| < | srpanj, 2009 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | ||
Listopad 2025 (1)
Rujan 2025 (1)
Siječanj 2025 (1)
Prosinac 2024 (1)
Listopad 2024 (1)
Rujan 2024 (2)
Siječanj 2024 (1)
Prosinac 2023 (1)
Listopad 2023 (1)
Rujan 2023 (2)
Svibanj 2022 (1)
Ožujak 2022 (1)
Siječanj 2022 (1)
Studeni 2021 (1)
Rujan 2021 (1)
Kolovoz 2021 (1)
Lipanj 2021 (2)
Svibanj 2021 (3)
Travanj 2021 (2)
Ožujak 2021 (4)
Veljača 2021 (13)
Siječanj 2021 (16)
Prosinac 2020 (1)
Studeni 2020 (1)
Listopad 2020 (1)
Rujan 2020 (1)
Kolovoz 2020 (1)
Srpanj 2020 (8)
Lipanj 2020 (4)
Travanj 2020 (1)
Ožujak 2020 (1)
Veljača 2020 (1)
Siječanj 2020 (3)
Lipanj 2019 (1)
Ožujak 2019 (1)
Siječanj 2019 (1)
Listopad 2018 (1)
Ožujak 2018 (1)
Travanj 2017 (1)
Veljača 2017 (1)
Siječanj 2017 (2)
Travanj 2016 (1)
Siječanj 2016 (1)
Srpanj 2015 (2)
Veljača 2015 (1)
Siječanj 2015 (1)
Rujan 2014 (1)
Srpanj 2014 (1)
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Opis bloga
O autoru bloga:
Mladen Smud
Mjesto stanovanja Velika Gorica
Starost 70 godina
Otac četvero djece i djed pet unučica i dva unučića
Hobby - Go, drevna kineska igra
Duhom mlad, kao da se još ni rodio nije i često se pita: 'Jesam li uopće?'
Životna filozofija - jedinstvo svijeta po Gospodu
Životna snaga - ljubav (tako on to misli)
Godine su da se broje, a život nama je darovan
Ovaj blog otvorio je za dušu. Život mu je darovan i on ga s ljubavlju daruje djelima Gospodnjima po Gospodu.
Religiozan nije, ali vjeruje iskreno do viđenja uz hvalu za postojanje
U životu on ništa ne posjeduje, mada se ponešto i piše svijetom na njega
Zahvalan za život i darove po Njemu.
Na putu iz vječnosti u vječnost
Sve vas voli i one koji razumijete, a i one koji ne.
e-mail: mladen.smud@gmail.com
Čuka
Linkovi
Blog.hr
Forum.hr
Monitor.hr
javascript:%20void(0);
annaboni
Auroraisa
Bugenvilija-foto
Bugenvilija-text
danila1
deni(daniel
Dordora2
duliba
EuM
fra_gavun
Go-misaona igra
gogoo u prirodi
gustirna
hajjnezir
ima jedan svijet
kapi sreće
maslačkove zbirke
(Norra
OTISAK srca
preživjeti
promatram, razmišljam
rijeke žive vode, potecite, neka Duh se razlije...
sewen
Smotani
sven adam ewin - superfaca
... šok ...
Trill
Vatrene vijesti
Voljela sam umjetnika
Zagora
alba-istriana
anaris
kicker
mamablogerica
modrinaneba
novipocetak50
nutrina
proziran svijet
soba za utjehu
sv
tayana
tvrtkodolić
zlatnazitnapolja
Zanimljivo
Na rubu znanosti
Posjetili ovaj blog od 06. 01. 2020.
