| < | veljača, 2007 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | ||||
Listopad 2025 (1)
Rujan 2025 (1)
Siječanj 2025 (1)
Prosinac 2024 (1)
Listopad 2024 (1)
Rujan 2024 (2)
Siječanj 2024 (1)
Prosinac 2023 (1)
Listopad 2023 (1)
Rujan 2023 (2)
Svibanj 2022 (1)
Ožujak 2022 (1)
Siječanj 2022 (1)
Studeni 2021 (1)
Rujan 2021 (1)
Kolovoz 2021 (1)
Lipanj 2021 (2)
Svibanj 2021 (3)
Travanj 2021 (2)
Ožujak 2021 (4)
Veljača 2021 (13)
Siječanj 2021 (16)
Prosinac 2020 (1)
Studeni 2020 (1)
Listopad 2020 (1)
Rujan 2020 (1)
Kolovoz 2020 (1)
Srpanj 2020 (8)
Lipanj 2020 (4)
Travanj 2020 (1)
Ožujak 2020 (1)
Veljača 2020 (1)
Siječanj 2020 (3)
Lipanj 2019 (1)
Ožujak 2019 (1)
Siječanj 2019 (1)
Listopad 2018 (1)
Ožujak 2018 (1)
Travanj 2017 (1)
Veljača 2017 (1)
Siječanj 2017 (2)
Travanj 2016 (1)
Siječanj 2016 (1)
Srpanj 2015 (2)
Veljača 2015 (1)
Siječanj 2015 (1)
Rujan 2014 (1)
Srpanj 2014 (1)
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Opis bloga
O autoru bloga:
Mladen Smud
Mjesto stanovanja Velika Gorica
Starost 70 godina
Otac četvero djece i djed pet unučica i dva unučića
Hobby - Go, drevna kineska igra
Duhom mlad, kao da se još ni rodio nije i često se pita: 'Jesam li uopće?'
Životna filozofija - jedinstvo svijeta po Gospodu
Životna snaga - ljubav (tako on to misli)
Godine su da se broje, a život nama je darovan
Ovaj blog otvorio je za dušu. Život mu je darovan i on ga s ljubavlju daruje djelima Gospodnjima po Gospodu.
Religiozan nije, ali vjeruje iskreno do viđenja uz hvalu za postojanje
U životu on ništa ne posjeduje, mada se ponešto i piše svijetom na njega
Zahvalan za život i darove po Njemu.
Na putu iz vječnosti u vječnost
Sve vas voli i one koji razumijete, a i one koji ne.
e-mail: mladen.smud@gmail.com
Čuka
Linkovi
Blog.hr
Forum.hr
Monitor.hr
javascript:%20void(0);
annaboni
Auroraisa
Bugenvilija-foto
Bugenvilija-text
danila1
deni(daniel
Dordora2
duliba
EuM
fra_gavun
Go-misaona igra
gogoo u prirodi
gustirna
hajjnezir
ima jedan svijet
kapi sreće
maslačkove zbirke
(Norra
OTISAK srca
preživjeti
promatram, razmišljam
rijeke žive vode, potecite, neka Duh se razlije...
sewen
Smotani
sven adam ewin - superfaca
... šok ...
Trill
Vatrene vijesti
Voljela sam umjetnika
Zagora
alba-istriana
anaris
kicker
mamablogerica
modrinaneba
novipocetak50
nutrina
proziran svijet
soba za utjehu
sv
tayana
tvrtkodolić
zlatnazitnapolja
Zanimljivo
Na rubu znanosti
Posjetili ovaj blog od 06. 01. 2020.
pri_Mladenu
Reči ...
- 13:29 -
Komentari (22) -
Isprintaj -
#
... kak rasute cigle na putu,Kaj samo duša smisel im da. Reč kaj ni kaj Čuti i videti je. Reč do reči Kak cigla do cigle Kak svaki korak Na životnom putu. Se slaže Se rihta Da bilo bi Kaj bu. I slažem reči Kak cigle vu hižu, Kaj reči bi štel Da reč je kak cigla. I složil sam z reči Tak ovo Da rekel bi Kak reči bi štel ... Z lepim pozdravom Kak i navek Voli vas Vaš Mladen  |
Vreme kak promena ...
