kantuni maste

utorak, 19.07.2011.

Proročanstvo

Kad san bila mala, vodila me stara u Bugarsku, upoznat babu. To kako je baba završila u Bugarsku, duga je i malo čudna priča, pa neću sad o tome. Moja baba Pravda ( ajmo, ne se smijat), živila je sama u jednom, kako ga je ona zvala, apartmanu sa dvi sobe. Za doček nam skuhala juhu od domače kokoši i napravila kolač, a ja tada nisam znala da je za tu kokoš ,možda morala ubit koga… mislim da ipak nije, jer su posli još dolazila pisma i kartoline iz bugarske… Njena je mater, a moja prababa, koju smo svi zvali – baba Frane( i nikad mi nije bilo jasno šta se koga boga , svi smijulje kad bi ja rekla „baba Frane“ dok me jedan nije pita- pa dobro jeli ti to baba ili dida?) toga se sičan, bila ljuta na nju i malo je spominjala, osim kad bi tako došla kartolina, pa bi priko volje rekla - pisala je Pravda, dobro je, svi su živi, nema ništa nova. I to bi bilo sve. Posli bi satima sidila u onu katrigu za ljuljanje i mučala. Moja baba Frane bila je, ka i većina žena iz tog vrimena , „samoodrživa“. Sve je znala, kuvat, prat, skinit fibru, nacipat drva za pod veliki kotal u kojem je kuvala robu ( nikad posli nisam vidila tako bile lancune ), posadit cviće u ružne lonce, koji bi posli izgledali ka malo umjetničko djelo, lovit ribu, minjat žarulje, uzidat novi ve-ce, šit ( govorili su da je po mista oblačila, za rata, kad bi amerikanci donili padobranska platna, a ona činila od toga kreacije za ić na bale)…..Kad san materi upropastila prve zavjese pokušavajući sašit veštu, rekla je (nakon šta se malo smirila) da san ista baba Frane. A meni je to nekako bilo lipo čut. I posli kad san joj prikrojila jednu taljansku boršu, nakon šta je popila par apaurina, rekla je – gospeti mala, ista si baba Frane… ja san uvik nekako mislila da je to dobro. Jer baba je ostala sama s nekoliko dice i kroz život se probijala radeći sve i svašta. Nekako san uvik , kad bi mi bilo grubo u životu, mislila – ako je mogla moja baba Frane, valjda ću moć i ja, pa svi su govorili da san ista ona. I posli mi je život često zna pokazat kako su te nasljeđene vještine važne za preživljavanje, minjala sam osigurače, pituravala stan, popravljala auto, skidala fibru , izmišljala ručak kombinirajuči prazni takujin s ostacima iz frižidera……….. i uvik je nekako bilo u svemu tome i smija i lude ekipe koja je znala razbit sivilo, uletit u pravi momenat….. Sad su neka druga vremena.
Ja san neka druga.
Niki dan sam dobila odgovor na jednu molbu za posal i covik je lipo napisa – blablabla i molimo sve koji nisu poslali fotografiju da je pošalju šta prije????????????????
Posal mi triba. Hitno.
Pa san napisala – mislim da niste dobro pročitali moju molbu, di van lipo piše da iman četrdesetiosan godina, ostala bez butige nema dugo, pa san malo u stresu i ne izgledan baš najbolje. Ne znan koliki van je inbox, pa van ne bi tila poslat sliju, jer ne stanen cila u manje od jednog GB. Hvala.
Ovo kako je krenilo, ja nekako mislim da nemam baš velike šanse za naći posal. Pa sve mislin bili mogla nešto sama radit, ali sve ono šta je baba Frane radila i ja nosim u sebi, ka sjećanja predaka, više ne vridi ništa….i onda se sitn !
To kad me mater vodila upoznat babu u Bugarsku, moja je baba (komunjara, i tamo je to bilo za završit u pržun !), vodila nas u jedne gatare, koja je onda svašta govorila mojoj materi, pa su posli cilu veče doma prepričavale i nešto šaputale i kikotale se. Ne znam šta je sve napričala (bilo mi je dosadno i jedva san čekala da se vratimo u ulicu, di je iza kuće bija jedan smišni mali Bugar…..) ali zapamtila san jedno. Dok san ja sidila i vrpoljila se, ta je najbolja gatara u cilu Sofiju pogledala u mene i rekla babi – uuu ova će van mala imat težak život, gori, doli…ka roman…. A kad bude starija,ono u neke godine, biće van puno bogata !!!!!
Tamo oko trideset i pete, mislila san da san ostarila dovoljno, pogotovo šta mi je to bija neki period kad san stvarno imala….posli se pokazalo da to nije to. To je jos bilo ono – gori doli…
E sad mi se stvarno čini da san dovoljno ostarila i ušla u neke godine. Pa sad svaki dan čekam da se jedno jutro probudim i jednostavno – buden bogata. Jer ako nikome ne moš virovat, valjda moš jednoj - bugarskoj gatari .

četvrtak, 14.07.2011.

Garant je do mene

S plaže san otišla popit kavu od deset kuna, s pogledon na jos malo mora, i nisan primjetila neku razliku, od one niki dan, od sedan kuna. Prošla priko pazariča, doteglila lubenicu, i zaključila da sto posto mora bit da je do mene. Da baš svaki put naletin na neke karačone i luđake, ja ovako mirna i stentana – biće da privlaćin nike sile….

