kantuni maste

ponedjeljak, 25.04.2011.

kad san bila mala ja ( dobrica od rođenja)

Kad sam bila mala, imala sam neku tanku i slabu kosu, onako nordijski plavu, svilenu. Stalno sam patila za dugom valovitom kosom, tipa zlatokosa, ali je moja roditeljica zaključila da je takvu kosu najbolje stalno šišat, pa ce ojačat… je kako da ne … kosa uvik ostala ista, samo su mi traume iz djetinstva, uvećane za tu jednu. A kako i ne bi, uglavnom sam izgledala, ka da su mi stavili malu tečicu na glavu i sve šta je virilo, prošli škarama, a još bi posli svi govorili – ajme šta je smišna s ovon frizuron…ja san od srama, bisa i nemoći, stalno bila pognute glave i kad bi baš koga morala pogledat, nekako bi trepavicama podigla franzete i priko svega toga uputila „mrzin cili svit“ pogled.
Neznam ima li to veze,( mislim ipak su me malu maltretirali), ali stalno sam upadala u neke nevolje, mada se meni uopće nije parilo, da sam nešto strašno napravila. Nikad.
Moj je otac u to vrime, prije nego je otiša nazad u deželu, predava u Divulje, a kako san ja jos bila mala, triba me neko čuvat (ma mogla san ja i sama, ali mi nije virova).
Nakon par izluđenih „teta“, šta su izmarširale iz kuće ronjajući nešto sebi u bradu, par dana me vodija sa sobon. Poslin onog dana, koji je proveja trčeći po divujama, u predinfarkton stanju, jer san utekla onome vojniku šta me triba čuvat ( ovin ga puten molin da mi oprosti), pa se zavukla u tenkić i zaspala (a kako san mogla znat da se to nesmi) upisa me u vrtić.
Stali smo, onda, nakon već tad, nekoliko burnih previranja u mom mlađahnom životu, otac i ja na spinutu,. Još se nije bije izgradija kineski zid, mislin ovi naš, ne oni kineski, i okolo je bilo livada, malo niže se vidilo more… jos je na mornara bilo crnoga blata, di su se neki čudaci mazali, pa bi se i ja znala dikood namazat i leć kraj njih, a otac bi se nešto skužava, „ajme oprostite, ne ruga se ona to vama, ne znam što joj je u zadnje vrijeme“… moj je otac hrvatcki govorija ka najveci hrvat… književno i lipo, pa kad sam mu dodatno tila dignit tlak ja bi okrenula po uličnome, splickome, a on bi“ porkamadona“ utiho ….
Vrtić je bija odma priko puta stana, i otac mi je sa balkona pokaziva i govorija kako će mi tamo bit lipo, među dicon, tete će mi dat ručak, pa ću se malo odmorit… i eto njega po mene. Pa će me, ako buden dobra vodit u vidovića parkić, da mogu se igrat u, mislin, oko bazenića….
Meni je bilo mrsko šta ću morat ić u vrtić, ali otac se nekako parija loše, pa san odlućila da ću provat. A ako mi baš bude grubo, lipo ću mu objasnit i on će me onda, (jer san se trudila, ali ne ide), ostavit doma. Doma mi je bilo najlipše, pun tapet kockica, s kojima san gradila dvorce, u kojima su živili svi moji podanici, i odvija se jedan šestan, normalni život… Ako se mene pita, nije se tu tribalo nista minjat. Ali kako se on čudno ponaša zadnje vrime, a naročito posli tenkića, ja san popustila.
Jedno me jutro probudija, vani je bija mrak, i sva su normalna dica spavala u svojin krevetićima, reka mi da se obućen i nesta u kupatilo, iz kojeg se skoro čuja aparat za brijanje ( biće mi je zato posli u životu, to uvik nekako zvučalo lipo i onako muški), i kućon raširija miris nekog afteršejva. Ja san malo sidila i klatarila nogama, i sve se mislila da možda, ako se ne stignen obuč….. Kad je moj otac, sav mirisan i lip uša u sobu, iz očiju mu je sivalo, ka da ima nešto protiv toga šta san jos na isto misto di me ostavija….obukla san se dok si reka keks.
Otac mi je malo popravija špigete, uzeja me za ruku i govorija kako će to u čas proć, kako ću nać nove prijatelje…….. a meni su niz lice curili potoci suza, i krik mi sta negdi u po grla. Tila san ga molit da me opet vodi sobon , da ću bit dobra i neću uteć u tenkič…ali od muke i straja nisan uspila progovorit, i već smo stigli prid vrata vrtića.