- 14:12 -
Komentari (14) -
Isprintaj -
#
Polahko sve se nekak menja. Bi čovek rekel da vreme ide. Je bilo nekak i prešlo. Ni kak je bilo, al slično je nekak. Kaj da se giblje v nekakvom smeru. Navčili smo se kroz život iti, gledeti i misleti. Tak se nekak i misliti moglo, kaj i kak bu se zgodilo. Približno nekak se i dogajalo, skor svaki put. Tu i tam se zgodi nekaj, nekak po novom, kaj čovek ni pripremljen bil. Je lepih trenutkof se tak zgodi, al i onih, kaj čoveku daju znati, da ni to to, kaj si on misli. Se koji put promeni nekaj v čoveku, kaj čist promeni njegovo gledanje na svet, njegovo razmišljanje. Ak to ni to, kaj si mislil da je, je sigurno nekaj drugo. Da bi znal kaj je, se lakše z tim nosi, se lakše pripremi za to kaj ga čeka. Navek je čovek štel gledati v napred, da videl bi kaj bu došlo. Kaj da bi mogel to premenit da bolje bi bilo. Se z vremenom ipak ni moči igrati. Si zmisliti bi moglo, da se bu kakti gospodar vremena, al to je samo misel takva. Svega se zmisliti more. Je, al z misli se živeti ni moći, kaj se živi zapraf, a z mislima se čovek zabavlja i gomba. I tak v svetu zapraf se sve nekak menja. I ni samo da čovek bu navek nekak drukši, nek se i ljudi menjaju. Jedni jesu, a posle buju drugi tu. Oni od predi, morti, i prejdeju zanavek nekam. Morti i nikam, kaj mi zgledi, da sam se samo tak zmislil, da se nekam ide. Kaj, kam i kak? Kaj sve to negde je? Kaj mora tak bit? Kaj? Zakaj baš mora? Pa, sve si to ja mislim. I tak gledim, a i mislim si. Sam negda sveta gledil onak nekak, a sad je sve to nekaj drugoga. Kaj da se svet promenil, il morti se to z menom dogodilo. Pa kaj bi si prije misliti mogel? Čovek, kak prvo, na sebe neda, i bi svemu pripisal krivnju nek sebi. Se tak kakti svet menja. I sve to tak ide, dok čoveka ne strefi nekaj dost velko, kaj promena je takva, da se živlenje bitno promeni. Onda odjemput oseti kak slabi je i kak su moći njegove tek tolke, da sam sebi proba zmislit kaj se to događa. Retko v tom i ima nekog uspeha i se obično preda pred promenama takvim. Zmiri se s tim i vidi, da moći nema. Obično se veli, da to je sudbina. Je puno videti, u letima staršim, kak bakice i dedeki Bogeka moliju. Su morti i predi, al je onda živlenje puno darova bilo i se ni tolko ni stiglo. Pa, moli se kad se ima kaj. Kaj molit kad sve je vredu? Svet kaj da ni više ono kaj je bil. Sam i ja došel v leta neka. Ima ih već dost nabrojanih. Se i pri meni dost toga zmenilo. Nis više kak mali, al kaj da se nedam od toga maknuti. Kaj da dečec još ni postigel, kaj je štel. Navek sam štel nekaj, kaj ni reči ni lahko. Ono v sebi sam razmeti štel. Kaj to je i zakaj se sve to kakti gible. Zmislit se ni dalo. Sam razmel da misel je misel i da z njom baš se i nemre puno vloviti. Bi mogel razmeti kaj ona zapraf je, a sam z njom delati počel i prije nek sam uopće i pomislil kaj ona je. Je od nekud mi bilo, da to tak delam. Kaj da to određeno je, kak i voda kaj curi prema dol. Mogel sam to jednostavno pustit, da bu kaj je. Zakaj da to razmem? Kaj da bi štel razmeti broj 1. il tak nekaj. Ja ni to nemrem pustit i razmišljam i o tom. Je valda to pamet takva, kaj mira nema. Navek nekaj vrti, al ne baš bez veze, kaj sve kaj ju rivle dojde iz sveta stvarnoga. Kak ringišpil sve se vrti, al svaki krug novi je, kaj meni drukše zgledi. Da drukše je, kaj drukše zgledi. Kaj more se nekaj promenit zato, kaj nekom tak zgledi? I tak, malo po malo, sam kakti došel do sim. I kaj da su zbilja promene