Ma evo ukratko ću van reć - jučer sam s mora, neuspjeli pokušaj da se okupam, otišla na policijsku, vratit jedne tablice, jednog auta, koje je počelo propadati kad i moj poslić… ispred parkinga znak – „ samo za vozila…..“, pa sam išla na parkiralište iza, i naravno platila pet kuna. Od uvik iman neku averziju na redove, čekanje, gužvu, a bogami i našu totalnu nekulturu. Svaki put kad mi se neko zalipi uz leđa dok na šalteru ispisujem ili plaćam niku opomenu, ja dobijen mali nervni napad i redovito se posvađan sa svima. Uglavnon ja počnem blago i ponudin očale dotičnoj osobi, jer prvo pretpostavin, da more bit da ne vidi di je ona žuta crta, ali kako se uvik naroguše na tu moju ljubaznu ponudu da in prosvitlin pamet, onda in prifino provan objasnit, da je ta crta tu iz nekog jebenog razloga, a jedan od njih je i zašita mog integriteta i privatnosti i da ako baš oče vidit šta pise na mome računu da možda ne bi bilo loše i da ga plate………..

Ali ima još nešto, šta me totalno izbaci iz takta ( a inače san vrlo taktična osoba op.ur.).

Kad čekan, prilično strpljivo,( i samo oni koji me dobro znaju, mogu po mom lupkanju nogom i bisnom pogledavanju prema službenici zaključit da mi je priša ), a u potiljku osjetin znak upozorenja i u salu uđe neki pametnjaković, koji na razne furbaste načine misli proć sve nas i ka fol – samo ću nešto pitat - opravi posal, dok mi ka pizde stojimo u redu i gledamo kako sa kurbinskim osmjehon na licu ide ća. E tu ja, inače mirna i staložena podivljan i obično bude neka manja barufa, ali bitno je da se najčešće to završi kako i triba i persona non grata, stane di joj je i misto, na kraj reda, Uglavnom, već ima nekih butiga, banaka i (naročito) državnih institucija di stoji upozorenje, da ako me primjete da ulazin stave sve službe u stanje pripravnosti. Šta mislin da in je skroz bezveze.

E tako san juče otišla u policijsku, i pristojno uzela broj, bacila oko u salu sa šalterima i kako se većina normalnog svita kupala, gužve nije bilo i ja san stentano i nonšalantno stala uz oni zidić i čekala da zazvonca oni displej s brojen. Bila je to jedna iznimno ok situacija. Isprid mene je bilja samo jedan par, on je lipo otiša po taksene ona stala i ispunjavala one formulare i sve je bilo pod kontrolon. Onda mi je zazujalo u potiljku. Vrata su se traskon otvorila, na vratima, u oblaku dima od przine s parkiralista, sta je jedan problematičan lik. Ispod sunčanih cvika oči su mu brzo skenirale situaciju, a ruka lagano treskala fasciklon o bedro.Ja san počela cupkat livon nogon. On se je naslonija na šalter i nehajno krenija vadit papire iz fescikle i blagin - kovasjebe pokreton, učinija jos jedan korak. Ja san blago pitala- aaaa , a koji vi ono broj imate? Okrenija se brzinon munje i prostrilija me pogledon, pa procidija – samo ću nešto pita.

Aaaa. Biće mi s brojevima čekamo psihijatra?

Papiri su već bili u rukama revne službenice, koja me priko oka pogledala i rekla – još samo ovi gospdin, pa ja iden na pauzu.

Onda san ja popizdila…………………………….



Posli san sila u svoj, na parkiralištu za pet kuna ura bez trunke lada, sprženi auto i išla svojoj kući.

Ali nisan van to tila reč. Danas san se išla okupat. Lipo san se uputila tamo di san godinama prije znala ić, kad bi se tako na brzinu išla točnit i jutro je baš bilo lipo i ja sva sritna.

( Ostali detalji oko tog mog toćavanja, predmet su druge rasprave.) taman san se smistila na sunce osušit, kad je mir razbila dreka i urlanje - jednog dičijeg glasa, jednog muškog izbezumjenog i ka beksaund lajanje maloga pasa, vrste – nabaterijeodvoltaipo.

Kako san ja bila niže, doli na maloj plaži, cili mi je događaj bija sakriven oku, ali između drečanja uspila san razabrat da je pas ugriza maloga, ili ga krenija ugrist, did je iša pasa cipnit nogon, vlasnica o pasa je počela urlat na dida, did na pasa i na nju, mali je reva na sav glas, did je trča u auto po prvu pomoć, pa opet nazad, njoj se napit krvi i „ubiču ti toga pizdolisca“, ona je vikala da neka se on ne dere na nju i da će mu zvat policiju… mali je svatija da mu nije ništa i presta urlat i sa zidica pratija dida kako trči okolo i derna se ……neka ekipa slavonaca iz kombija, šta ljetuju na paži, izmilila je vani vidit pitome Splićane, baba se pojavila u kadru sa još jednin unukon, manijn, koji se odozgo ita stinicama u mome pravcu…pa mi je počela šapjat kako je ona mala koza i da šta ima vodi pizdolisca na more….

Onda san ja popizdila…………………………….

<	srpanj, 2011					>
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29	30	31

Lipanj 2012 (2)
Siječanj 2012 (1)
Prosinac 2011 (1)
Studeni 2011 (1)
Rujan 2011 (1)
Srpanj 2011 (2)
Lipanj 2011 (4)
Travanj 2011 (8)
Ožujak 2011 (2)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari da/ne?