A tamo su ka na traku, dica ulazila, roditelji izlazili, žamor je razbija jutro na komadiće … i miris… neki čudan miris, koji san posli par puta u životu osjetila, i svaki put, ka da bi me neko udarija šakon u stomak… miris dječjeg vrtića…
Otac se, onako lip i mirisan, nasmija nekoj teti, koja je mirisala isto ka i sve drugo u tom vrtiću, i nije mi bilo jasno šta joj se smije, i šta s njom ima lipo pričat…. A ona me uzela za ruku i odvela u veliku sobu, u kojoj je bilo mali miljun dice, koja su sva govorila u isti glas, (i ka puno puta posli, neke druge, negdi drugdi) ćula san je di govori - draga djeco, ovo je naša nova prijateljica……….pokažite joj…….“ A ja san skupila franzete trepama i uputila im svoj najmrži pogled, koji san taj čas mogla izvuć iz sebe, sila u kantun i nastavila plakat.
Teta se posvetila mome tati, tješila ga i govorila kako je to normalno i da ću brzo se zabavit i opustit… e malo morgen, mislila san se ja i još jače zaplakala.
Posli malo vrimena cili je vrtić zavonja na mliko i marmeladu i ja san odlučila malo kapitulirat. Na male stoliće, jedna je simpatićna teta donila tacne, na svakoj šolju s mlikon i dvi fete kruva, namazanog s marmeladon, za prste lizat. Tu san odlučila da ću prestat plakat i dat sve od sebe, da se ništa ne desi, sta bi tati opet učinilo da mu oči posive. Bila san ponosna kako sve lipo teće, posli doručka našla san neke igračke, vodila neke mudre razgovore s drugom dječicom, i izgledalo je da će sve proć ka po špagu…. Onda je ona simpatićna teta, posli nekog vremena, opet došla i na stoliće stavila tacne.
Ništa nije dobro mirisalo. Nije ni izgledalo dobro. Ja san teti objasnila da ja to ne jeden.
Teta je meni objasnila da ja to moran jest. Ja san njoj rekla da ću ja jest kući sa mojin taton. Ona je meni rekla, da neka ja doma jeden sta oću, ali dok san tu….. ja san počela plakat.
Ona druga teta, šta se smijala mome tati, provala me smirit, šta je izazvalo još više suza i jaču dreku. Pa su njih dvi mudro zaključile, da možda bolje da me ne sile, pa kad se probudin gladna, sama ću tražit……. Moje je uho registriralo - “kad se probudi“.
Ja ne spavam po danu, a sad je dan. I tata će brzo doć. Pa ako budem spavala… niko me nije sluša.
Njih dvi su gurnile male stoliće , i na sredinu poslagale krevetiće, ko iz one priće šta mi je tata čita, o snjeguljici i sedam patuljaka. Samo što je nas patuljaka bilo … mali miljun… i nije bilo snjeguljice. I nije bilo tate. Pa san ja opet priudarila plakat…Kako niko nije moga zaspat od mene, dvi su me tete odvele sa sobon u drugu sobu, dale mi igračke i da neka lipo sidin tu i buden mirna…. Da mi je to prvi dan .. da će tata doć brzo… da ću se naviknit…. Ja san gradila dvorac….i čekala tatu.
Moj je tata bija velik. I lip. I pametan. Pa je doša brzo. Ti dan radija je kraće, da meni ne bude puno grubo, pa je doša malo nakon šta su druga dica zaspala i ovdeja me kući.
Ja san ponosna stala kraj njega dok je ona, šta se smijala mome tati, nešto govorila i objašnjavala mu kako je sve bilo dobro, za prvi put……… a sutra ce valjda već bit malo bolje…. Nisan skroz dobro to razumila …. Ali bilo mi je priša otić.
Mene je moj tata odveja na kiselo mliko i na kobase, pa u parkić… i posli smo išli kući. Ja san gradila dvorac.
Ujutro me opet probudija, ja san se sama obukla, malo mi je pomoga vezat špigete… ušla san u vrtić mirno i bez suza…. Ona, sta se smijala mome tati, opet mu je nešto govorila, pa je tata iša radit, a ja se igrat sa drugon dječicon…
Ona je simpatična teta donila mliko i dvi fete kruva sa pašteton, i sve je lipo mirisalo. Doručkovali smo. Pa se igrali. Ja san gradila dvorac.
I ništa nisan plakala. Onda je doša ručak. Sličija je ka kad mi tata napravi male komadice mesa, u toču, sa krumpirićima, pa sam pojela, a obedvi tete su rekle kako sam dobrica. Ja sam ih pogledala ispod franzeta.
Onda su njih dvi su gurnile male stoliće , i na sredinu poslagale krevetiće, ko iz one priča sta mi je tata čita….. i ja san se obukla u piđamu i legla. Poviše glave mi je , stoposto sija oreol.

