kantuni maste

ponedjeljak, 25.04.2011.

kad san bila mala ja ( dobrica od rođenja)

Kad sam bila mala, imala sam neku tanku i slabu kosu, onako nordijski plavu, svilenu. Stalno sam patila za dugom valovitom kosom, tipa zlatokosa, ali je moja roditeljica zaključila da je takvu kosu najbolje stalno šišat, pa ce ojačat… je kako da ne … kosa uvik ostala ista, samo su mi traume iz djetinstva, uvećane za tu jednu. A kako i ne bi, uglavnom sam izgledala, ka da su mi stavili malu tečicu na glavu i sve šta je virilo, prošli škarama, a još bi posli svi govorili – ajme šta je smišna s ovon frizuron…ja san od srama, bisa i nemoći, stalno bila pognute glave i kad bi baš koga morala pogledat, nekako bi trepavicama podigla franzete i priko svega toga uputila „mrzin cili svit“ pogled.
Neznam ima li to veze,( mislim ipak su me malu maltretirali), ali stalno sam upadala u neke nevolje, mada se meni uopće nije parilo, da sam nešto strašno napravila. Nikad.
Moj je otac u to vrime, prije nego je otiša nazad u deželu, predava u Divulje, a kako san ja jos bila mala, triba me neko čuvat (ma mogla san ja i sama, ali mi nije virova).
Nakon par izluđenih „teta“, šta su izmarširale iz kuće ronjajući nešto sebi u bradu, par dana me vodija sa sobon. Poslin onog dana, koji je proveja trčeći po divujama, u predinfarkton stanju, jer san utekla onome vojniku šta me triba čuvat ( ovin ga puten molin da mi oprosti), pa se zavukla u tenkić i zaspala (a kako san mogla znat da se to nesmi) upisa me u vrtić.
Stali smo, onda, nakon već tad, nekoliko burnih previranja u mom mlađahnom životu, otac i ja na spinutu,. Još se nije bije izgradija kineski zid, mislin ovi naš, ne oni kineski, i okolo je bilo livada, malo niže se vidilo more… jos je na mornara bilo crnoga blata, di su se neki čudaci mazali, pa bi se i ja znala dikood namazat i leć kraj njih, a otac bi se nešto skužava, „ajme oprostite, ne ruga se ona to vama, ne znam što joj je u zadnje vrijeme“… moj je otac hrvatcki govorija ka najveci hrvat… književno i lipo, pa kad sam mu dodatno tila dignit tlak ja bi okrenula po uličnome, splickome, a on bi“ porkamadona“ utiho ….
Vrtić je bija odma priko puta stana, i otac mi je sa balkona pokaziva i govorija kako će mi tamo bit lipo, među dicon, tete će mi dat ručak, pa ću se malo odmorit… i eto njega po mene. Pa će me, ako buden dobra vodit u vidovića parkić, da mogu se igrat u, mislin, oko bazenića….
Meni je bilo mrsko šta ću morat ić u vrtić, ali otac se nekako parija loše, pa san odlućila da ću provat. A ako mi baš bude grubo, lipo ću mu objasnit i on će me onda, (jer san se trudila, ali ne ide), ostavit doma. Doma mi je bilo najlipše, pun tapet kockica, s kojima san gradila dvorce, u kojima su živili svi moji podanici, i odvija se jedan šestan, normalni život… Ako se mene pita, nije se tu tribalo nista minjat. Ali kako se on čudno ponaša zadnje vrime, a naročito posli tenkića, ja san popustila.
Jedno me jutro probudija, vani je bija mrak, i sva su normalna dica spavala u svojin krevetićima, reka mi da se obućen i nesta u kupatilo, iz kojeg se skoro čuja aparat za brijanje ( biće mi je zato posli u životu, to uvik nekako zvučalo lipo i onako muški), i kućon raširija miris nekog afteršejva. Ja san malo sidila i klatarila nogama, i sve se mislila da možda, ako se ne stignen obuč….. Kad je moj otac, sav mirisan i lip uša u sobu, iz očiju mu je sivalo, ka da ima nešto protiv toga šta san jos na isto misto di me ostavija….obukla san se dok si reka keks.
Otac mi je malo popravija špigete, uzeja me za ruku i govorija kako će to u čas proć, kako ću nać nove prijatelje…….. a meni su niz lice curili potoci suza, i krik mi sta negdi u po grla. Tila san ga molit da me opet vodi sobon , da ću bit dobra i neću uteć u tenkič…ali od muke i straja nisan uspila progovorit, i već smo stigli prid vrata vrtića.
A tamo su ka na traku, dica ulazila, roditelji izlazili, žamor je razbija jutro na komadiće … i miris… neki čudan miris, koji san posli par puta u životu osjetila, i svaki put, ka da bi me neko udarija šakon u stomak… miris dječjeg vrtića…
Otac se, onako lip i mirisan, nasmija nekoj teti, koja je mirisala isto ka i sve drugo u tom vrtiću, i nije mi bilo jasno šta joj se smije, i šta s njom ima lipo pričat…. A ona me uzela za ruku i odvela u veliku sobu, u kojoj je bilo mali miljun dice, koja su sva govorila u isti glas, (i ka puno puta posli, neke druge, negdi drugdi) ćula san je di govori - draga djeco, ovo je naša nova prijateljica……….pokažite joj…….“ A ja san skupila franzete trepama i uputila im svoj najmrži pogled, koji san taj čas mogla izvuć iz sebe, sila u kantun i nastavila plakat.
Teta se posvetila mome tati, tješila ga i govorila kako je to normalno i da ću brzo se zabavit i opustit… e malo morgen, mislila san se ja i još jače zaplakala.
Posli malo vrimena cili je vrtić zavonja na mliko i marmeladu i ja san odlučila malo kapitulirat. Na male stoliće, jedna je simpatićna teta donila tacne, na svakoj šolju s mlikon i dvi fete kruva, namazanog s marmeladon, za prste lizat. Tu san odlučila da ću prestat plakat i dat sve od sebe, da se ništa ne desi, sta bi tati opet učinilo da mu oči posive. Bila san ponosna kako sve lipo teće, posli doručka našla san neke igračke, vodila neke mudre razgovore s drugom dječicom, i izgledalo je da će sve proć ka po špagu…. Onda je ona simpatićna teta, posli nekog vremena, opet došla i na stoliće stavila tacne.
Ništa nije dobro mirisalo. Nije ni izgledalo dobro. Ja san teti objasnila da ja to ne jeden.
Teta je meni objasnila da ja to moran jest. Ja san njoj rekla da ću ja jest kući sa mojin taton. Ona je meni rekla, da neka ja doma jeden sta oću, ali dok san tu….. ja san počela plakat.
Ona druga teta, šta se smijala mome tati, provala me smirit, šta je izazvalo još više suza i jaču dreku. Pa su njih dvi mudro zaključile, da možda bolje da me ne sile, pa kad se probudin gladna, sama ću tražit……. Moje je uho registriralo - “kad se probudi“.
Ja ne spavam po danu, a sad je dan. I tata će brzo doć. Pa ako budem spavala… niko me nije sluša.
Njih dvi su gurnile male stoliće , i na sredinu poslagale krevetiće, ko iz one priće šta mi je tata čita, o snjeguljici i sedam patuljaka. Samo što je nas patuljaka bilo … mali miljun… i nije bilo snjeguljice. I nije bilo tate. Pa san ja opet priudarila plakat…Kako niko nije moga zaspat od mene, dvi su me tete odvele sa sobon u drugu sobu, dale mi igračke i da neka lipo sidin tu i buden mirna…. Da mi je to prvi dan .. da će tata doć brzo… da ću se naviknit…. Ja san gradila dvorac….i čekala tatu.
Moj je tata bija velik. I lip. I pametan. Pa je doša brzo. Ti dan radija je kraće, da meni ne bude puno grubo, pa je doša malo nakon šta su druga dica zaspala i ovdeja me kući.
Ja san ponosna stala kraj njega dok je ona, šta se smijala mome tati, nešto govorila i objašnjavala mu kako je sve bilo dobro, za prvi put……… a sutra ce valjda već bit malo bolje…. Nisan skroz dobro to razumila …. Ali bilo mi je priša otić.
Mene je moj tata odveja na kiselo mliko i na kobase, pa u parkić… i posli smo išli kući. Ja san gradila dvorac.
Ujutro me opet probudija, ja san se sama obukla, malo mi je pomoga vezat špigete… ušla san u vrtić mirno i bez suza…. Ona, sta se smijala mome tati, opet mu je nešto govorila, pa je tata iša radit, a ja se igrat sa drugon dječicon…
Ona je simpatična teta donila mliko i dvi fete kruva sa pašteton, i sve je lipo mirisalo. Doručkovali smo. Pa se igrali. Ja san gradila dvorac.
I ništa nisan plakala. Onda je doša ručak. Sličija je ka kad mi tata napravi male komadice mesa, u toču, sa krumpirićima, pa sam pojela, a obedvi tete su rekle kako sam dobrica. Ja sam ih pogledala ispod franzeta.
Onda su njih dvi su gurnile male stoliće , i na sredinu poslagale krevetiće, ko iz one priča sta mi je tata čita….. i ja san se obukla u piđamu i legla. Poviše glave mi je , stoposto sija oreol.

