Ko pada, zlo ne misli

Ajde priznajte jel se smijete kad vidite da neko padne ? Znate ono, slikači se ničim izazvan na štingama, na ravnom, na ledu, štajaznamgdje.

E pa tak se slikačio ( smandrljo, slamazdro, pao, kako vam drago ) jedan od najvećih trenera svih vremena. Dolazio na Vembli, pa će on ko srna lahkonoga preskočit štrik da šta prije zagazi na crveni tepih i mac - sapleo se prek tog naglocrvenog štrika i bubno na nos. Podigo se malo sam, malo uz pomoć tog tamo nekog valjda zaštitara i produžio dalje. Ne piše jel se stuko, valjda nije, jer se digo u sekundi nakon šta je pao.

Al to nije sve. Sad malo o meni, šta ću.
Dakle, idem danas s posla pa svratila na poštu i idem nogostupom, pa ću se navirit u torbu jer mi se čini da vibrira mobitel. Pa ruku u torbu, pa ruj pa kopaj, nema ga ko da tražim iglu u plastu sijena. I moram pogledat u torbu da đubre koje zvoni vizualno identificiram kad već ne ide rovanjem, kad eto neplanskog ruba nekakve šahte ( koji nisam vidjela jer sam uprla oči u torbu, jel ). Jao Bože...kad sam ja zasrljala prema naprijed, ko recimo da skačem skijaške skokove; jedino nisam bila baš elegantna u posrtaju, ruke su letile svukudnekud. Pala nisam, to je sjajna vijest. Odletile jedino sunčane naočale koje su bile na glavi, par metara naprijed. Al mi se zato iz torbe prosulo saću odma nabrojat šta:
prazna kutija od Kafetina, Kafetini koji su ispali iz kutije dok sam rovala za mobitelom, napolitanke koje nisam pojela na poslu, obligatna banana ( šta znaš kad će ti kalij past pa da se ima ), plaćeni račun od Amerikena, neplaćeni računi od telefona, Ervejvs bomboni, kutija od naočala, rabljene papirnate komada dva, nerabljene papirnate koje su se isto rasule po torbi dok sam rovala za mobitelom, Bajerovi Aspirini, najlon od sendvića kojeg sam pojela al nisam bacila najlon, novčanik, cigarete, dvije kemijske olovke koje nisam mogla nać na pošti kad su mi trebale, ključevi od ormara na poslu, sjajilo koje sam tražila tjedan dana po kupaoni, vitamini koje ne pijem al ih nosim, najlon vrećica sa kupljenim čvarcima ( nisu se rasuli po nogostupu, još bi samo falilo da naleti neko pašče pa izjede čvarke i otme mi torbu jer oće još )...i nešta papirića nepoznatog porijekla.
Kud sam se prepala, tud mi je trebalo vremena da sve to saberem nazad u torbu, i smeće i nesmeće, šta ću drugo.

Tak da ovaj padalac iz prvog dijela priče može bit sretan šta nije nosio moju torbu, jer da je još bi ispod naglocrvenih štrikova tražio Kafetine i brao čvarke. E to bi bila fotka.