Kad su svi zaspali, a dvi tete sidile u drugoj sobi ( nakon sta su dva put počirile da vide jeli sve pod kontrolon) i nešto šaputale, ja san polako, na prstima, odšuljala se do ormarića, obukla postole, i izašla iz vrtića. Pritrčala livadu i priko stabla od bajama ( koje je posli moj tata isčupa ) popela se na balkon, ušla u dnevni boravak, izvadila svoje kockice i gradila dvorac.
Nesto posli, čula se vani neka buka, neki su ljudi vikali, a ja san čekala mog tatu, da dode kući i odvede me u vidovića parkić….
Jos nešto posli, moj je otac neke čudne boje u licu i najsivljih očiju šta san ih ikad vidila uletija u kuću….. posli se malo toga sićan… neko se smija, neko je plaka, u parkić nismo išli….
Ja san sutra, u vrtiću. lezala u malome krevetu. Tiho da ne probudin drugu dječicu… i čekala da moj tata dode po mene.

25.04.2011. u 19:55 • 28 Komentara • Print • #

subota, 23.04.2011.

salon za lipotu

Neki dan, Najdraze Dite mi kaže - Ajde majko, sad će blagdani, malo odmori i razmisli šta bi tila radit posli ovoga. Ka da se ja tu imam šta mislit. Tila bi radit ka doktorica. U sluši je nasta muk. Pa je rekla – aj,aj nazvat ću te sutra…
Ja sam sutra mislila isto.
Detalji, mozda ne idu meni u prilog,( godine, recesija, a mozda i to šta nisam doktorica) ali makar u četrdeset i nekoj, znam konačno šta bi tila.
Kad je bilo vrime za ić u školu i uvatit se knjige, diplomirat… ja san se uvatila putovat po svitu i šire. Uvik sam mislila kako je vrime na mojo strani i da ću sve stič, samo da mi ovo ne uteče…. A onda je, jedan dan, vrime krenilo bižat nizbdicon, ja sam imala sto drugih stvari za učinit i nisan stigla trčat za nijm… Vrime uteklo, ja (za)ostala. Pa ću pričekat neki drugi život.
Ali kako situacija izmiče kontroli, i ja cu, uskoro, zatvorit svoju malu butigicu, vrime je da se ozbiljno uvati mislit - šta posli.
Kako u mojoj glavi često vlada nered, i teško mi je popratit misli, nekad se pari ka da skačem s teme na temu. Ali ima to sve svoj neki smisao, samo ga je tesko uvik svatit.
Kad mi se nagomila gruboga u životu, ili kad se baš ne ćutin lipo, ja krenen pustošit frižider. U početku, to ne pari strašno, i svaki put kad otvorin vrata „terapeuta“, ja rečen sama sebi - od sutra neš vise. Onda jedno jutro,sasvin iznenada, svatin da ne mogu uč u gače, da mi se majca čudno digla priko stomaka….To mi izazove takvi momentalni stres, da odma poharačin sve sta ima u frižideru i izvučen one gače šta san ih tila bacit, ali mi je nekako bilo žaj…. Nekin čudon, u mom ormaru ima raznih veličina razne robe, pa uglavnon prolazin kroz te faze, skoro ne primječujući, kojon brzinon se ta spiza lipi za mene. Jedno jutro, nakon malo vrimena, više ne mogu stat u nijedan komad robe, osin onih par (ne znan zašto san ih čuvala) xxxxxl, pa od tuge i nesriće, šta san to od sebe ucinila, oden prid terapeuta i … znate već..
Jedan dan ću sist i napisat knjigu (iman materjala za makar dvi). Zvat će se – „Sve moje (ne)uspješne djete“ I lipo ću iza svake preporučene djete, stavit one slike „prije“ i „poslin“… i „jos malo poslin“.
Jer svaka žena, koja muči ove muke sa kilima, dobro zna da je to Rat, u kojen se neprijatelj, uvik ponovo vrača u napad, taktikon iscrplijivanja protivnika, i nekad, bogamise, i dobije… Rat, mislin, jer to da dobije bitke, znamo.
Sad se možda pitate, kakve veze imaju kile, posal i to šta bi ja tila bit doktorica.
E pa imaju.
Ka prvo, koliko san puta prošla ovo s kilima (a kažu da je ponavljanje majka znanja), do sad san već doktorirala na tu temu. Ako mi ne virujete, pitajte bilo koga od mojih prijatelja.
Ka drugo, da bi opet iz ormara izvukla one manje komade robe, moran se dovest u red( s kilima, naravno), a da bi se dovela u red, moran se počet ćutit dobro.
I ka treće, kako me sad najviše muči ovo s poslon, a poslidično i to šta neman di, kad zatvorin butigu, ja san se sitila sta mi je činit.
Kad ja ovako „zadebjan“, stalno govorin kako bi bilo lipo, da se moć ujutro probudit, sa kilima koje san imala pri frizider-terapije. Jer ono – sutra ću na djetu - nekako stalno biži, i svi, koji se iti malo razumu, u taj komplesni problem, znaju da je to „sutra“ ka jeguja….
A ja san smislila kako se to može u čas sredit!
Otvorit ću salon za skidivanje kila. Ali ne ovi, di van govore sta triba jist ( ka da ja neznan), ni kako triba se bavit sporton(da san se tila bavit sporton…) , ni di će vas pomalo, na kapajku, rišavat kila… jer svaka, pametna žena, oće se probudit jedno jutro - lipa i šesna.
E takvi ću salon otvorit!
Prvo ce ženskoj, kad dođe (za to ću zaposlit likara, ne mogu ja sve) učinit one analize - krv, srce i to… procinit koliko kili ima skinit, pa će je lipo nakjukat anestezijon, koja će trajat koliko triba, pet, deset …dana, a sve, naravski, pod kontrolon likara aneštezijiologa i moje malenkosti J.
Ona će upast u blaženi sanak, a ostalo prepustit stručnjaku, tj. meni.
Bit će unutra par kreveti, sta se mičedu kako ih programiraš, da mogu, dok klijentica blaženo spava, radit vježbe za noge, ruke i stomak. Tako, kad se probudi, da je odma u formi, ka da je svaki dan trčala dva đira oko Marjana. Svaki dan će je lipo izmasirat, s raznin uljima, (svakako ću pazit da budu eko i organskog porikla) da jon se ne bi, ne daj bože, vidija celulit. Na sondu će dobivat minerale i vitamine, da štagod ne zafali, i da se ženska napuni energijon. Kako kažu da je san, najvažniji za lipotu, probudit će se ne samo mršavija, nego i lipša, odmorna i prizadovoljna. Dok ona tako bude spavala, u salonu će svirat opuštajuča muzika, da joj i duša gušta.
Sad samo moran ti moj projekat, patentirat, nač vezu u ministarstvu zdravstva, jer se bojin da bi mogli stvarat probleme, a onda mi ukrest projekat. I naravno triba odma načinit i oni elaborat, pa tražit od EU bespovratna sredstva, za koja ne sumjan da ćedu mi odma dat.
Več vidin listu čekanja, koja će se stvorit kad salon počne s radon. Vidin i kako mi se s računa priliva lova i jedva da ima jos di stat, pa moran ubrzano tražit di je trosit.
Vidin i kako ležin na nikoj pješčanoj plaži…. Sva onako zgodna i šesna... bezobrazno zgodna ženska, u najlipjin godinama, bezobrazno bogata, a sigurno će me moje kijentice oslovjavat sa „jubin ruke dotorice“ i sve će bit ka po špagu. ……

Ako se baš moran probudit, molin te bože, neka se probudin u tome salonu….

