Pripadan tebi

ČEKAN PROLIĆE

MOJ POGLED

Mislila sam napisat samo kratki dodatak prošlom postu ali kad sam počela pisat ispalo je malo predugo za običan updajt! A i moderno je pisat postove u nastavcima!
Slike nisu povezane, samo sam ih listala i izdvojila one koje nisam dosad stavljala na blog.

Ponekad u slikama vidim skroz nešto drugo nego ostali.
Ponekad mi slika ispriča neku posebnu priču.

Uglavnom se slažemo da je prva slika strast.
Strast dobro prikrivena….. sakrivena. Iznenada izašla na površinu.
Strast koju je jako, jako teško obuzdat.
Želim te i dalje… jako, jako!




Nježnost…. da.
Ali najbliže mojem pogledu je milovanje.
Želim doletit k tebi, želim bit s tobom, zaboravit na sve.





Jako sam, jako ljuta, povrijeđena.
Pucam po šavovima.





Meni posebno draga slika.
Trnoružica…. začarani zamak.
Želim pobič od ovog šušura u osamu. Želim pobič negdi, sama s tobom.
Zatvorit se i samo ležat u tvom toplom zagrljaju.





Sama, ostavljena, malo slomljena.






Žena je uvijek lijepa. I sa prvim sijedim nitima u kosi i prvim sitnim boricama.
Žena uvik ima ono nešto….. lipo….. očaravajuće…. posebno…. Privlačno!
Kao ruža!





Smiraj…… predvečerje….
Dvi, tri rečenice uz ovu sliku?
Mogla bi, ali meni se privrtija cili film!

Prije nekoliko godina na jednoj internetskoj stranici pročitala sam priču. Priču koja me jako, jako takla. Priču koju sam zapamtila.
Priču koja me sitila vrimena kad sam bila mladi curetak i rekla kako se – Nikad neću udat za pomorca - .
Naravno, život ne pita za te neke naše izjave. Život jednostavno sve okrene na svoju stranu. Život, ljubav. I tako sam se ja , usprkos svojoj onda tako važnoj i pametnoj izjavi, ipak udala za pomorca. I nakon toga bilo je još par takvih nikad neću i nikad ne bi situacija, ali to za ovu priču nije ni važno.
Pri samom početku mog pisanja napisala sam jedan jako, jako osoban post, preosoban.
Kruh sa sedam kora…. neda mi se sad tražit po arhivi, a uostalom, ako se dobro sičan, većina vas i zna o čemu je riječ.
Nakon toga,onu posebnu priču sam ponovno pročitala na blogu a prije nekog vrimena i upoznala blogericu. Asocijacija na ovu sliku nam je slična.

Ova slika je za mene brod…. odlazak s kojim se nikad ne možeš pomirit, na koji se nikad ne možeš naviknit, samo priviknit...….. kad te pritisne tuga…. nakon nekog vrimena čežnja. Ali znaš da te iz daljine prate njegove oči.

E sad… ovde ću dodat još nešto.
Kad sam pročitala njen post – Kad muškarac voli ženu -…… dodala bi…..
Kad muškarac voli ženu njegove oči vide samo nju, njegove oči promijene boju, postanu tamne, duboke, mutne, možeš zaronit u njih i vidit sebe.





Naravno…. sad se ponovo mislim da li kliknit na objavi.

OPET PISKARANJE

ZA NJU

Još jedan u nizu postova u kojem ne znam šta bi napisala.
Ustvari…. točno znam, ali neću.

Još jedan u nizu di ne znam šta bi sama sa sobom.
A ustvari… točno znam di bi i s kim. Ali ni to nije važno.

Privrčem po sjećanju. Vrtim slike malopomalo u glavi.
Vrtim slike po albumu. U škatulici. Otvara se polako i škatula za sne.








Još jedan u nizu onih šugavih i nikakvih, bezveznih dana. Kišnih, bljuzgavih i sjetnih. Dana u kojima mi mozak ne radi kako triba. Kad je na rezervi. Kad je sve podložno južini.
Ne bi ja to tila, ali tako je. Biće to dolazi s godinama!
Baš se mislim šta bi me moglo malo raspoložit.
Evo, u nedilju je bila dovoljna jedna poruka na mobitel i nakon toga posjeta.
I meni je to bija super dan.








