Ponovno osjećan potribu da napišen nešto.
***

Kao prvo.
Volin jabuku. Koliko god da to ne želin.
I tome se nema smisla opirati.
I amen s time.




Now,...
Let's start!
*
Naime, čitajući ove posteve unazad-nije da se smijem sama sebi, ali ipak se čudin. Nisan toliko jadna i očajna koliko izgleda.
U trenutcima potištenosti (koji u biti traju kratko), ispušem se na blogu sa teškim i depresivnim ričima. Na kraju krajeva, blog mi zato i služi.
Ali ipak, toliko stvari ima o kojima nikada nisan pisala, a masu njih bi mi zavidilo na mom *turbulentnom životu*. :)
Iman sve u životu, samo nikad nisan bila jedna od onih koji bilo šta dobiju na sriću. Toga kod mene jednostavno nema. Bio to ispit ili bilo šta drugo.
Dobijen jedino i isključivo ono šta zaslužim.
Ako se i razočaran, stvari uziman previše k srcu.
Ako san i potištena, dramatiziran oko toga.
Nevažne stvari nekad dižen u nebesa.
A, to mi stvarno ne triba...
I to vam je moja okrutna sudbina. *blush*

Napokon i meni počinje lito. :D




I napokon i meni mozak na pašu!
Sve četiri u zrak! =)

Godišnji odmor.
Zaslužen, definitivno!

Ljubin vas i grlin sviju! Do neba! XoXo *

Tako bi te volila mrziti.
Ono, iz dubine duše. Da me ne peče savjest zbog toga.
Da se nasmijen na samu pomisao tebe. Da ti se nasmijem u facu i kažen ti kako si glup, kako si ohol, dragi moj.
Volila bi da te boli koliko boli mene. Bar upola. Zaslužuješ to.
Volila bi da me susretneš, pa da ti padne cili život.
Volila bi da poludiš od same pomisli na mene.
Da pizdiš sam na sebe koliko si glup bio pustivši me tako lako da odem.
Volila bi da me nikad nisi doda na fejsbuk, i da me nikad nisi pita iman li msn.
Da mi je bar taj tren komp otiša kvragu ili crka internet..

Proklinjem onaj tren kad si me prvi put poljubio. A, znaš koliko sam se opirala...
Proklinjem ga, jer da to nisi napravio, svako bi krenuo svojim putem, a meni je tada ionako bilo svejedno i nije mi bilo važno.
Ni ti, ni apsolutno ništa drugo.

I boli me šta nećeš da priznaš.
Šta lažeš.
I šta si otiša.




Zajebi Crvenu.
I ne zaboravi, obećanja su samo riječi.

A, danas zadnje šta si obeća bilo je da ćeš se vratiti.
Baš me zanima do kuda ide taj tvoj kukavičluk.
I koji to obraz imaš.

Iako si predivan, volila bi te mrziti.
Al, ne mogu.

I šta je najžalosnije, znam da ćeš sve shvatiti. I da ćeš se vratiti.
A, ja samo očajnički želin da to ne bude prekasno...

Znate onaj osjećaj koji dođe odjedanput, niotkuda, kada shvatite da netko novi zaokuplja vašu pažnju iako ste mislili da to neće biti moguće još duži period vrimena?
Znam ja. :D



Šta da kažen.
Sritna sam(bila).



Pitate se kako?
Kod mene je to očito lako i jednostavno.

***
Rijetko mi se dogodi da mi se neko svidi na prvu u svakom pogledu.
Ako mi se i svidi, ne mora značiti da mi je napet. Ako mi je i napet, ne mora značiti da bi ga ikad poželila kraj sebe.
Stvarno, kod mene se to rijetko dogodi na prvu da mi se neko svidi ono baš od-do.
Ali,to rijetko, ipak se dogodilo ovaj put.



Kad dijeliš s nekim slične misli, i sve ti se čini kao da ste rođeni pod istom zvijezdom.
Obožavate iste stvari. Kofrčite se na Crvenu Jabuku.
Dijelite ista mišljenja o svemu.
Krade ti riči iz usta.
Kaže stihove koji te taknu baš tamo, u srce, kao šta bi to rijetko ko znao.
Obožavate se međusobno, mada se ni ne poznajete osobno.
A, onda ga vidiš.
S leđa prepoznaš. Poludiš od želje da što prije dođeš do njega i da se okrene.
A kad se okrene, zaljubiš se odmah, isti tren. U njegove oči.
Pratiš njegove pokrete preko oka, dok šetate prema kafiću.
Fascinira te njegova pojava.
Ustrtariš se od same činjenice da ćete za koji tren morati siditi jedno kraj drugoga i morat ćeš ga gledati u oči...
Ma nije to toliki problem, koliko onaj kad shvatiš da će se on potrudit tu istu večer da te totalno obori s nogu.
Bojiš se.
A, onda te on tako lako i elegantno poljubi.
Ljubite se cilu večer, spavate skupa.
Volite se.
I tako sve sljedećih predivnih deset dana.

I onda... Paf.
Gotovo, jednom riječju.
Ali...sama sam kriva. Nisam smila zagrist *jabuku*.






Zašto?
Previše je stvari između vas i jednostavno nema smisla gurati dalje nešto šta nema ni smisla ni budućnosti.
Bila sam mu spremna sve dati, kao i on meni.

I ja se sad samo pitam... Šta je dovoljno za tu prokletu ljubav?
Nisam tužna, što me i najviše od svega čudi.
Ni sama neznam šta mi je.
Ali nešto definitivno je.



Baš se osjećan isprazno.
Definitivno mi triba inspiracije za život...
:'(

...Jabuko... Bila si predivna...