23.04.2011. u 20:18 • 11 Komentara • Print • #

ponedjeljak, 18.04.2011.

poluotvoreno pismo uzasnutim fejzbuk prijama

Ovo san sinoc, jadna ti san, napisala na fejs profilu. Provala, posli nekih odgovora- upozorenja, zatvorit u sebi, sve rici sta su mi navirale, ma nekako se , nikon greskon ( da nije genetska ? ), sve otelo kontroli, i ovo se pismo malo otvorilo i iscurilo po ekranu……….
Unapid se skuzajen,na svakoj slicnost sa stvarnim osobama, uklucujuci mene !

""sad kad izgorim s poslom morat cu trazit nove izvore prihoda. Srica pa sam se u meduvrimenu spojila na fejs, pa cu provat komercijalizirat ( poala koja ric ) moje pitare - suhozide. Nadam se da ce to sta imam sirok krug fb prijatelja,( jedno 4-5 ) pomoc u tom projektu :)""

Znam da fejs nije misto di mozes prijateljima kukat i plakat na ramenu,
( to se radi doma, s onima koji su u istim sra... ka i ti , ili s onima koji jos nisu)
Ali vrimena gruba i mnogima nan je tesko. pa nekad ispalimo i koji post, a nebi li, na cas, podilili tu tezinu i nikin blesavin crnin humoron, pokusali prezivit trenutak, kad te ono tuga opere, ka val od juzine na rivu...
U skladu s vrimenon u kjem zivimo, postovi su uglavnom aktuelni- muzika, slije, vicevi.... mrvu politike, da se, ka ono, podigne intelektualna razina.... i svima lipo.
Ja san niki dan , puna sebe ka da san ja diplomirala, podiliila kako mi je dite , evo zavrsilo faks, i mogu van rec da su mi svi moji prijateji, cestitali, malo se veselili samnon... bas nekako lipo.... Naravno, to ne znac,i da cu ih zvat na Kamesnicu na janca i divljac, a boga mi ni na sparoge ( pogotovo ne na sparoge)... ali isto je nekako lipo, kad dobijes sve one smajlice...
Svaki put, kad ona Bobe, napise nesto lipo, ja gustan, i posajen joj smajlic... Kad Meri otputuje, meni lipo ka da san i ja....ma , tila bi van rec da ja razumin, tu smo samo radi skupjanja smaljlica, i relaksacije....“ i Tomi je super“ :))))
Opet, more bit da san ja nika pogresna- ako se neko od mojih
( mnogobrojnih) prijatelja cuti lose, ja isto dodan oni tuzni smajlic ( bice je ovo oksimoron, ili nesto slčicno), i bude mi nekako zaj... i provan napisat dvi tri ,rici utjehe....
Ma nisan ja skroz blekasta i znan da to nece prominit svit, ni rukon odnit tugu iz necijeg oka, ma isto mi se cini da je lipo, kad cutis da te neko razumi... pa makar i na ovin " u prolazu smo- stranicama".
Evo san odlutala, a lipo san sinoc, sama sebi, rekla- aj prispavaj, ujutro ces bit pametnija... ka da to kod mene ide priko noci... ne ide ni priko godina, a kamoli... Tila san van rec, oni post gori, sta san ga kopipejstala, e ti post mi je da mislit..
Juce je , ka sta znate, bila nedija, i to nedija navece, kad me pocne vatat panika od povratka u najlipsi mi Grad, kad mi dode da se ne vratim , makar neko vrime , dok se ne desi cudo, ka ono kad je mana padala s neba..... bude mi , bude mi nekako tesko...
I sinoc, napisen oni vraziji post, ne ocekujuci nista, ili ocekujuci ipak… ma da ce neko rec dvi lipe, nevazne, ali lipe rici… da ce neko bacit na zajebanciju, (oprostie sta bestiman). Pa mi na jedan cas, izgurat to ludilo nemoci i tuge iz glave…. Jer… za to bi fejs prijatelji mogli posluzit???
I dode jedan brzi odgovor, onako splicki, taman kako triba, i na mom licu se uoblici osmjeh… taman kako triba…(Bobe, falain)
Bilo mi je to dosta, pa san ugasila makinu, pospremila je, pa pospremila i sebe lec…. Triba ujutro put doli,
I nije mi vrag da mira, pa onako , jos s osmjehon, s kojin san cvrsto bila odlucila zaspat, otvorin na mobitelu fejs….
I oni mi se smij iz oka, isti cas smrza, pripa i uteka ka da ga svi davli gone, brzon ceston priko Klisa…..
Tamo je lipo i koncizno ( jeli se tako rece) pisalo –
„a koji će ti drek fejs falšije- to triba ogolit do kosti- a počneš li s marketingom- na mene ne računaj- neke znam pola života, al kad su počeli prodavat- baj, baj
umorili me- čim otvoriš fejs- eto njihove slike, haljine i svašta nešto- ma bezobrazno full“

Ne bi tila bit bezobrazna, divlja ni grintava.ali nekako me to, taklo, povridilo… jer, nisam nista molila, nisan ni prosila na fejs ulici… nisan cak ni ozbiljno tila na profilu pokrenit biznis stoljeca…. Tila san da mi sva ta gomila, od cetri pet mojih fejs prija, stavi smajlic, da mi je lipse zaspat…
A onda san se , u posteji,, skinutog osmiha iz oka, zapitala ;
„ Sta ako mi to, u jedan cas, bude jedino sta mogu i znan, jedino cime, ako bi se, sasvin slucajno, desilo da sta prodan, mogu do butige po kruv… jedino sta ce mi dat privid zivota… nadu da cu sutra opet stat na svoje noge… bili vas to bas tako jako snervalo… bi li van moj pitar tesko pa na stranicu, i ometa van komunikaciju…. Ili bi ste, more bit, imali griznju savjesti sta poticete rad na crno…. Ako, posudin koju kunu, pa moje pitare, stavin na one guglove oglasice, sta van stoje, sa strane, na profilu, oce li isto bit smetnja ili ce onda moc malo stat tu, a da vas ne bodu u oci ? „
-
Ova je noc, nikako kratko trajala. Ja san ujutro bila ista ka i sinoc. Nista pametnija. Jednako povridena. I bogamise , neka nisan mislila ozbiljno, to s pitarin, sitila san se one – nikad ne reci nikad.