Ovaj post je za prijateljicu sa Korčule.
Došla je na brzinski do Splita i samo na uru svratila do mene. Nismo stigle sve iščakulat. Nastavile smo mobom i posli mailom.
Ustvari, samo je hoću malo pogurnit da otvori blog. Ili bar da ostavi komentar.
Jer, jedino sam njoj i mužu rekla za blog.
Blogeri se ne računaju!
I oni koji su me pripoznali!








Korčulanko, javi se!!!!








Privrtila sam tako sječanja na srednju školu, na fakultet.
Moje posjete Veloj Luci, njene Trogiru.
Bilo je tu raznoraznih zbivanja…. ispite smo spremale na kupanju, u kostimu!
U Blato išle na tance i maškare.
Na Korčuli sam bila u vrime onog velikog požara.





Misli lete…. prošle smo zajedno puno, puno lipih trenutaka.
Bilo je i onih puno grubih, kad smo zajedno plakale na mobitel, na telefon. I koje nastojimo zaboravit.








I ponekad nam se dogodi da se ne čujemo po desetak dana, pa se istovremeno sitimo i promislimo jedna na drugu. Pa se smijemo, smijemo.
A sad je tu i blog.
Ja pišem, ona počiri, prati i čita.
I ja znam da je tu. I to mi je dovoljno.

SNIG, JA I SUNCE

Rođena sam početkom zime, u najhladnijem nisecu.
Na kontinentu, u snijegom okovanom gradu. Ispod poznatog skijališta.

Reklo bi se da imam odlične predispozicije da zavolim snig, klizanje, skijanje, grudanje i ostale zimske radosti.
Ali mene taj moj dio uopće ne privlači. Kao da ne pripada meni. Otiđem tamo dva, tri dana i to liti. I nakon toga meni fali more, sunce.
Ali isto tako, valjda iz istog razloga pomisao na planinarenje mi uopće nije odbojna. Ali, samo da nema sniga.
Jer……. ovakvi prizori…..











...........su mome oku ugodni samo na slikama.
A snig kad padne ovde kod nas….. drago mi je, volim, ali samo na jedan dan.
Pa izač vanka i ćutit pahulje na obrazu i nosu. Rukom proć kroz pahuljastu kosu. Ali samo jedan dan.
Jer sam neizlječivo zimogrozna. Pomaže samo grijanje tijelo uz tijelo.
Čak i liti, kad idem prvi put na kupanje, meni je zima.
Ozbiljno.... ne lažen!
Ima bit da mi je ona ledenica od rođenja ušla u sve košćice.
Kad me ujutro probudi sunce lakše mi se izvuć iz postelje. Bez obzira šta je burno, možda i malo hladnije.
Sunce me može pokrenit.

Pa poć u spizu.
Kroz vrata ograda.





Fotelje su na mistu.





Đir do Čiova.





Pogled s mosta.





S rive.








A pridvečer, sunce se skrije iz borova.
Zlatnim sjajem obasja more.
Oku i srcu lipo, smirujuće.





I opet je sve na svome mistu.
Obasjano posljednjim sunčanim zrakama!





Da ne bi bilo zabune….. ovo su najnovije slike, slikane u subotu ujutro, u suncem okupanom Trogiru sa onim malim čudom.
Moj digitalac, Sony DSC-W55, slikan sa još jednim manjim Sony-em.

5 ZA UČINIT 6

Dragi moji blogeri i blogerice!
Dosta je zafrkancije!
Triba se malo uozbiljit.
Situacija je krajnje napeta!
Evo, u glavi mi je jedan jaaakoooo, jako ozbiljan post.
Najozbiljnije!
Ali…. naravno, uvik i svugdi mora postojat neko ali.
Ne mogu ga još napisat.
Triba mi još malo vrimena.
Ali ne ovako južinastog, kišnog.
( Ovo san pisala sinoć, jutros je izašlo sunce! )
Ko je to vidija na ovakvo vrime pisat pametne postove?
Koga uostalom zanima išta normalno?
Već smo odavno zaključili da šta si luđi, to bolje prolaziš!
Pa se eto tako i ja nadan da će me netko primjetit!








Protiv ovakvog, kišnog i glupog stanja koristim terapiju bojama.
Već je opće poznata stvar da iman narančastu jaketu. Za ne falit sad iman i rozu.. E, i to nije sve.
Nekidan san kupila crvenu lunbrelu. Je da mi se ne slaže sa ovin jaketam ali koga briga.
Slaže mi se sa crnin kapoton. A iman i crveni šal.
I dolčevitu koju nikad ne nosin jer me guši oko vrata.
Eto, mogla bi obuč i crveni riđipet.
A iman i crvene bičvice.
Aj, sad mi još recite da je ovo politički post!





