Prošli su evo i ovi blagdani. Bor smo digle, sve ukrase pospremile, očistile iglice, sve šta smo isprimištale vratile na misto.
Ne događa se ništa novo, ništa zanimljivo ni spektakularno.
Ništa spomena vrijedno.
Jedan sasvim običan dan je preda mnom.
Zašto onda pišem?
Čisto zato šta u zadnje vrime baš volim ovo tiho kuckanje po tipkovnici. Blage udarce prstiju po razmaku.
Volim, ustvari, uvik sam volila, samo šta mi ponekad malo teže ide ovo moje piskaranje. Nekad manje, nekad više uspješno. Volim jer me opušta i smiruje, naročito kad sam nikakva.
Pišem ali ne kliknem uvik na objavi.
Volim ovu moju osamu isprid računala, kad još svi spavaju ili kasno navečer kad ekipa gleda TV ili noćari po gradu.
Vjerovatno se zato i vračam svaki put kad prestanem pisat i kad odlučim prestat sa svim ovim.
A šta ću kad baš volim!
I kad na ovo opet zaboravim i nestanem, slobodno me podsjetite na ovaj post.
I volim kad ovako sidnen i kad bez velikog razmišljanja mogu pisat čisto ono šta mi padne napamet.
Pribirem polako po glavi, slažem sjećanja. Smijuljim se!
Pa me nešto zagolica….. ne, ne… to nećemo na ekran!
Hmmmm…..
Pa vrtim malo po slikama. Obično slike naprave onaj pravi potez u glavi.
Slušam ….. Nebom plovi dan …..
Gasim, jer kad pišem ne volim ništa da mi svira i šuška.
Nekad sam mogla i učit uz muziku, sad više ne.
Pogled se zaustavlja.
Da…. to bi moglo bit to.
Mislim da u skoro dvi godine šta sam ovde nikad nisam stavila slike portala. Osim lava.
Ne brinite, neću sad pisat o Portalu.
Sva lipota vidi se iz slika!