postale velke. Sam uglavnom znal kam to ide z menom. I pripovedal sam o tom. Pri pokojni mamici sam videl kak to bu, al su vremena druga to bila. Je medecina napred prešla. I tak sam na inzulinčeka prešel. Se pikam dva put na dan i mi to čist normalno. Se mi i slika krvi promenila. Je cukor zbilja manji, a se zato i drukše osećam. Su mi i ranije pripovedali, da sam nekak smiren i da su mi živci nekak jaki i da puno toga 'progutati' morem. Puno ih me ni razmeti moglo. Sad sam još više. Mi tak dojde da sam skroz nekak sretan, zapraf kaj da osnove za to nemam. Idem tak danas na posel. Kasnim, kaj sam trebal iti na zdravstveno potvrditi uputnicu za trakice za merenje cukora v krvi. Već su mi one od prije na par komadof ostale. V redu mi bilo nekak lepo. Jenoga nervoznog čoveka sam pustil pred sebe. Mu se žurilo. Je i meni, al tam kam zapraf idem bum sigurno na vreme došel. Sam morti čoveku uljepšal dan, pa sam ja zato nekak još radosniji. Spominjem se z ljudima, onak usput. Na red sam došel i sve pokazal kaj imam. Bilo je preveć toga, al niš ni falilo. Sve to sam zbavil, pa idem v apoteku.. Celo vreme nekak vidim blijedo. Ne prepoznajem lica, al sve drugo, na grubo, vidim. Cela slika mi je nekak tamnije nek kaj sam videl prije više od mesec dana. Protekli mesec sam z obadva oka bil na laseru. Cukor je traga ostavil na pozadini oka. Desno je bilo tak zdrmano, da sam sve uglavnom videl s levim. Laseri su napravljeni na obadva. Sad vidim drukše. Nekak, kaj da je sumrak. Lica ne prepoznam. Tek na blizu da. Čitam tek z levim, al se z manjim slovima i tak dost gombam. Morti treba projti nekaj vremena nakon lasera, da se to postavi na dobro. Bum videl o ćemu se dela. Su mi doktori rekli da bum, kad se cukor zmanjša v krvi, neko vreme bledo videl. Morti je to to. I tak me zanima kaj to je. Kaj da se ne dela o tom, da morti niš videl nebum. Kaj bu, bu. Z vremena na vreme zažmirim i probam malo na pipanje okoli. I tak se živeti more. Je, al sam se zmislil: 'A, blog.' Ni panike. Znam da panika ne vredi. Nebu valda prek noći. Morti se sve sredi i bu nekak kak i prije. Nekaj se promenilo. Morti pamet sliku ne doživljava kak onu prije. Sam jučer srel jednog suseda kod doktora. Išel je odmah nutra da dobi injekciju. Izlazi van i ja mu velim: 'Kaj pikica i gotovo.' Veli on: 'Moram na injekcije da se pripremim za kemoterapiju.' 'Sam dobro čul, kemoterapiju.', ja proveravam. 'Imam raka na plučima već neko vreme. Sad je na redu kemoterapija.', objašnjava mi. Gledim ga i si mislim, tu je pred menom živ i razgovaramo. To je stanje tak. Kaj bu to bu tek došlo, a misliti se more svakaj i ja njemu: ' Sused, je ta medicina dost napredovala. Znam da je sve više ljudi kaj z tim živiju.' 'Ma nije to meni problem. Niko ni zanavek. Sad je tak i moram to.', mi on veli o tom, kak on gledi na to. Da, i to je način živlenja. Se traje i treba živeti sad. Osetim da ga je nekaj duboku v njem zdrmalo, al isto tak, da ide dalje. Odlazi sused, a ja njemu 'Bog vas blagoslovio.' I ode on, kaj da to ni niš posebnoga. Kolko je ljudih s problemima, a kolko smo toga svesni. Živi se sad i jedna lepa topla reč, jedan osmeh, jedan pogled razumevanja napraviju to lepšim. Sve bu dobro, makar morti drugače. I kaj da bi štel pružiti ruku svima koje boli. Naj bol ode. Se tak zmislim i onih nebrojenih i neznanih, a o njima bum jen drugi post pisal .... Prijatelji dragi sve vas puno voli vaš Mladen ... :) |
Ni život navek kak dečja igra, ali ...