Za ovu terapiju protiv hladnoće i sivila obilno koristin i slike cvića. I zato dok na svim ostalim normalnim blogovima pršti od sniga, leda, skijanja i sanjkanja, kod mene možete gledat slike cviće. Ka usrid prolića.





A i u tako nekim nikakvim trenutcima mene pukne na pisanje terapijskih postova.
Šta u prijevodu oće reč šašavih i glupavih.
Nadam se da san ukazala na pravi put k ozbiljnosti.
Jednako tako se nadam da ovaj moj post nećete okarakterizirat kao sexi kategoriju.











Evo obečajen…. neću više.
Uozbiljit ću se.
Vikend ću iskoristit za napisat nešto onako jakooo, jakooo cool!
Moš mislit! Da cool!
Kako da ne!
A ustvari…. šta fali ovome postu!
5 za učinit 6…. rekli bi kod nas!

NEĆU SPOMINJAT SEX

Niman vrimena za pisanje dugih postova.
Čitam. Taman san na pola…. Još 300 stranica pa gotovo.
Kako čitam o malim čarobnjacima i vješticama danas ćete malo gledat mačke, jer mačke su pratnja svake prave vještice koja iti malo drži do sebe!
Danas nećemo spominjat sex.
Eto baš!

Dalje od mojih vrata!





Čuvarice praznog štekata!








Ne diraj pitar!





Iden doma.





Dosta slikavanja!





Gren ća! Dosadna si!





Zima mi je! ( I meni! )





Jesan prava manekenka?





Mačje oči!





Dobra je ova ribica.





E baš neću lovit miše, i šta mi možeš!

ČITANJE

“ Pa šta onda misliš, kakva sam ja žena?”
“ Komplicirana. Zbunjena. Fascinantna. I vrlo, vrlo riskantna.
Želiš li spavati sa mnom?”
Mogla sam lagati, ali čemu.
“Želim. Očajnički. I ne želim. Očajnički.”
…………………………………………………………….
“ Nije ti palo napamet da probaš?”
“ Sve jebeno vrijeme, ali mozak govori da bi to bila pogreška. Ipak, tijelo mi govori da spavam s tobom, i ne želi zašutjeti.
Već tjednima maštam o tebi i to me izluđuje.”
…………………………………………………………………….





Evo kladin se da kolutate očima.
I mislite da san malo prolupala!
A, ne, ne….. sve je u redu.
Pa ionako mi je @bobi reka da san vražja i da me puklo na sex u Novoj godini.
A nije!
Ozbiljno!
Kad van kažen!





Ovo je samo znak da san čitala nešto neobavezno, laganini, opuštajuće…. pustila mozak na pašu.
Jerbo je ove dane kod mene bilo opsadno stanje.
Šta se zdravlja tiče.
Bila je u điru jaka, jaka prilada, zaštopani sinusi, nos, šmrcanje, kihanje, kašljanje. Fibra 39.
Pa je stalno tribalo kuvat čaj, štrukavat limun.
Dodat šudariće, tablete, sirupe, jer ih je bolila svaka žunta.
Sad je malo bolje.
Fala bogu, mene je zaobišlo, trenutno.
I tako nisan mogla čitat ništa pametnije, čak ni postove…. ni komentare ostavljat. Pa san uvatila neku laganini knjigu koja se lako čita i ne smeta stalno prekidanje.

A sad počinjen čitat Harry Pottera, zadnji dil.
600 stranica.
A šta ću kad volin onu malu vješticu Hermionu!





I na kraju vječna dilema: Objaviti ili ne!
Pa se onda mislin..... u banani smo, recesiji, nema plina, truju nas...... koga onda briga šta Čiovka piše na ovom svom blogiću.





Naslov posta: To mi padne napamet u zadnji tren!

Kategorija:
Književnost
Ženski kutak
Obrazovanje
Religija
Znanost

OPET SAM U OBLACIMA

Ka dite volila san stat na ponistru i gledat oblake.
( Aj, dobro…. i bacit oko ko prolazi priko mosta i koga ima na rivi. Pa nećemo sad baš svaku gledat! )
Tražit nekakve poznate oblike. Ovaj mi sliči na…. ovo ili ono…..
Ima nešto lipo i fascinantno u njima.
Nešto šta ti uvik privuče pogled.
Kad puše…. brzina kojom minjaju oblike, boju.
Jedino ne volim one tmurne, guste, kišne. Prijeteče i crne.
Jer znam da onda slijedi ostajanje u kući i gledanje kroz ponistru.

