom uređaju.

Prvo, ulazak u banku je sam po sebi vantjelesno iskustvo. To su vrata sa sigurnosnom zadrškom, pa pritisni zeleni gumb, pa se otvore prva vrata i onda stojiš ko kreten dok se ne otvore druga jebena vrata, ko da u banku ulazi Bili D Kid osobno, bez konja al naoružan ko vod marinaca.
Drugo, u banci na red čeka jedno desetak ljudi. Al šta mi preostaje nego uć i čekat; druga opcija je hodat do pošte i tamo zateć možda dvadeset ljudi koji čekaju. Pa uzimam broj i duboko dišem.
Treće, glazba koja dopire iz zvučnika je glasna ko u disku, fali samo kugla na plafonu i Travolta da lamata između nas jedanajst bogaca koji čekamo; to valjda da se opustimo il da nam iscuri sav višak ušne masti.
Četvrto, smrznuta brokula i karfiol koje držim u platnenoj vrećici prek ramena me lade ko da ležim u kištri ladičarki, i tu se meni počinje pomalo pa i pišat. Još sam na poslu polokala šalicu čaja negdje oko tri, jebalo me obavezno prisiljavanje da pijem dosta tekućine prije neg šta dođem kući. A ispred mene još samo osmero ljudi u redu.
Peto, sjetim se da sam zaboravila kupit kavu a nemam više ni mrve kod kuće. U stanju u kojem mi je mjehur ne da nemrem uć u dućan nego mogu molit cijeli katolički kalendar da se ne upišam još u banci. Pa da skrenem misli sa mjehura razmišljam kak ću napravit taj fini umak i najest se ko stoka ak ikad dođem kući i stignem do vecea, a nakon šta platim.
I konačno dolazim na red, objasnim šta trebam...kaže žena - trebam vašu osobnu, ne možete izvršit nikakvu transakciju bez osobne. Jaka transakcija, trebam uplatit stošesnajst kuna al ko da uplaćujem stošesnajst miliona kuna, a i otkud zna da nisam ja recimo Hajdi Klum. Spuštaj sve na pod i traži osobnu po novčaniku; jedva je izvučem i pružim ženi osposobljenoj za rad na šalteru. Pitam jel da joj napišem podatke na papir da bude brže, jer ih imam na mobitelu. Ona gleda kroz mene i kaže - meni je sasvim svejedno.
Reko - gospođo, izvinite šta dišem, kad bi vi samo znali šta je meni sve svejedno, recite jel da pišem il da ne pišem. Ne zna ona da je meni mjehur pred eksplozijom i da nemam kave za sutra ujutro skuvat i da bi se lako moglo desit da joj u naletu tjeskobe recimo istresem smrznutu brokulu prek šaltera u krilo. Uzimam olovku i ispisujem podatke. Tu će ona meni još priopćit da je naknada za uplatu deset kuna. Reko - neka je, da je i stodeset, samo naplatite da više krenem kući.
Konačno potpisujem, dajem pare, uzimam onaj listić koji je dokaz izvršene transakcije koja je potvrđena predočenjem osobne, i krećem prema vratima sa sigurnosnom zadrškom, jer šta ak normalno izađeš kroz vrata van, to je ko da nisi ni bio unutra i čeko da onih deset ispred tebe napuste banku, veseli jer su obavili svoje.
Izlazim van na južinu, kadli vjetar duhnu i otpuše mi listić nasred ceste. Ja sa mjehurom koji već mućka lamatam za jebenim listićem i jedva ga ulovim nakon jedno trideset metara; srećom je tip u autu polako vozio jer sam sad već mogla bit na kirurgiji, i to upišana plus slomljena. Jedva doševrljam kući, jedva otključavam vrata, bacam sve stvari u hodniku i prvo se hvatam keramičkog oltara u kupaoni, lakša za jedno tri litre tekućine.

Sad evo čekam da se brokula i karfiol skuvaju pa idem radit onaj fini umak. Incident sa uplatom je već prošlo svršeno vrijeme i gladna sam ko vuk.
O kavi ću mislit sutra ujutro, kad je ne bude.