- 14:18 -
Komentari (26) -
Isprintaj -
#
V životu svega nam se dogodi. I dojde tak svakaj i projde, a mi nekak se okrenemo i nekak se promenimo, a sve oko nas se zmenja. Gledimo kak sve nekak prolazi. Tu je i ni ga već. Kad prejde, kaj da ga više ni. Kaj da samo v sećanjima spi. Si tak razmišlam o svem kaj projde. Je došlo i prešlo. Od kud i kam? Kak to? Nis ni primetil da nekaj je v meni ostalo. Je trag v meni, kaj promenil me je. Jel puno i malo, al je. Navek se menja, pa videl ja to il ne. Se pitam kaj onda je prešlo, ak nekaj je ostalo vu promeni mojoj. I mogel bi tak sedeti i čkometi i se zmisliti kak to više nis ja, onaj stari. Me stalno menja sve ono kaj mi kak novo zgledelo. I tak mi je vreme išlo, il mi to samo tak zgledelo. Sam mislil kak to sam ja taj i takav i nis ni primetil, da to nis ja, kaj sam si mislil. Sam neki drukši; promenjeni, a još navek si mislim kak jesam onaj isti. Tak i drugi glediju. 'To vam je Mladen.', veliju. Je, se ime promenilo ni. Se ime, kak i reči, neda. Smo ga zmisleli da bi baš tak ostalo i ne se dalo. Kak da z njim i rečima bi šteli vreme zastavit. Kak da nekaj more za navek biti. Si mi to samo zamišljamo tak. I mogel bi tak z mislima tim, spati i kak zanavek biti to kaj mi najlepše zgledi. Tak, kak dečec od sedam let z pikulami v blatu i v prašini, zanavek. Bogek dragi, pa kaj ja to v glave svoje vrtim? Kaj nedam da bu? Pa, se sve zmeni. I tak, i ne samo pri meni, nek i pri vami i svima, se pripeti puno put, kak se vlovite vu neobranom grozju, kaj bi stari rekli. Je nekaj tak kaj vam ni v peti ni za pomisleti. Vas je vreme pregazilo, bi pak rekli stari. Kad tak gledim, mi zgledi kaj da stari navek se najdeju tam gdi šteli nebi. Puno se toga više nemre, kaj da bi se štelo. Se misel zadržala tam negde vu vremenu prošlom. Pa smo reči, kaj misli se z njimi delaju, tak i napravili, da buju kakti zanavek. Da, al više ni tak, kak te reči bi složiti misel mogle. Su stari mudri, da bi to primetili, al ne dost da i promeniju živlenje na bolje. Se ipak more nekaj. Sam puno starih bokcih videl, kak se kaj potepuhi vlečeju. Kaj da su sami sebi na teret. I drugi na njih kaj na sirote glediju. Kaj sve da im je propalo. Kaj da se tu niš više nemre, nek samo kraja čekati. Su mi leta već minula. Je čovek zmislil i brojati ih, pa i letima nazvati. Su reč i brojka tu kaj stražari neki, da za navek bi bilo to kaj samo v trenutku vredi. Si čovek sve tak dobro zbetoniral, kaj bi zapraf sve teže bilo videti, kaj zapraf je i kaj se more. Nis baš bedak taki, da videti to nebi mogel. I se sve tak zrihtalo, da sve mesto svoje ima i da se dela točno to, kak se z rečima veli i čak i napiše. Taj dela to, a ovaj ono, a onaj ono i sve tak po redu. I če bi neko promeniti nekaj štel, bi trebal to tražiti od onoga, kaj to delati treba. Se sve zorganiziralo. I tak neuki čovek se snajti nemre, a videti je puno put, kak nekaj ni kak treba. I zgledi da