Pa bi sad tila zamolit sve posjetitelje moga profila, ako jedan dan osvane, mojon tipovnicon napisano - Prodaju se pitari, prilika….-
molin vas ne dajte se smetat, vengo se odma lipo izbrisite s moje liste prijateja, bez imalo griznje savjesti.
Jer biti covik danas je tako ritko, da bi vas se odma , ako bi slucajno, i nedajboze odlucili ostat, moglo pripoznat… locirat…transferirat…
A ako vas je unaprid uvatila panika, ja cu vas razumit i ako se prije tog, mozbitnog uzasnog dogadaja, odlucite skinit s ote moje liste….i necu van nista zamirit… dont vori.
S jubavju, vasa fejsbuk prija

18.04.2011. u 12:59 • 16 Komentara • Print • #

petak, 15.04.2011.

ka gira mali, glas za generale

ja sam inace ,mislim,prilicno apoliticna. ne mislim da je to ni dobro ni lose, jednostavno vridnost zivota, vazem drugim stvarima, pravednoscu, mogucnoscu prezivljavanja, pravom na radi ali i odmor, pravom da od svog posla mogu sebi i svojoj obitelji pruziti dostojanstven zivot... stalno sam u nekom pohodu na vjetrenjace, beskorisno ofkos...ali pri tom zaista ne razmisljam ni lijevo ni desno ...vise je to nekako gori i doli...pri cemu je gori ok , a doli nije...

neki bi me mogli prozivat, da san ka jugonostalgicarka, ali nisam majkemise... i sve mi se cini da bi mogla, kad bi bas tila, nac puno istomisljenika. onih koji misle da ti je mater ona koja te cuva i pazi, ljubi kad te boli, hrani kad si gladan... ona koja se za te bori i kad si mozda falija, pa ti doma ocita pistulu, ali ne da na te.... mogla bi sad napisat jedan od najduzih postova u povisit postovanja... ali necu...

samo bi tila rec da evo danas i ja , koja se inace ne misan puno, imam potribu rec - ajte lipo kvragu i pustite nam jude doma. branili su svoje, nase, vase.... moze li se to doma risit... moze li mater zastiti svoje dite, ka prava mater....

ma zaboravila san da se ja u to ne razumin ... ni u to ko je koga izda, proda , ili nije .... i nije me brige..

ovo je samo mali, ka gira mali, glas za generale...... i more bit da se nece nigdi racunat , ali evo tila san ga rec...

da mi ne usahne. ka ca je puno toga usahlo u zadnje vrime...

15.04.2011. u 10:33 • 5 Komentara • Print • #

srijeda, 13.04.2011.