pri_Mladenu
U miru …
- 23:28 -
Komentari (9) -
Isprintaj -
#
|
Sjesti ću ovdje, dušo, u miru, tebe da osluhnem. Osluhnem životom što privid prolaznosti stvara. Privid je u živa, što mislima biti nastoji. Sjesti ću ovdje u miru... kao da i ne sjedim, kao da i ne postojim. Tek neka misao što luta nastojanjem odvoja od 'biti sebe'. Prostor je to kao dom lutanja pred san želja. Konačno, kao da znam što neznam. Sve! Znanje jest nešto u prividu; put otkrivanja; oči što smjer jedan vide... Gledam duše u prividnom nizu, jer kako drugačije gledati? Tek biti jest punoća, jest stvarnost. I kao da vrijeme, vama dušama, prepreka nije, kao meni živu, da sagledam osnove vaše; puteve ispunjenja. Sav svijet; slike; moći i znanja; sve nosi tren vaš u pojavnosti. I kao jedinstvo vi jeste u vječnoj istini, kao pozadina neka; pozadina što osnova je postojanja, a živu vrijeme i prostor. Viđam vas u kamenu svakom, planini, zvijezdi, ovoju vremena, prostora i misli. U niru dotićem i stičem istost. Nestaju potrebe. Ni dokazi više ne postoje. Zašto i kome? Zar ima još nešto u istini jedinoj? Pitanje ovo jest tek da me živim daje. Prijatelji moji dragi, svi smo mi ovdje kao dječica istine iste. Mali prividi što ljubav nas nosi. Radost Istine. I kao živ vidim puteve razne, biljege duša, istinu što duše ih putevima zabluda nose ispunjenju mogućnosti postojanjem. I nastaje i nestaje privid trenom. Kao da bio nije, tek biljeg ostaje, a i on nestaje živu životom. I nije bit postanka. Svi postanci su nestanci. Istinom jest. Tamo vrijeme nije, prostor nije ..... U miru tome nestaje potreba da imam. Nikada imao nisam niti ću moći, istinom tek jesam. I kao da vidim sliku osmjehom čistoće u nastojanju ispiranja zabluda, što tište i more duše. Mnogi bolno ispiru puteve svoje, puteve ispunjenja istine i svijesti. Prijatelji dragi, prihvatimo radost života. Svi smo mi djeca Istine. Ne uzimajte, već darujte i biti će vam darovano, a jedino istinom jest ljubav, jer njome i postojimo. Volim vas ... :) |
Moj komad ceste ...
- 22:32 -
Komentari (4) -
Isprintaj -
#
|
... su ta vremena davno već prešla, gda si je čovek posijal i imal od toga za živeti. Bila su to vremena teška, gda se od jutra do zutra delalo. Se na njive išlo i bilo je tam fajn za delati, a o blagu da se i ne pripoveda. Je za sve tak bilo za jest. Ni bilo filozofije, kaj se z njom ni moglo imati tvrdu kožu na rukami, a takvu je trebalo imati za pluga čvrsto držati i rivati, da bi se zemlja obrnuti mogla. Vremena se menjaju. Se čovek svakaj zmisli. Se po svemu prčkalo i z svačim se igralo. Od dece se navek našel koji kaj je navek gruntal i istražival. Bi zmislil svakaj. Tu i tam bi starom očetu pomogel, kaj bi mu zmislil kak više i bolje da napravi. Su takvi vu škole išli. Bi očka rekel, da ga vu škole šaljeju. Se je vu grada išlo. Se platilo, al se dalo, kaj je velka stvar imati vučeno dete, kaj bu pravi gospon od njega bil. Bi se tam takav našel i z drugi kaj su slični kak i on. Su skup sveta čist drukše gledali nek oni doma kaj su na gruntu ostali. Se sve, kaj se zmislilo, skupljalo i po tom se učilo. Znanost se za to reklo. I tak su, te mudrice male, postale razni majstori, pa i doktori il pronalazaći. Se sveta menjalo. Došlo jr vreme mašina. I nisu te mudrice baš zamišljale, kak neki kaj su se posle zanimali z njihovim nalaskima, kaj bu od toga bilo. Oduševljeno su delali nekaj novoga i vidli kak bu z tim ljudima dobro bilo. Tak su pronašli mašine kaj ideju na drva i vuglen, pa onda one na naftu ... Drugi su se igrali sa strujom. Tu je puno novoga napravljeno i celi se svet promenil. Pak su kasnije došli novi, kaj su mislili dalje i o onim stvarima kaj ih se prije ni pomisliti ni moglo. Su gledali sveta ko beskrajnu hrpu beskrajno malih stvari. Su mislili kak je sve to napravljeno. I sve to kak obični ljudi kaj gledaju ove obične stvari, a mislili su na ono sitno. Po malo su vidli kak to i ni tak kak se navek prije mislilo. Bilo je i onih kaj su mislili kak su se preveć zaleteli. Sve je to divno zgledelo v njhovi misli. Je, al svet ipak