oni kaj trebali bi popravit il napravit nekaj, kaj dobro bi bilo, il ne vidiju, il sve to nekak drukše ide, nek kaj se neukom čoveku čini. Sam gledal i razmišlal o svemu po malo. Sam videl da morem dost dobrih stvari napravit z onim kaj volim. Sam se z kamenčićima igrati volel, još kak mali. Z njimi sam, na ploči z crtami, dvorišća gradil. Z prijateljima sam se igral, da ko veće dvorišće zgradi na ploči z kamennejm svojim. Kak je vreme mi prešlo, nis prestal voleti tu igru i se igral i dalje. Kaj da je vreme stalo. Nis štel priznati, da to više ni za mene i kaj da nekak drukše trebam se zanimati. Su mi vršnjaki bili po gostionami, avte su pelali, z ženskama se zanimali, kuće gradili, a ja sam se navek igral. Familije sam nekak zgombal, al nis bil po standardu. Su nam dečica došla i su kak glive zrasli. Volel sam ih i skrbel, al igre ostavil nis. Kak sam v neka leta došel, sam se zmislil drugu decu učiti, kak se igra to. Su malo i moji igrali, al brzo su sve to napustili. Jen je prešel hip-hopa plesati, drugi break dance na cesti i betonu vrteti, a kčer se brzo udala. Je ostal četvrti, najmanjši. Mi zgledel nekak neodređeni. Se fural na skate-boardu, pa na rolama, pa malo break dance, pa repanje. Po malo je s družinom svojom sve dulše vani ostajal. V medvremenu nas i njegva mama ostavila. Nis živel po standardu, pa se zgledi ni snašla, sirota. Kak je vreme, išlo su problemi došli, kaj sam o tom pripovedal v postu prije. Pa, nis primetil, kaj se dogodilo. Ni to više onaj isti mali. Je dete poraslo. Meni briga, kaj da on sam nemre pomalo već puta si tražit. Je puklo. Sam se streznil kad je posla z policijom bilo i to zapraf. Kak nesposobnima bi nam drugi govorili, kaj treba i kam z njim. Je tateka sve to znenadilo. I si sad razmišlam. Kaj sad? Sam bil čera pri staršem sineku v Zagrebu i smo pripovedali. 'Stari pa kaj ne vidiš, kaj njega zanima? Seti se kaj si meni rekel kad sam z vojske zašel.'. mi je rekel. 'Si brejkal i si se pital kak sad z tim.' 'Da mi nisi rekel kaj da napravim, nigdar nebi z brejkom napravil to kaj jesam. Ti si mi dal zeleno svetlo.' 'Da, jesam.' 'Pa pogleč sad njega. To je isto to. On je skejter; on to voli; sve bi za to dal.' 'Sinek, al od toga se živeti nemre.' 'A od brejka se moglo? Pa seti se kakav sam put imal. Viš, a danas imam udrugu i radim s malima, organiziram događaje u tomu. Ide mi i mogu živeti. Radim ono kaj volim. Tebi fala stari za ono zeleno svetlo.' Se zamislim. Morti stvarno ne vidim dobro. Malomu je grozno. Voli ono kaj niko ne poštiva. Ono za kaj se kod nas misli, da je samo za nadrukane frajere i kaj ide skup s jointima i cugom. Je, on voli skejt. 'Fala sinek, pa nis videl. Da, imaš ti praf.' 'Pa kak to videl nisi. Pa to je to isto.' Zemem odmah mobitel i nazovem mlajšeg sineka. 'Sine, di si, kak si?', velim kak prvo i kak navek, a onda: 'Čuj daj napravi popis dečkih skejtera iz Gorice koje znaš. Bumo nekaj napravili.', odmah sam osetil, kaj da je neka iskra z druge strane blesnula. 