kantuni maste

utorak, 06.09.2011.

Tražeći posal ( ili kako ti geni mogu upropastit život)

Od kad san zatvorila butigu i upisala se u evropske veće dužnike ( Grčka, Španjolska i ja), prvo sam neko vrime provela u „induciranoj komi“ - stvarnost nije imala pristup mome mozgu. Posli malo vrimena uključila sam botun za snove.
Virujte mi, kad bi postojalo koje radno misto za prodavat ideje i snove ja bi oma mogla sist na misto doživotnog generalnog i firma bi potukla sve rekorde na svim svitskim burzama. Kad bi mogla ostvarit ikoji od tih snova, koje uzgajam u sebi, ja bi bila bezobrazno bogata gospoja, u najlipšim godinama.
U međuvrimenu, podsvijest je činila svoje. Slala je molbe, na sva moguća i nemoguća otvorena radna mista. I na neka neotvorena. Osim nekoliko sasvim neuračunljivih odgovora, niti jedan pravi, onaj koji bi mi ponudija posal, a ne monade, nije stiza.
Polako i moja se svijest uključila u akciju, i počela sam pomno pratit natječaje, a u međuvremenu molila boga da kogod kupi pitar, da osim lajkova na onoj lipoj stranici s pitarima osvane i koja ponuda…. Mislin, kvragu sve, ne sta su moji, ali ti pitari miritaju bit poklon kojoj priji, za rođendan, za godišnjicu…. Nista! Ni od pitara, ni od posla.
Ima jedno žensko prokletstvo, makar je u mene tako, a znan i puno prija koje su se susrele s istin – kad nas život zavida mi se uvučemo u se i ne znamo više ni disat kako triba, i sve nan postane teško i lino … samo bi sidile i patile nad svojom groznom sudbinom i triba nam vrimena da se trgnemo i krenemo u rat za povratak u život.
Tako san ja sidila na katrigu, pogleda(neizbježno) uperenog u radni stol, odnosno misto di bi on triba bit, ispod gomile stvari koje su ga prikrile, a koje san dovukla doma iz bivše butige.
Soba od Male parila je ka da je atomska pala u nju, pa san zatvorila vrata…..
Sila san na balkon, koji san svečano proglasila ateljeon na otvorenom i krenila slagat kamenčiće…. To je bilo jedino vrime u dvadest i četri ure kad mi u glavi nije bila buka. A pitari su se gomilali.
Svako malo otvorila bi oni portal za posal, napisala koju molbu… i sanjala … o kamenoj kući na Kamešnici, o malom restoranu za dvoje, o tržnici u plasteniku………. … o glupostima koje mi drže glavu iznad vode…
Sve dok jedan dan nisan u sandučiću gmejla našla poruku – morete li doć na razgovor sutra u 10…. Da mogu li … cili san ti dan bila u oblacima. Ujutro san se u šest digla , ošurgala neuspješne misece sa sebe, cupkala nogon dok se On sprema, ka da nigdi nije priša, puten do Splita brbljala i zamišljala kako izgleda to misto di cu radit……
Malu kuzinu u kojoj ću moć organizirat lipi posal, zadivit poslodavce svojom genijalnošču u kužiniJ, lipo radno vrime, plaću s kojon ću konačno počet vračat i plaćat…. Život is koming bekJ
Skalama do ureda počela me vatat panika – mramor, uglancano drvo, nigdi ni trun prašine, na jedna staklena vrata moj široki odraz bez ijedne mače… i onda …. Kužina se, zaboravili su to napisat, nalazi na brodu … osin šta neman matrikulu i nijedan brevet ( dobro , znan ankorat i lovit lignje s krme) nekako mi se pari da sad, u ove godine, nisan spremna ic na brod i godinu dana navigat….
Pa san se zafalila i isla ća. Srićon imala san još obaveza, pa san razmišljanje i depru, ostavila za malo posli … Na po puta zazvoni mi mobitel, zovu me nazad, da će mi ponudit nešto drugo… a šta da van rečen…. I ponude mi posal.
Tribalo je čistit i održavat jednu jahtu. Peglat i prat. Kuvat i posluživat. Dovest i odvest ljude sa i na nike sastanke… vratit se na brod sve poredit …. Malo me uvatila panika od količine posla ali kvragu sve… posal mi triba! Pitaju da mogu li ja to, kažen – mogu.
Od kad do kad se radi, kažu - pa…od 7, triba spremit doručak, poslužit i pribacit jude…
Ok, a do kad ?
Pa………. U međuvrimenu će te se vratit na jahtu, očistit, luštrat srebro, usisat, ponistre oprat, kabine sredit, stavit robu oprat, osušit, ispeglat…. A posli triba ljude vratit na brod…
U sedan!
Malo me štreclo. Od sedan do sedan.
A šta sad, sidin doma od 0 do 24, ajmo radit.