drukše fumkcionira. Još od pradavnih vremena ljudi živiju u skupinama. Svaka skupina ima one jake i one slabše. Tak se rihtaju i odnosi med njima v skupini. Oni jači odlučuju kaj i kak se bu delalo. Slabši bi šuteli i bili sretni da ih jači ne diraju i da ih čak i štitiju. Je, al ti jaki baš i nemreju zmislit sve one lepe stvari kaj ih zmisliju mudrice, o kojima sam na početku pripovedal. I tak su ovi kaj odlučivaju rekli, kaj da se dela s tim, kaj su mudrice zmislile. Ovi jaki su pak, kak glavnu stvar na pameti, najviše imali nekakvu sigurnost od onih jakih, kaj druge skupine vodiju. Kad je neko jak, on ne voli kraj sebe druge jake imati. Oni su mu opasnost. Grda je stvar kad i ti drugi jaki imaju oko sebe puno drugih koji im služiju. Tak su oni one pametne stvari prvo za sigurnost upotrebili. Kroz duga vremena su pronalaski bili upotrebljeni kak ono z čim se neprijatelja strašilo il čak i ubijalo. I sve se tak, kak nekaj divljega, razvijalo. Pametni su zmišljali, a jaki odlučivali kak da se to upotrebi. Ne bi štel pripovedati jel su jaki pametni. Ni o tomu dobro tak, pogotovo ak su još živi. Je, prijateli moji dragi, sve je prvo za oružje se rihtalo i tak je šansu imalo uopće i biti. Je vojska navek nofcih imala. Gdo bi drugi mogel dati lovu za razvoj pronalaska? A, sam se pak raspričal. Sam nekak štel reči kak se čovečanstvo razvijalo, a još navek je tak nekak. Vite, odlučivanje nejde baš z pameti. Rekel bi da prije ide z strahom. Jaki, a to su onui koji imaju moć il im je data, veliju kaj i kak. Nekom morti ni za praf, al se mora. Celi aparat za tak napraviri je tu. Nemre se skup živeti, ak svak po svom dela, a neko treba komandirati. Od davnina su žandari reda delali, a vojska čuvala sve od onih drugih. Zrihtala su se pravila, a o njima su pak odlučivali oni moćni. Je pak po njihovu bilo. Stari je očka na zemlji delal, a sineku su rasli. Su gledeli kak bi život bolji bil, a ne tak kak im se očka mućil. Ratovi su prosšli. Puno je ljudi zginulo, a da nisu pojma imali zakaj; ni prije, a bogme ni posle pogibije. Jaki su ratove delali. Tu se najbolj njihova moć vidla. Mrtvi su križa il nekaj tomu sličnoga dobili, a slavu su pobrali moćni. A se pitam, da gdo je kriv za mrtve? Neki si misliju da bi i ovak i onak mrli, prije il kasneje, al za pobedu ipak vredi. Pak sam zabrazdil. Pa znamo mi to svi, samo kaj se neki ne ufaju reči. Nakon zadnjeg velkoga rata, prije oko šezdeset let i koju više, se zmoglo pameti, da se ratovi više ne delaju. Se vidlo kaj z toga zide ak se sve jače oružje dela. Da, al kak napraviti da se za vođe dene one kaj ratove nebuju delali? Kak prvo, se ne bi smelo svaditi narode. Svi su narodi dobri, al je pitanje gdo ih i kak vodi. Nek narodi sami zbereju. Je to demokracija. Lepo zgledi, al svi aparati su tu, a čovek ni vuk ... se menja. Ipak je čovek samo čovek. Se more zaletit i promašit i red je to priznati. Zvlačit se more svakak probat. Navek more nekaj drugo krivo bit. Pak sam dalko prešel. Štel sam reč kak se nekaj puno promenilo prena negda ni. Se pitam kaj bum sa svojim komadom ceste? Su se ovi naši debelo zadužili. Lepo im je išlo. Se onda svakaj promenilo i dugove treba vrnuti, a oni su to u naše ime, pa ih mi i vrnut trebamo. Mene za ceste nisu pitali. Kaj bum ja z njom, pa i ne vozim? Mi je glavni problem kak z penzijom preživeti, a nis samo ja na njoj. Ak me zašarafi v trbuhu bum prešel na ovu dionicu Gorica - Buševec i sel si i gledal vu nje, kaj je tu i moj koji metar. Krulelo mi bu, al bum valda sretan, jer znam da je tu i moj komad. Moj!!! A lovu mi buju zeli. Pa to navek i delaju. Da su bar malo skromnejši bili. Sam se setil one narodne izreke o gloginjami. Znate ju, kaj ne? Prijatelji dragi, najte se sekirati. Bumo manje jeli, a deca morti nebuju imala baš sve knjige, ak Bog da bu manje obaveznih školskih izleta. Al si mislim da buju bar naučili kak živeti i kaj je to demokracija. Vas pozdravljam i volin, i sam tak shvatil da imam komad ceste. Neznam koji je točno, al tu negde je .... :) |
Pričati, misliti, delati, a ispadne ...