'Bum stari. Vidimo se doma.' Vite, se nekaj promenilo v meni. Sam videl da i ja mogu delati na tomu, da se nekaj promeni. Dečki v Gorici skejtaju i su prije par let probali si i rampu napraviti za skejtanje, al su im to neki potrgali. Su vidli da sami niš nemreju. Grupa maloletnika, kaj skejtaju. I je sve na krivo počelo izlazit. Je družina krenula s jontima, cugom i besprizornostima i sve je više prekršaja bilo, pa čak i nekih kaznenih gonjenja. I sad bi i ja kak uredni grašanin trebal čekati da institucije nekaj napraviju, a ja, kak roditelj, prisilama i odgojem, kaj morem. Morem ja puno, al ne prisilama, i nis sam. Su tu dečki skejteri, a ja ovak stari puno toga znam kak i kaj treba, da bi se to moglo usmeriti na dobro. Bumo štatuta napravili, pa bumo udruge registrirali, pa bumo kucali po raznim vratima, da se zeleno svetlo od društva dobimo. Bumo rampu napravili i to pravu. Bumo se borili da i novi klinci ozbiljno, kak dobru zanimaciju, imaju skejtanje. Deca su na cestama. Voliju se družiti, pripovedati i zanimati se z raznim stvarima. Tu su kak ponuđeni onima kaj na njima moreju lovu zgrabiti. Dojdeju oni s jointima, kaj im soliju pamet, kak to ne dela ovisnost. Oni kaj se pametni delaju, nagovaraju na cugu i se brzo najdeju kratka, al prolazna zadovoljstva. Mi starejši, kak koji, pojma nemam kaj deca vani delaju. Niko se o njima ne brine. A dete, jeno po jeno, se najde na lečenju, v reštu u odgojnim institucijama. Kaj da roditeljih nemaju. Ne nisu svi. Puno je onih kaj dobroga puta najdeju i škole rešiju. I se zmišlam, kaj inštitucije delaju na tome. Rešavaju posledice. Uzroki, ko o njima misli. Se zabranilo prodavati maloletnima cugu. Jaka stvar, pa vidim grupe kak svaki po flašu ima. Jointi, pa to se dobi za 10 kuna i prodaje se i pred školami. Nebi o tom pripovedal. Decu treba maknuti z ceste. Kad to velim, mislim, da ih treba usmeriti na dobre stvari. Moj sinek voli skejtati. Bumo to, al kak treba. Bumo udruge osnovali, natjecanja organizirali. Bu još zanimljivije nek ovak bez veze v nekom kutu vježbati zahvate, a onda cuga i joint, da bolje lupi. Ne, tatek je skužil. Bumo napravili još bolje nek kaj je i da vidite, da jointu i cugi tu mesta nebu. Roditelji su velka snaga, samo mi zgledi, da toga nisu svesni. Je teško kad vidite, da vam dete plovi v bujici na nekoj daski, kaj su mu neki prodali kak spas, a daska morti zdrži još samo malo. Znate li de su vam deca i kaj delaju? Prijatelji dragi, život ni samo dečja igra, al se more zrihtati, da bu tak nekak. Najte dozvoliti, da vam oni z ceste decu odgajaju. Nikakve prinude nebujui to rešile. Zajdite i vi vam i borite se za svoje malene. Napravite nekaj za njih. Ni sramota se z njima družiti. Znam da ima onih, kaj bi vam tak pamet solili. Najte ih slušati. Lepi pozdrav i sve vas voli vaš Mladen :) |
Nosi vrijeme svoje ...