Mojoj kcerki umjesto diplomske slike u albumu

Imala sam dvdeset i jednu, izgledala ka bajamontusa, kraj kreveta spremila borsicu, sa svim sta mi u rodilistu moze zatribat, cetkica za zube ,sugamani, ulosci, krema za lice, dvi narance( imala sam ludacku potrebu za kiselim), tri minas kave, jedna za mene, a dvi za sestre (zna se sta je red), bajaderu (isto za sestre, ja nesmin ni mislit ma slatko, rekla je Tonkovicka), jednu knjigu od Kastenede…. Termin mi je bija iza prvoga, a ja san mislila da cu prije nego drugi misec, oni sa dvadestiosan dana, dode kraju puknit ili poc rodit ranije… Tonkovicka je, na zadnjem pregledu, naslonila onu drvenu slusu, na moj stomak velicine monteveresta, mudro kimala glavom i rekla - sve je ok.. sad lipo doma i vidimo se za misec dana..
A doma je izgledalo ovako- Bozicka od priko puta, svako bi jutro s malog balkona zaurlala – Seko ( tako su zvali moju svekrvu) kava je gotova. Pa bi svi lipo sili na partiju jutarnje kave, uz mudre razgovore kako se i prilici zenama. Kako se dan poroda blizija, tako su i price iz rodlista sve vise nalikovale hororima i umisto da mi govore kako je sve lipo i lako i da ne slusan one sta govore drugacije, njih su se dvi svako jutro trudile nadmasit jedna drugu, izvlaceci ko zna iz kojih morbidnih kutaka pameti, sta strasnije 8to bolje) price o tome kako se koja namucila, radala dvdeset uri,cetrdesetosn uri, zaboravili postejicu, sivali na ladno……… Nakon nekoliko dana te torture,preselila sam se u bobisa na kavu, a njih dvi su afanavale, da ce mi doc slabo , a one nece bit tu da mi pomognu…. da ko zna cime ce mi doli punit glavu….Majke mi, ni danas mi nije jasno jesu li njih dvi bile na kakvon aalkoholu umisan u tu kavu, ili in je to bilo prirodno…
Jedno san se jutro, taman je poceja treci misec, probudila s nekin cudnin osjecajen, punoga mjehura, zaletila u zahod i na po puta osjetila kako mi curi niz noge… a srama i neugode…. Ajme, kako cu sad u bobisa na kavu, ako ne mogu izdurat do veceja….
Ali nisan izgovorila ni po recenice, moja je svekrva protrcala pored mene, uletila u Bozicke urlajuci
- ajme pukla joj je voda,rodit ce svaki cas…
pa opet protrcala pored mene ( ja san jos stala zalipljena za zid od hodnika) ,uletila u sobu, skupila borsicu, odletila u Bozicke, deruci se na sav glas
– zovi taksi, rodit ce…
U to je Bozicka protrcala kraj nje, uspila se zaustavit na vrime da me ne zalipi jos dublje u zid od hodnika
– astaticekas, osrodittu na hodniku oblaci se gosputijossenisiobukla……..
Jedan cas me , moran priznat, uvatila panika, ali san se sricon, na brzinu sitila s kin iman posla. A onda je kroz vrata od sobe provirila i Helina glava, (inace poznata ka glava sestre moga muza i buduce tetke moga tada nerodenog ceda), koja bi svu tu njihovu dreku prespavala, da se i njoj nije mjehur pripunija… a onda san i ja zaurlala
- oblaci se i bizmo odavde, ove su dvi skroz poludile…
Pa samo se lipo uputile u Tonkovicke, neka ona rece jeli to ja triban u rodiliste ili mi je samo pobiglo… ka da ja znan. To mi je bilo prvi put, a one dvi nisu bas ulivale povjerenje…
Tonkovicka je izvadila oni drveni slusac, naslonila ga na moj stomak, bacila oko „doli“, mudro zakimala glavon par puti i konacno rekla
- mala, aj doma po borsicu, u bobisa popit kavu i u rodiliste. A nista te ne boli, a? Nije prisa. Tek si pet prstiju otvorena… aj sad, neka ti napise uputnicu, pa pomalo…
Srica da mi je bilo prvi put. Jer inace bi me more bit uvatila panika, a ovako, nas smo dvi polako s noge na nogu do skalica, pravac u bobisa, maznile po kavu, doma po stvari…. A njih dvi mudrice, side u kuzinu, cim san ja otisla, otvorile neku visnjevacu da in bude lakse a i da nazdrave valjda…. Mislim to sta ja jos nisan bila, ni na putu a kamoli u rodilistu, njima je bilo svejedno. Jedva su docekale da se vratin da mi prije nego oden, daju par savjeta, ispricaju jos koju ….
U rodiliste usla u podne.
Nakon svih onih obaveznih papriologija, i onih zenama znanih detalja, smistilo me u neku sobu zvanu predradaona.
Desno od mene jedna gosoda, starija, jel, bice kojih trideset i pet cetrdeset, plete … sad jeli plela sal za jetija, prekrivac… ne znam.. ali nekako mirna, o svom poslu, ka ona je tu slucajno… i plete….
Livo, jedna mlada zenska, ka ja, ispod kreveta lavor, i ona svako dvi minute povrati u ti lavor, izmozdena se vrati natrag na kusine…zuta ka sir..
Ova desno ka da je dosla iz bobisa, ova livo ka iz Bozickinih prica…
Ja san se, sa svojih metar i lamicu i sto kili isprid sebe, jedva nekako uspila popet na krevet (stvarno mi nije jasno za koga rade te krevete za koje ti tribaju skale). Uzeli mi borsicu, pa neman knijgu, neman ni za plest, sta je svejedno, i tako neznan plest, a sad da molin „desnu“ da me uci, bilo bi blesavo…
Malo san tu lezala, pa zakunjala, lezala, zakunjala…
I mislin se ja
- bogatidragoga, ovo meni nije nista jasno.. ako mi nije nista, ne boli, ne povracan… kad ce to pocet… kako.. kako cu znat… mogla san jos jednu kavu popit.. mozda me puste doma…….
Onda je dosa neki likar, pogleda, pita jeli boli. Ja san rekla – ne. Pa je on zakljucija da bi me bas tribalo bolit i samo sta nisan….
pa su me odveli,( jerbo da je vrime i brzo ce to) u radaonu, opet me cinili penjat se na krevet i taman kad san tila zvat onoga likara, da mu recen da cu ja doc drugi put, jer da su nesto falili.. prisice me bol ..
U meduvremenu, i livo i desno, cula san razne zvukove, koji su mogli bit ka beksaundi iz nikog hickokovg filma… nike bestimje, za koje bi ste se zakleli da ih zenska usta nikad nece izgovorit… neke druge glasove, sta su se derali na ove prve glasove, da neka se se ne deru… da posli je… nema kajanja… rasiri, tiskaj, guraj, sad……………. na jedan cas nisan bila sigurna jesn li pogodila zgradu, da nisan zalutala u kazin…
A onda me opet prisiklo… pa se bol iz- prisiklo me - stopila u jednu stalnu bol… usta su mi bila suva, parilo mi se izgorit cu.
Vani je nestalo svitla, dan je curija kraju.. polako… mene je bolilo… jako … a onda sam osjetila kako se dilim na pola i taman je jedna babica prolazila pa san je zazvala, onako suhih usta tihim nekim glasom koji nism bas poznala… mahnila je rukon u prisi i samo se na cas okrenila…i zaurlala
- doktore,doktore… glava je vanka… pa je odjednom nasta rusvaj i pusti judi u bilo, sjatili se oko mene, te disi te ne disi , guraj, nemoj…. Disinedisiajdejosjedanput……..

….. onda je svemir zatreperio. Jedna je zvijezda zasijala na, od sumraka, pomilovanom nebu.. toplo je malo tijelo dotako moje. U tom je trenu sve stalo i sve je pocelo. U mene je usao miris koji nikada do tada nisam osjetila, miris ljubavi, beskonacne, bezvremenske…poslije su rekli da sam umislila, ali ja znam, na tvom malom licu, u uglu usana snivao je osmjeh…..
Danas si diplomirala. Ove su moje suze, sretne suze. I zabrinute suze, i suzne suze. Jedan je krug zatvoren. Jedna stranica ispisana. Jos jedan osmjeh dodan u moj album sjecanja. Knijga zivota,ima jos bezbroj cistih stranica, koje se tek imaju ispisati.
Meni ce uvijek zamirisati, uvijek i ponovo, na ono vece kada sam prvi put, u uglu usana,svoje malene djevojcice, vidjela osmjeh kako sniva…

„mi zivimo u kruzima koji se sire…..“
( Jedan krug danas zatvaramo, otvarajuci novi , nepoznati… istom snagom i ljubavlju vodeni kao i onda na samom pocetku stvaranja nasih krugova….)