I sad često pogledam oblake.
Moje zanimanje sad je drugačije. Sad prvenstveno nastojim škljocnit sa digitalcem.
Tek ponekad promislim kako me neki oblak na nešto ili na nekoga podsječa.
Više na to obratim pažnju kad vrtim i slažem slike.

Pa mi se čini kao da mi netko nešto poklanja…. recimo jabuku.





Netko trči za mnom.





Netko me gleda iza zatvorenih škura, prati, grije svojim pogledom.





Pa mi maše i zove me.





Onda se oblaci uskovitlaju kao moje misli.
Ovo je trenutak kad ne znam šta bi sa sobom.





Pa je sve nekako magličasto, zavijeno, uvijeno, nekako tajanstveno.





Dok ponovo ne proviri svitlo.





I onda sam opet ona stara ja, nasmijana.





Još uvik nekako….. u oblacima…..





Sa leptirićima





I koliko god mi bili lipi ovi raznorazni oblaci meni su i nadalje najlipši ovi nježni, nježni rozi.








A naročito ovi narančasti, obasjani zalaskom sunca.

AKO VOLIŠ........

VESELI ME.....

Produžija se malo ovaj moj rođendanski post.
A nije mi bila namjera. Tila sam ustvari napisat nešto lipo o tim mojim novogodišnjim rođendanima.
Ali, eto ispalo je da sam u kući bila samo u prolazu.
Pa me sad već pomalo i prošla volja. Pomalo se već ulazi u nekakvu kolotečinu. Život ide nekim ustaljenim redom.
Netko možda na dijetu zbog previše kolača i mesa.
Netko možda još liči glavu.
Moran priznat da mi se želudac ovaj put nije puno bunija, a i glava je skroz dobro podnila piće.
Ipak sam bila domaćica okupljanja prijatelja i morala sam bit stalno tu negdi.











E, da, to je to!
Tila san napisat kako su ti moji rođendani ustvari postali dan okupljanja nas prijatelja. Svi smo vezani šta rodbinskim, šta kumskim vezama. I to višestrukim.
U početku, tamo prije dobrih dvadeset godina bilo je uz dičji smih i plač i tanculanje malih Prinčipesa na kolinima, uz bočice, cendranje i uspavljivanje. Pa onda u ratno vrime i evo produžilo se sve do današnjih dana. Zadnjih par godina Novu dočekujemo vani, u šetnji kroz grad i priko rive, pa se nastavlja u mene. Pa opet u mene. Sad se već zna i ura kad će se skoro svi nać. Bez ikakvog dogovora i najave.
I sad u društvu već velike dice. Dica, naravno skupa s nama.
I to je ono šta me posebno veseli. Da još uvik rado dolaze iako su moje dvi najstarije.
I da se smih i veselje širi cilon zgradom.
I bilo je prisječanja na sve i svašta. Izlaske. Kartanje do ranih jutarnjih sati. Ko je kakav kad se napije. Naravno, na tapetu su se našli i rukometni dani. Pa još svašta toga.
I baš mi je gušt kad se tako svi nađemo. Pogotovo šta nam se ovu godinu pridružija još jedan iz društva sa svojom familijom.
Gušt mi je jer smo puno lipih dana proveli skupa. Svi smo se pomalo skućili I vrlo rijetko izlazimo vani. Ako izađemo onda je to opet od prigode do prigode i nikad u ovako velikom broju.








Petak sam provela na jednom našem otoku na kojem sam bila prvi put. Nisam čak puno ni slikavala. A ovo šta sam slikala i nije baš kako triba. Ali to je samo prilika da se u najskorije vrime vratin na taj otok i obiđem ga lipo polako.
Jer.... začara me pogled na more i otoke!

DANAS.......

mi je ROĐENDAN!





Stara je prošla u pravljenju kolača.














Izlasku u grad.





Điradi po rivi.





Prid ponoća smo svratili do pijace.








Gužvasto, veselo, raasplesano, zadimljeno.








Još malo šetnje, smija.
Pa smo isto nastavili do ranih jutarnjih sati.
Popodne.... nastavak.