- 13:43 -
Komentari (32) -
Isprintaj -
#
I plovim prostorom ovim. Tražim put plovu svom. Brodu je plovit morima što mu dođu. Nailazi na mjesta, na oluje, na mir uz povjetarac. Brod, što tik uz njeg je beskraj morski i beskraj plavetnila neba. Sred beskraja brod. Kao putnik na prašnjavu putu, stopala u krpama, što s vranama druguje. Priznaje al nezna, no osjećaj ga nosi. U trenucima umora tek se pita, 'Gdje li sam?', 'Kuda idem?', 'Odakle i zašto?'. Dan u prolazu rađa sjećanja proteklosti. Uz tarabu usputnu sjeda do kanala otpadnih voda gazdinstva na putu. Grbavi štap između nogu oslonjen mu na rame. Služi mu, putujuć, da dodirom njime, sitnice na putu okrene, jer vid mu već slabi. Umornim nogama osjeća krv kako kola. Bol što traži odmor kratki. Pogled u travu što lagan je vjetrić njiše. Gdje li će nočas odmorište naći? Možda će i noć ovu probdjeti u hodu, lagano, mislima uvijen što odnijeti će ga u svijetove samo njemu znane. Jutarnjim će svijetlom san ga svladati na bilo kojem mjestu. Dan je ipak nekako sigurniji od noći pod nebom, što njegov je dom. I živi u njemu još mladost traženja puta. Bilo je kazivanja i uputa, pa i prinuda da putem se krene određenim. Boriše se oko njega da sigurnost životnu izgrade. U grču nekom prolazili im dani. Sjeća se livada, potočića, ptica, bumbarova zujanja, kada bosih nogu pazio je da pčelu ne nagazi, il kukca nekog drugog. Kolike je sate proveo potrbuške promatrajući život u travi. Kao u šumi velikoj nekoj život bujaše. Volio je taj život u svim njegovim viđenjima. I sva ta ljepota s njim putuje svijetom u sjećanjima njegovim. A noge ga nose putem prašnjavim, gdje pozdravljajuć život putem svojim ide. Ne zbraja ni oduzima. Sjećanja tek u njemu žive. Bude i pokoja suza, al i osmjeh, onako samo njemu što se otme. U njemu priča nebrojeno. Rađaju se same. Niti ih čuva, a niti pamti, tek prođu. Možda se poneka i vrati i sjećanje zagolica. Ispraćam putnika na putu prašnjavu, što mislima mi dođe. Pozdrav rukom: 'Sretno.' Osmjehom mi odmahuje, tek malo uzdignute ruke uz sjaj očiju. Ne, nije on život pročerdao i ne ide od čaše do čaše. On putem ide svojim skoro neprimjećeno ili uz uobičajenu opasku: 'Lutalica, beskućnik.' U misli sjećanje dolazi. Grad, vreva. Na pločniku pješaci, kao u igri nekoj, prestižu jedni druge, zaobilaze, zamalo da se ne sudare. Povremeno se čuje samo tiho: 'Pardon.' Nađoše se tu i poneki prijatelji, što zapodjenu kratak razgovor i smetaju drugima u prolazu. Još im nije sinulo, da razgovor obave u kafiću pored. Velika drvena vrata ulaza u zgradu. Uz rub njihov, na pločniku pognute glave, drijema čovjek. Odjelo izlizano i uprljano, cipele u raspadu. Glava nagnuta u stranu, nos crven. Slineći prlja već uprljan kaput. Pogledi s gnušanjem na njega i pitanje često: 'Zar grad ne brine da sliku tu promjeni.' Vidim kako na pločniku, uz velika drvena vrata ulaza u zgradu, priča jedna otplovila u svijet neki. Njoj tek takovi svijetovi mogu biti mjesto zadovoljstva. I bila je jednom jedna majka strepnjama za dijete; bila je ljubav i dijete željno života i priznanja. Snovima su vođeni bili. I danas jedna ljubav čami upišana na pločniku, slinavog kaputa. Jedna majka dušom svojom doprijeti ne može, jer nerazumjevanjem njeno dijete je osjetiti ni vidjeti ne može. Ta tijelo njeno u grobu prolaznošću jest, ali ljubav ne može nestati. A trenuci snova tek u stanju, gdje sve svijeta ovoga nestaje, nalazi posrnulo dijete snivajući i neznajuć da tu na pločniku svijet je stvaran. Našao je način neki. Gledam ga i mislim: 'Što te tako udesi čovječe i da li te udesi? Možda to je način tvoj.' Otišao u svijet snova ogrnut prljavštinom i prezirom. Pomislite