Pripadan tebi

ZA NJU

Još jedan u nizu postova u kojem ne znam šta bi napisala.
Ustvari…. točno znam, ali neću.

Još jedan u nizu di ne znam šta bi sama sa sobom.
A ustvari… točno znam di bi i s kim. Ali ni to nije važno.

Privrčem po sjećanju. Vrtim slike malopomalo u glavi.
Vrtim slike po albumu. U škatulici. Otvara se polako i škatula za sne.








Još jedan u nizu onih šugavih i nikakvih, bezveznih dana. Kišnih, bljuzgavih i sjetnih. Dana u kojima mi mozak ne radi kako triba. Kad je na rezervi. Kad je sve podložno južini.
Ne bi ja to tila, ali tako je. Biće to dolazi s godinama!
Baš se mislim šta bi me moglo malo raspoložit.
Evo, u nedilju je bila dovoljna jedna poruka na mobitel i nakon toga posjeta.
I meni je to bija super dan.








Ovaj post je za prijateljicu sa Korčule.
Došla je na brzinski do Splita i samo na uru svratila do mene. Nismo stigle sve iščakulat. Nastavile smo mobom i posli mailom.
Ustvari, samo je hoću malo pogurnit da otvori blog. Ili bar da ostavi komentar.
Jer, jedino sam njoj i mužu rekla za blog.
Blogeri se ne računaju!
I oni koji su me pripoznali!








Korčulanko, javi se!!!!








Privrtila sam tako sječanja na srednju školu, na fakultet.
Moje posjete Veloj Luci, njene Trogiru.
Bilo je tu raznoraznih zbivanja…. ispite smo spremale na kupanju, u kostimu!
U Blato išle na tance i maškare.
Na Korčuli sam bila u vrime onog velikog požara.





Misli lete…. prošle smo zajedno puno, puno lipih trenutaka.
Bilo je i onih puno grubih, kad smo zajedno plakale na mobitel, na telefon. I koje nastojimo zaboravit.








I ponekad nam se dogodi da se ne čujemo po desetak dana, pa se istovremeno sitimo i promislimo jedna na drugu. Pa se smijemo, smijemo.
A sad je tu i blog.
Ja pišem, ona počiri, prati i čita.
I ja znam da je tu. I to mi je dovoljno.