Marketing
ČEKAN PROLIĆE
Morska vila - Daleka Obala
Imam svoj ritam pisanja. Vrime je to taman koliko mi je potrebno da malo posložim misli. Da oblikujem ono o čemu želim pisat.
Manje ili više uspješno. Uopće nije važno.
Važno je, da je još uvik sve to meni zadovoljstvo.
Kad me nema u moje uobičajeno vrime, ujutro od osam do devet, nije to uvik znak da nemam inspiracije, da je južina….. kako ja volim napisat. Uvik ja iman nešto za reč.
Ne događa se to često, ali kad se dogodi znak je da razmišljam o nečemu.
Pa onda razmišljam o tome da li nastavit pisat onako baš u revijalnom tonu?
Ili onako reporterski, di san i s kim bila?
Koga sam srela, s kim kavu popila?
Ili možda onako nježno, nježno?
Ili opet nastavit onako pomišano…. sve i svašta, uglavnom ništa…… čisto po trenutnom raspoloženju?
Za svakoga ponešto. Nikome previše.
Ili možda odustat od svega ovoga?
Šta bi možda bilo i najpametnije!
Pa se malo više posvetit nekim drugim, meni isto tako dragim stvarima.
Ili ću se zatvorit, upalit klimu, uvalit i sklupčat na dvosjed, ušuškat ispod dekice i prispavat zimu!
Čekat proliće!
Oće mi ko pravit društvo?
U spavanju, naravno?
Čekanju prolića ispod dekice?
Kategorija: Bura!
Sinoć san se smrzla!
Post je objavljen 30.01.2009. u 08:18 sati.