13.04.2011. u 22:00 • 16 Komentara • Print • #

da je moja drzava mali obrt za trgovinu

Sjedim zadnjih dana, sama sa sobom, u glavi misli luduju… na vidiku nigdje rijesenja… sto bi tamo neki rekli- nema svjetla na kraju tunela
Kako nemam nista pametnije za raditi, osim cekati raspad sistema…vlastitog, naravno, malo sam se zanijela u analizu, kren ula sam u posao, entuzijazmom neznalice i sanjara.
Vjerovala sam da, rad i ulozeni trud, prije ili poslije, donose rezultate. Brzo sam naucila prvu lekciju; rezultati, ako dodu, dodu- poslije!
I nasa mlada drzava, morala je nauciti neke lecije, pa smo napredovali polako, radeci i greske. Ali smo vjerovali.
Za poboljsanje poslovanja, uzela sam drugi prostor, blize centru, investirala, i cekala…
Nasa je drzava, uzela u svoje ruke prostore, blize turistima, ispraznila tvornice, prenamjenila ih, rusila, gradila trgovacke centre… i cekala….
Prostor se pokazao pogreskom. Nesto se promjenilo u mom gradu,u blizini se izgradio jos jedan trgovacki centar, ljudi su umjesto u setnju gradom, hodocastili tim velebnim zdanjima. Ja sam cekala.
Drzava je shvatila da nesto ne stima. Poznati hoteli, zjapili su prazni, po trgovackim centrima sve vise ljudi je razgledavalo, sve manje trosilo, otpusteni, iz bivsih tvornica, sve su manje imali i mogli. Ali svi smo vjerovali. Svijetlo na kraju tunela, s vrha drzave, govorili su, jasno se vidi.
Nesto je krenulo po zlu, obaveze su bile sve vece, kasa sve praznija, pa sam pocela razvlaciti, odugovlaciti, ne placati. Ali nesto me tjeralo dalje…. ne odustati, boriti se.
Drzava je sve vise trosila, kasa joj bivala sve praznija,otpustilo se jos radnika, zatvorilo i prodalo jos tvornica, hotela… smanjile se place. Drzava je nasla nove nacine da namakne poneku kunicu, povecali porez, smislili neke nove, poreze, prireze, zareze …. pa su rekli, bit ce sve u redu, posudili smo par milijoncica…. idemo dalje.
I ja sam povecala neke cijene, posudila par tisucica, i rekla bit ce sve u redu.
Ali voda mi je dosla do grla, dugovi narasli, dobavljaci sve ljuci…. Shvatila sam,treba zatvoriti, ici kuci….. uh …Ici kuci… u sta? U drzavi kriza, posla ni za one s diplomama, mladi ljudi bezspjesno obilaze poslodavce, gdje cu ja u 48-oj. Duzna i bogu i drzavi…
Sjela sam u rasklimanu, staru fjesticu i vozila se besciljno po gradu. Znate ono besmisleno vozikanje, ne pamteci ulice, ne brojeci minute ni sate… i sasvim slucajno ugledala prostor, malen, nekako sladak, bas. Ispred - guzva, cinilo mi se tisuce ljudi, graja, zivost… nekim cudom sve se poslozilo. Vlasnik ljubazan, prostor slobodan. Odjednom, sve je opet izgledalo moguce, mislim da je i sunce na cas zasjalo jace.
Novim poletom,krenula sam raditi, posla sasvim dovoljno, osmjeh na licu. Mislila sam, sada ce, ovaj put ce, zaista sve biti u redu.
S vrha drzave, stizale su vijesti o kreditima za poduzetnike, o modelima A, B, C, Š,Z….Podrska zenama poduzetnicama…Borba za svako radnio mjesto—
Moj je posao napredovao, dolazila sam kuci s osmjehom na licu. Vratila sam mali dio duga, veci je jos cekao, da se na racunu vidi kako sam i vrijedna i uspjesna…. Pa da mogu zatraziti kredit,pa da konacno odahnem…. S vrha drzave cule su se price o krizi, drzava se opet zaduzila, pa se opet zaduzila, pa se opet…..
Otisla sam u banku, svoju, tudu, trecu, cetvrtu, petu… pozivala se na drzavu, na modele - za male poduzetnike, na modele za zene, na modele za modele…… vrata su se za mnom zatvarala, kadili su tamjanom prostore, kad bi izasla, nakon sto bi izgovorila najvecu psovku u ovoj drzavi- „mala trgovina“
U meduvremenu, moja se drzava opet zaduzila,
Mene su sustigli dugovi. S moga je lica nestao osmijeh. Sjela bi u auto, onaj isti stari, rasklimani, ali nemam za benzin. A i ne znam gdje bi. I ne znam sto bi..
U meduvremenu, drzava se opet zaduzila.
Ja sjedim u polupraznom prostoru, malo se stidim, malo se ljutim… ma svejedno je,zar ne. Danas, sutra,drzava ce ugasiti zadnji trag mog malog obrta,ja cu ipak otici kuci, nesto starija nego na pocetku ove price. S puno vise dugova. S puno manje nade da cu ikada opet biti svoja, imati osmjeh, disati punim plucima…
I samo nesto,kao pokvarena ploca, vrti po glavi- da je nasa drzava, mali obrt za trgovinu,da su joj svi rekli kao meni – gospodo drzavo, prosle ste godine bili u gubitku, to sto sad dobro radite… ma to nije vazno! Ne mozemo vam dati kredit. Da li bi moja drzava, tuzna i sama , sjedila, puna srama i cekala kraj.
Da je moja drzava, mali obrt za trgovinu….