- 17:15 -
Komentari (4) -
Isprintaj -
#
|
Dojde mi tak, z vremena na vreme, da stvari pogledam čist jednostavno. Onak da buju ono kaj jesu. Je to v meni kak nekaj kaj me pela k tomu da pri meni tak bu. Bi to bilo čist vredu, kad bi si sel il prešel nekam i polahko užival v svemu. Kaj je je; tu je, tak kak je, a ja si samo nekaj zmišljam. Tak si mislim i znam da si mislim i da ta misel moja ni to kaj mislim. I kad mi se tak sve lepo z misli zavrti i naštima, mi nekak dojde da bi to podelil z nekim. Zakaj? Pa tak mi to zanimljivo i lepo, da bi red bil, kaj ne. I reči bi tak štel, a znam da to ni to, al da je to to kaj velim, je. Si tak mislim kak pripovedanje ni baš za hititi, kaj mi ljudi tak delamo i tak se 'razmemo'. I tak počmem misli rihtati i metati tu. Z reči, naravno. Kad kaj velim, vidim kaj sam štel, al se pitam kaj i ti to vidiš, kad ćitaš reči ove? Napišem sve skup onak z osećajem i štihom, pak se vrnem na vrh. Nekak se nafuram kaj da to nis ja i kaj da pojma nemam kaj to tu je. Ajd da vidim kaj je of tu nametal z reči. I kaj da sam onaj kaj ni nezna kaj to je, počnem. Znate kaj? Dost put najdem kak sam čist drugo razmel mek je onaj kaj je pisal, a se ga ipak setim, štel reči. Sad gledam to i mislim kak ni dost samo šteti reći, pak nametati reči. More svakaj ispasti z reči, pa i kaj se ni štelo reči. Pogotovo je tak kad prejdem tam di pripovedam o onim stvarima znutra. Ima nas raznih, pogotovo tam znutra. Tam v duši, mislim. Kad pripovedam o nečem kaj se prijeti nemre, ni za glavu, a ni rep, svakaj si čovek misliti more. Tak je i v životu. Ima ljudi kaj se baviju z tim, da jeno pripovedaju, drugo misliju, a treće delaju, a najčešće ispadne četvrto. Znam dost onih kaj misliju da su taki pametni i vučeni ljudi. Vite, meni nisu taki. Ja bi rekel da su prefrigani. I vi znate puno onih kaj puno obećavaju, a na kraju vas žedne prek vode prepelaju. I kaj je 'najlepše', još vam na kraju veliju da ste sami krivi za to, il još lepše da je celi svet kriv. Ma svi moreju krivi biti, samo oni ne. Su oni škole prešli, i to one prave. Ja bi rekel prefriganske fakultete. A mi, obični ljudi, trebamo pametne i one kaj sve moreju, da nas vodiju i veliju kaj i kak delati. Z reči se sve more. Je zaninljivo gledati kad se oni med sebom zakvačiju. Razmeju se oni, pa su si nekakva pravila zrihtali, da se čuvaju sami od sebe. Ne bi vredilo da ih i mi običnjaki prokužimo. I tak je to kaj svetinja, a i učili su nas tak da poštivamo svetosti, i to samo zato, kaj to tak je, pa makar mi to i ne razmemo. Se mora, kaj iza toga se svakaj grdoga dogoditi more. Tak gledam ove naše, kaj su nam svega dobroga obećali i to već puno puta. Pa sve bi tak i bilo da celi svet ni naopak delal. Smo love navlekli, a je vrnuti treba. Celi svet je nekomu dužan. Kaj da smo dužni Marsijancima. Ko zna, morti? Si mislim i gledam. Bogek dragi, pa sam čist zaboravil, da vu celomu svetu prefriganci vlečeju konce. Već dost davno je čovek zmislil novac. Je to naštampani papir kaj mu se odredi vrednost. Pametni napraviju i zračunaju kaj kaj vredi od tih papirih, a