Dogovorimo se sutra za poć vidit di je to i da mi objasni šta i kako ....oko 8 uri.
Ujutro, zadovoljna šta okrićen novi list, dignen se u šest, odveden Njega do škvera, cmok cmok… iman još uru vrimena, pa sidnen popit kavu. Iman par kuna sitnoga i lipo jutro. Sritnica.
Oko osan i po zazvoni mi mobitel – triba nešto obavit, pa odvest pasa pišat, pa još nike stvari sredit i neće stić pri deset uri.
Ok. Mislin, ajde nije smak svita, dug je dan. Poć ću doma, zalit cviće. Vidimo se u deset isprid velebne firme.
Zalila cviće, pustila zrak u stan, pofalila se prijatejici kako san dobila posal. Ona nešto ronja na plaču i količinu posla, ali ja znan da mi to triba.
U deset se montiran isprid firme. Ljubazni portir pročakula s menon dvi tri… i čekan…
Oko deset i po mi znoj cidi niz leđa i ubila bi za čašu vode, ali ne bi tila smetat, pa mučin…
I tako evo, samo šta nismo krenili.
Oko jedanajest me vata debuleca. Ljubazni portir mi govori, evo brzo će, nešto su se malo zadržali. Pa dobro mislin, neš ti uru vrimena. Oko jedanajest i po nasmješeni poslodavci stižu, kažu nešto kao - aaaaaa tu ste , evo sad ćemo do broda pa ću van pokazat sve…
Nešto prije podne krećemo razdragano u nove radne pobjede J
Jahta na koju smo kročili je ploveći hotelić sa sedansto i pet zvjezdica. Do tri, prošli smo svaki kantun koji bi tribalo uredit i posli održavat, sva pravila ponašanja… sve.
Moran van priznat, osin zadovoljstva šta ću dobit posal, u isto vrime, u meni je rasla panika. Oću li ja to moć oću li znat, ajme ako šta zabrljan, ajme od kad nisan engleski progovorila ajme…
Ali oni gušt od pomisli na plaču gura me naprid, pa zanemarin i to šta san odgovor za osan uri, dočekala u podne- more se svakome dogodit.
U ponediljak u osan osan i po, još će mi točno javit, odvest će me na brod i ja ću počet svoj novi posla. Dan prvi mog novog početka. J

U ponediljak u sedan, On me ostavija popit kavu i čekat osan uri.
Minut mi je odavde do firme, a kako su mi se zaboravili javit, jeli u osan ili osan i po, računan bolje mi je doć u osan, pa malo pričekat…

Nervozna i da nedaj bože ne okasnin.
U osan manje deset sila san na zidić i vrtila po glavi kako ću i kojin redon krenit s poslon… pari mi se da ću lipo sve organizirat, toliko san puta sve prošla u glavi da mislin da nema straja da ću šta zeznit.

Oko osan i po, ljubazni portir je prokomentira masline, cviće i vrime… jugo je i sparno …

Devet manje dvadeset… jeli se samo meni čini ili je vrime nekako usporilo … ka da se jedva miće. Gledan mobitel. Biće mi baterija ne radi… pa di baš sad, judi su me sigurno zvali da mi reću da malo kasne …ljubaznost se računa. Hm… baterija je ok, poziva nema.

Devet manje kvarat. … možda san nešto krivo razumila. Eto kad san zamantana.
Ljubazni portir, sumnjičavo me pogleda i pita – a jeste li se vi za danas dogovorili?
Bogami ne znan ni ja .

Ali u meni se nešto čudno dešava.
Pokušavan pripoznat tu navalu osjećaja iza oduševljenja novin statuson ponovo- zaposlene rvatice. Mislin da mi se ne sviđa to šta vidin, ka da me bis vata….
Pokušavan se koncentrirat i još jedan put u glavi prolazin, kužinu, gambužu, kabine…..

Devet manje pet.
Ovi dim šta se vidi , to mi para izlazi na uši, ka espres lonac san …
Gledan mobitel, gledan ljubaznog portira koji pokazuje prve znakove nervoze…

Devet uri !
Korakon, kojin je sigurno, ona moja davna rođakinja, grofica od nečega, prolazila stazama svoga vrtla, ka da mi doma ništa ne fali i svi računi su mi plaćeni, prošetan do porte.
Ljubazni portir otvori usta, ka da će nešto reć.
Tresnen onin skriptama, šta san ih dobila za pročitat, zafalin se na ljubaznosti.
Navala suza stvorila je buku u mojoj glavi i jedva san čula kako govori
- ajme skužajte, evo sad će neko doć po vas….
- Sad … sad me mogu samo odvest doma, ali ne triba fala prošetet ću. - procidila san.
Uspila san to izgovorit pri navale plača, okrenila se i zaprašila put doma.
Cilin puten san se žderala šta san rođena s greškon ponosa ugrađenon u gene, šta ne znan bit dobar i poslušan pas…šta …
Triba mi posal . ali triba mi i ljudsko dostojanstvo, ona zadnja nit šta nas čini judima, čak i onda kad grcamo u problemima i spremni smo na dvanaest satno radno vrime, na puno posla, na malu plaču….

Ali rič… ona obična rič, koja te još čini čovikom … e bez nje ne znan i neću!

<	rujan, 2011					>
P	U	S	Č	P	S	N
			1	2	3	4
5	6	7	8	9	10	11
12	13	14	15	16	17	18
19	20	21	22	23	24	25
26	27	28	29	30

Lipanj 2012 (2)
Siječanj 2012 (1)
Prosinac 2011 (1)
Studeni 2011 (1)
Rujan 2011 (1)
Srpanj 2011 (2)
Lipanj 2011 (4)
Travanj 2011 (8)
Ožujak 2011 (2)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari da/ne?