Slatki eksces

Srećom sam prestara za rođendanske torte. Ko prvo, one svjećice koje se zapale prve dogorile bi do balčaka dok se upali zadnja, a ko drugo kakve sam sreće plamen bi zahvatio firange i ode kuća ko da je bilo nije. ( Dobro, budimo realni, nisam prestara za tortu, al nisam maher za složit je tako da izgleda ko milion dolara, pa onda kao - čemu je peć, to ionako niko ne jede, samo se vuče po frižideru...treba se nekad znat i snać. )

Al ajde reko da malo vidim kakve sve torte majstori rade, kadli...gle čuda, ima i ovakvih filanih ekscesa koje se metnu pred ljude prigodom rođendana, svatova i raznoraznih svečanih prigoda. Neznatno je i nakrivljena ( nadam se usljed transporta, možda je ispala na pod il tak nešta ); file bome isto slabo ima, biće onaj ko je peko pazi da se ljudi koji će je navodno pojest ne zaflekaju spomenutom filom il voćem; bočni ukrasi su fenomenalni, ne znaš jesu to neki zavijutci il štukature il šta je to. Preljeva od čokolade je malo pofalilo pa na jednom dijelu nema ništa, tu bi se recimo dao uglavit neki cvijet il lišće il štagod bilo samo da ne zjapi goli biskvit. A tek majstorski potezi zaglađivanja kreme; to je maestralno. Ovo da vidi Meri Beri ( znate je, to je onaj babac, vrhunaravni britanski slastičar ) držali bi je na intenzivnoj jedno dva tjedna, pa onda boravak u zamračenom prostoru, pa onda vrlo oprezno među ljude, bez spominjanja ičega šta ima veze sa kolačima il nedajbože tortom.
Sjećam se jedne zgode kad je frendici sin ujašio u kremšnjite koje je stavila na terasu da se stisnu, jer u frižideru nije bilo mjesta. Dijete pošlo po loptu i uskočilo usred lisnatog i žute kreme i štaubšećera; ko bi se nado slatkoj barikadi na podu od terase. Jeli su samo domaći, zaobilazeći otiske tenisica na lisnatom.
Ima jedno divno pravilo - ako ne znaš napravit, onda kupi. Dođeš ko čovjek, dobar dan - dobar dan, treba mi torta na tri kata ( il već šta ), kakvu bi vi, ja bi evo takvu, može, koštaće vas 500 kuna, daš pare i ajmo dalje. Bolje i to neg da na stol izneseš hrpu biskvita koja stoji nahero i odma podijeliš žlice pa nek jedu s tog velikog tanjura, jer je ne smiješ dirnut da se ne razleti po stolu, kućeš dozvolit da ljudi sa stolnjaka gule tortu.

Pa se proseravaš kad te pitaju za recept, kažeš - to je obiteljska tajna, recept star dvjesto godina, nemrem to nikak dat. Nek ti proklinju sve živo i mrtvo, jer torta izgleda ko da je rađena za krunidbu Luja četrnajstog ( kupovna naravno, ne tvoja; tvoju su pojele susjedine kokoši ).

( fotka je sa neta, da ne bi mislili da je meni torta pala sa stola )