mi ostali onda delamo za te papire i z njima idemo svakaj kupiti. Onaj kaj proda veli kolko papirih za kaj treba dati. Ak hoće preveć papirih, mi mu nedamo, pa ih nebu imal, a ono kaj ima za prodati bu mu ostalo. Ak je to, na primer, puno paradajzih, mu buju se usmrdeli, pa bu imal problema i rešiti ih se. Tak i on mora špekulirati, pa se najdemo tak da se ipak dojde do paradajzih, a on do papirih. Ti papiri su kroz duga leta postali zakon. Bez njih ništ. Se ljudi za njih i potučeju, pa i ratove napraviju. Znaju oni prefriganci gor kak se to dela. Oni rihtaju pravila igre. Mi običnjaki se borimo da bi preživeli. Da bi sve v miru išlo, nam pripovedaju i obećavaju. Mi verujemo, a pogotovo oni vernici. Da bi se z papiri moglo dobro delati, odavna se zmislilo, da ih se čuva na jenomu mestu i da postoje oni koji ih čuvaju i onda rihtauju z njimi. Ko ima više tih papirih nek mu ih treba, da ih tam. Ta mesta su nazvali banke. Moreš papire tam dati, a moreš ih i zeti ak si ih tam ostavil, al moreš ih i posuditi, al ih moraš kasneje vrnuti. Lepo zgledi, al i tu su pravila napravljena. Ak im daš novac, neki ti daju za to nekaj malo, jer buju z tim novcima i oni živeli. Neki i nedaju ništ, kaj na kraju vam ih čuvaju, a i to nekaj vredi. Ak hoćete ih posuditi, vam debelo naplatiju i vrnete im puno više nek kaj su vam posudili. Tak vam oni živiju od papirih. Niš zapraf niovoga ne napraviju, a fajn love zgrneju. Najte mislit da su oni Marsijanci. Oni su veliki prefriganci, i to za flanjke. I sad vas pitam; kaj mislite, gdi je lova? V povjesti su zbog nje ratove delali. Puno je ljudi prešlo z ovoga sveta, a da pojma nisu imali zakaj. Mašinetrija prefriganaca je sve mutila. Ljudi su im verovali i stupali na drugi svet. Vite, danas se svet čuva ratovih, al ih ipak ima. Ima ih raznih; onih di se puca i onih di se pripoveda, pa di se dela ili ne dela... Si mislimo kak nam svakaj treba. Tak se prije 150 let živelo bez autih, a dajte danas si samo zamislite kak bi bez njih bilo. O struji da i ne pripovedam. Svi smo išli v blagostanje, da bi svega imali. Kam smo došli? Morti nam još malo treba .......... da bi shvatili. Kaj mislite da se buju borci za papire predali? Sad već delaju i bez njih. Samo na kompjuterima ih, ko bajagi, prikazivaju .... I tak se pripoveda jedno, misli drugo, a dela treće, a ko zna kaj bu ispalo ... No, najte sad pasti v beda. Ima neko ko vas voli. Ak niko, pa ja sam tu ... :) |
Duši za njenu čistoću
- 12:31 -
Komentari (4) -
Isprintaj -
#
|
Kao da došlo je vrijeme za meditaciju novu. Nataložene misli i viđenja stvoriše preduvjete za njihove interakcije; za djela po njima, da poravnaju se potencijali njima stvoreni. Od malena sam bio ono mjesto na kojem se izravnanju težilo. Bilo je tako, a da ni znao nisam. Oduvijek tako jest u točci svakoj svijeta i postojanja. Upravo ti potencijali postojanje nose. I pitam se: 'Pa što se već jednom ne izravna i stane? Zar vremenu tako kraja nema?' I poteće misao putem ovim, navedenom mišlju vodiljom. I kao što i ona vremenom jest u postojanju, tako i predmet njenog