13.04.2011. u 12:23 • 0 Komentara • Print • #

frizi

Nebo boje beskonacnog sivila, opet je zarobilo grad.
U meni trnje premecucih sjecanja
ostavlja frize, … opet..
hoce li i nakon tijela
moju dusu
zauvijek grebsti po napustenim ulicama
cak i kada njima po kisi
budu setali neki drugi
potpuno drugaciji
novi…………

13.04.2011. u 12:20 • 0 Komentara • Print • #

subota, 09.04.2011.

Sparoga ( ilitiga- ko to more platit)

Jutros, kroz poluspustene rolete nazirao se suncani dan, oci sam poluotvorila, oko mene predivna subota. Kraljevski pocetak, s kavom u krevetu, jutro bez prise, boze hvala ti pomislila sam, i nastavila uzivati… odsetala na balkon pogledati cvice, Vito skuhao jos jednu kavu, pa san se brze bolje strmeknila nazad u krevet, lino razvlaceci jutro u beskonacno, cuteci kako se zeleno, na oznaci za moje baterije, puni. Polako, lino… eto ti 11 sati. ocemo u sparoge- konacno se pomaknemo... Uzeli vricice, vodu, obukli se u radnu robu(za one koji slucajno ne znaju, to je naporan posao), i eto nas na terenu oko podne. 33 stupnja, ispred nas milje terena, koji se mora temeljito obradit, sunce nesmiljeno przi. .. nakon par minuti izgubila sam Vitu iz vida, ali neki mi je covik, sta je na traktoru prosa, ucinija konspirativni mot, da tamo, put gori, ima cudo sparoga, pa sam se zanila i glavon u grmlju, nastavila potragu za ruckon. I tako- kontala sam- kesica je u mene, a ja cu nabrat vise i brze, pa cu se vratit do njega.. Doduse i voda je bila u mene, al to su detalji…..nakon jedno po ure, napila san se vode, malo se stala odmorit, pa mi je, usput, palo na pamet da vidin di je on. Pa san stala vikat i dozivat i kako se nije odaziva, bogami san se pripala da san mu mozda tribala ostavit vodu. Ali kako je on iskusni lovac, kontan , navika je na lose uvjete u lovu… e pa i ovo je lov- lov na rucak za bogove….ma, za malo se vrimena oglasija, sve ok… pa smo skupa nastavili put gori, di mi je oni covik reka… i stvarno, tim putem sve ih je vise i sve su nekako lipse i deblje
( svaki pravi lovac na sparoge zna, da je za sparogu vazno da je deblja, za razliku od… ma necu sad o tome…)

Svaka prava sparoga, ima plan. Ili se sakrije tako da je jedva mos vidit, ili se, u ritkim slucajima, pokaze u svoj svojoj lipoti. E tih se triba pazit. Oko tih i takvih sparoga, obicno je grm mladoga gloga, koji pripoznas tek kad zaurlas od boli,nakon sta si se uplea u njegovo trnje, iz kojeg se mozes samo uz bozju pomoc oslobodit, a svaki te oti trn pece i boli ka da svi davli ostima bodu u tebe.
Za doc do starih kamenih kuca, di bi triba bit , ako ima boga, i bunar, jer je ona voda u malu bocu bila pri kraju, a i topla ka pisalina, jos smo imali proc par ograda…
Vito je, ka slucajno, bira neke pute, di san svako malo, morala skakat priko tih ograda, koje su se, kako bi ja ugazila rusile, a ja mlatarala rukama po zraku, pa bi mi moj dragi isa dat ruku da ne opleten, i onda ka slucajno zamlatija nikin stapon , sta ga je toboze meni pridrzava…… (jedan cas san pomislila da to ima veze s tin sta san ga ostavila bez vode)
Dok bi ja vatala zrak, i skupljenih ociju kimbila na dva metra sparogu, mudro suteci, on bi je vec snimija i meni isprid nosa ubra… polako mi se pocelo parit da tu ima vise od slucajnosti.
Nakon sta me proseta, okolo kole i priko svakog gloga koji je bija blizu, moja je grofovska, bila, put pocela isijavat i cutila san kako mi lice dolazi ka nagoreni pergament… boja- grimizna.
Imali smo po kese od konzuma, pune sparoga, dovolno za cetri rucka, ali je on s njeznim smjeskom, blago reka- ajde misko jos malo, samo da ovdi vidimo…….

Ja san se stoicki, s jos njeznijim osmjehom, zalipljenim za lice, dovukla do bunara i rekla umilno – ma no frks… bas mi je gula… sricon, bunar je bija pun, voda kako triba, ladna i kripila je dusu…jos je i malo bave zapuvalo, pa san mogla tako okripljena ispocetka. Nabrali smo jos po maca, kad je on reka- a, brzo je pobigla pa nisan vdija koja je,mala neka zmija….e….
Laganim korakom, ka da nije moja stvar, uputila san se doma… ni mrtva mu ne bi rekla da me straj, jer ko zna di bi me jos cinija ic… jos san malo onako usput zvirkala, ubrala jos dvi tri, vidila i ja malu neku zmiju… neznan koja je , brzo je utekla….
Do auta, lice mi je bilo ka da san ga bacila na zar i dva puta okrenila, res peceno. Ruke izgrebene, mjestimicno otecene, glog je vraziji …
Samo oni koji ne znaju koja je to slast i koja jubav, sad ce se pitat a za koji kua si onda isla….

Ma oni obid, od kojeg se jos oporavljan, puna terina, ranjenon rukon ubranih sparoga, s maslinovin ujen….. niko to ne more platit…