Kad su svi zaspali, a dvi tete sidile u drugoj sobi ( nakon sta su dva put počirile da vide jeli sve pod kontrolon) i nešto šaputale, ja san polako, na prstima, odšuljala se do ormarića, obukla postole, i izašla iz vrtića. Pritrčala livadu i priko stabla od bajama ( koje je posli moj tata isčupa ) popela se na balkon, ušla u dnevni boravak, izvadila svoje kockice i gradila dvorac.
Nesto posli, čula se vani neka buka, neki su ljudi vikali, a ja san čekala mog tatu, da dode kući i odvede me u vidovića parkić….
Jos nešto posli, moj je otac neke čudne boje u licu i najsivljih očiju šta san ih ikad vidila uletija u kuću….. posli se malo toga sićan… neko se smija, neko je plaka, u parkić nismo išli….
Ja san sutra, u vrtiću. lezala u malome krevetu. Tiho da ne probudin drugu dječicu… i čekala da moj tata dode po mene.

<	travanj, 2011					>
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29	30

Lipanj 2012 (2)
Siječanj 2012 (1)
Prosinac 2011 (1)
Studeni 2011 (1)
Rujan 2011 (1)
Srpanj 2011 (2)
Lipanj 2011 (4)
Travanj 2011 (8)
Ožujak 2011 (2)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari da/ne?