postojanja i tumačenja jest. Krajnje izravnanje? Kako, kada konačnosti dokućiti moguće nije? I kada bi u točci nekoj izravnanja bilo, već neka druga spram nje nove potencijale stvara. Igra je to vječna i neograničena. Izravnanje? Gdje? Zar u svijetu bezgraničnom? I puštam vremenu da tokove u meni slaže i razlaže. Kao miran svijedok pratim. Pratim, jer kako svijedoćiti bez nazoka, bez svijesti, bez sebe? Miran i kao da sam isti, a tokovi tu kraj mene idu. U točci sam jednoj, a jedna ko ni jedna, jer prema ćemu bi bila? Vidim slike trenutaka, koje kao da odaju vanvremenost i vrijeme što slike procesima mijenja. Kao da više očima ne gledam, jer tren je privid očiju. Tren do trena promjenu mi pokazuje. Pa što ustvari jest? I nije slika samo slika. U njoj jest i preteća promjena što dolaze. Kao trkač na stazi u nagnutom položaju. U trenu slika, ali već ten slijedeći mora nešto desiti, jer tijelo će pasti. Trkač to i čini, ali vidimo li to u slici? Ono važno u slici jest iza nje ili u njoj nekima sakriveno. I tako nosimo u sebi namjere svoje. I djelovanja bez svijesti su sa nama. I kada mislima ulazim u sebe nailazim na čudo. Isprva me oči prate i ometaju predstavu moju. One bi nametnule način svoj, a način je taj svijetlošću dat. Kako njima, kada tamo svijetlo nema moći raspršenoga prostora, kao što je ovaj vanjski. Možda dodir jest način u sebi. Možda, ali onaj unutarnji. I opet mi se nameće onaj uobičajeni dodir kožom, kojim se stvara osjećaj dodira. Ne, kože unutar mene nema. Zaustavljam se pred načinom novim. Skoro mi nevjerojatno izgleda, da to u meni, što mi je najbliže, nekako je svijesću zapostavljeno. I tako nekim zamišljajima nastojim održati svijestan odnos u nutrini sebe. Ma biti će to osjet novi ili možda neki davni, koji sam zaboravio. Možda se sjetiti trebam postanka sebe; postanka života. Svo ono silno stvaranje i gradnja. Ni kuću ne vide jednako onaj koji je gradio i onaj koji je gotovu kupio. Zaokupljen osjetima, što osjećaje mi stvaraju, putujem vrenmenom. Misao mi vrijeme znači. I presložio sam neke uvjete za preslaganje to. Bile su to mogućnosti; neki potencijali. Možda sam i vama ponešto od toga dao. Možda sam dodao upravo ono čime ćete razložiti neke stare potencijale, koji nikako da stvore onu iskru kojoom proces krene. Na neki način čistimo sebe tako. Misao, želja i namjera neostvarena, stvaraju potencijale i akumuliraju neku energiju. Energija nepokreta; energija potencijala? Ona može nadzoru se oteti i pokrenuti bujice razne, a većina ih svijesna nije. Tada nastaju lomovi mnogim dušama nenadani i neukrotivi. Za to bi rado vam pružio ono malo poticaja da uredimo prostor duša. Da sviježa energija dijela ćini i kao dar darove nove stvara. Neka život bude lakoćom i radošću. Ne postoji trajan posjed, a ako jest, tada je i neostvaren potencijal ovdje, a on ima sklonost akumulacije. Dušo pozdrav tebi. Tebi, svakoj koja se pokazuješ osobnošću, mada si dana jedinstvom svega u točci sada ovoj i ovdje. Vrijeme, da vrijeme, ono te čini takovom. Da, to je život. Sve vas pozdravlja i voli vaš Mladen … :) |