*Bio je u pravu. Stvari koje je morao krasti, nikada mu zapravo nisu ni pripadale...*
Baš kad san odlučila da iden dalje sa ljubavnim životom, i da dajem priliku nekome novom...
Pojavi se neka nova pojava.
Onako, savršeno slatka, dobra, simpatićna, pametna i nadasve zainteresirana za jednu mene.
I odlučila san. Dat ću mu priliku, pa koliko god trajalo da trajalo.
Pogađate koliko je trajalo?
2 dana, ni manje ni više.
Prvi dan san se valjda skulirala, trudila, mislila na ono o čemu pričam, davala mu do znanja da ima smisla sav njegov trud oko mene. Smijali smo se, prićali, sve je bilo manje važno.
I onda drugi dan sve padne u vodu.
Pitate se kako? Pa, jednostavno. Oslovim ga s imenom mojeg bivšeg. Definitivno ne namjerno.
Naravno da je znao je šta to ime znači.
***
On okreće glavu i nastavlja gledati kroz zamagljeni prozor auta. Ja okrećem glavu na drugu stranu i gledan kroz prozor.
Kiša pada, jako. To i nebo plače, mrmljala sam u sebi.
Ali, nakon nekoliko kratkih trenutaka tišine, samo san se okreula prema njemu i rekla-vozi me doma.
15minuti vožnje, niko riči nije reka.
Bilo mu je krivo.
Bila je kriva samo jedna jedina rič. Za sve.
Bilo je i meni krivo. (sinoć)
Ali, više ne.
Shvatila san da se ne mogu očajnički truditi da bi nekoga novog uvukla u svoj život, samo da potisnem ono šta osijećam.
I znam, lito je, izlasci, provodi, novi ljudi...
Ali, ne znan koliko će mi vrimena trebat da napokon sa sigurnošću mogu reći sama sebi:
Gotovo je. Sada možeš krenuti dalje...
10:45 ,
Komentiraj { 6 }
Print