li ikada, da to je možda netko vaš. Znademo li što je ljubav; uspjeh; život ....? Gledam, mislim. Kao da vidim vrijednosti. Zanesen tako ni ne primjetih. Ta i meni pobježe. Nisam odgajao ni ratnike, ni osvajaće, ni posjednike. Ni sam takav nisam bio. Što ne učinih ja, činili su drugi. Ponudama zamamnim, zadovoljstava sada, odnosili mi one meni najbliže. Drugi su nudili više i o tome na sva zvona pričali. Družili se mladi uz teme kojima su ton davali oni glasniji. Svaka družina svoga vođu ima, a taj se dokazuje snagom prividnom prema podčinjenima. Vrijednosti su u društvima mladih često na snazi i glasnosti. Riječi moje bile su riječi tate kojega su svi već preveslali. I kada je pitanje bilo, u problema već velikih, pitali: 'Što misliš o svome ocu?', reče: 'Moj tata je predobar.' I došli smo do granice kada će drugi suditi o nama. Granica, nakon koje će riječi moje biti tek tlapnja bez rezultata. I sjetim se često, riječi meni upućenih, od majke djece moje, prije nego što ode: 'Ti nisi smio djece imati.' Udara to u pamet, dušu i srce. Sada će i drugi tako suditi. Uči ćemo u njihove statistike i tablice. Registracije, posebni nadzori, pomoć nemoćnima, zakon i stega .... Kazivali mu da trava ne stvara ovisnost, kupovali vino i opijali se i pamet im odlazila. U trenucima kada sam razgovarao s njima, sve su lijepo pričali, da bi navečer opet po svome. Ta zar bi ih morao razbijati. Ta, dijete mi više cijeni njih, nego riječ moju. Oni su mu prijatelji i to kaže: 'Pravi.' I kaže kako su svi protiv njih i niko da ih ne razumije. Ja vidjeh, da to je kolo koje samo stati neće, i kao vrtlog na rijeci guta mlade ljude. I sada ću, kao starac pravi, iscjediti dušu svoju. Koliko puta sam čuo: 'Baviš se s djecom drugih, a tvoja ti kroz prste prolaze.' Neznaju oni, ta pričao sam, zvao, predlagao, ali nisu htjeli. Društvo je važnije. Stariji nekako plove, ali poslijednji je pred velikim ispitom. Govore mi: 'Ti to moraš. Morao si ovako, morao si onako. Ti si kriv. Odgovoran si.' Ja sve više, kao starac, štapa između nogu naslonjenog na rame, gledam travu kako je vjetrić njiše, dok kolovođe kolo vode. Nikada nisam volio pijano društvo, kada pjesmu i ples zametnu. I sada ću pognute glave polako u statistike i tablice, jer tako je red. Da, stvarno i ja to vidim. I ne pitajte me, o ćemu je riječ. Gospode, ovdje sam i neka mi sude za nemoć moju. Znam da sam griješan. Prijatelji dragi, lijep pozdrav i voli vas vaš Mladen ( nije život samo dječja igra ) |
Stvarali smo sami ...
- 14:22 -
Komentari (30) -
Isprintaj -
#
Ima u čovjeku mjesto jedno gdje tuga i bol se sakupljaju. Mjesto je to na kome sakuplja se sve što govori o nemoći i nastoji pobiti sliku o sebi po željama svojim. Tamo smo slabi, nemoćni i bespomoćni s nadom da jednom će možda to riješit se moći. Bude toga sa vremenom sve više. I često čovjek kao da glumi sebi samom da svega toga nije, a to tamo vremenom zrije. A tamo ko avet neka neman nas čeka. Hranismo je ljetima u sužanjstvu, a ona sve jača biva. Mnogima ona, kad već je snažna, da zidove ruši, krene da guši. Gledam to čudo. Kome se prijeti? Od prvih trenutaka svijesti stvaramo tvrđavu kao neku sigurnost svoju. Odvajamo se od svijeta i zatvaramo u zidove. Kao da ono vani jest nešto drugo, nešto ćemu smo suprostavljeni ili bolje reči nešto što bi nas moglo ozlijediti. Kao da ono svoje interese štiti i ne poznaje želje naše. Tim načinom čovjek shvati da sigurnost mu daje ono što u posjedu je njegovom. Neka bude, zlu ne trebalo. I često tako čovjek i mjeru izgubi, pa čuva i puno toga što mu nikada trebati neće. I ne samo to nego čuva i ono što mu i odmaže. Posjedujući tako raznolike stvari čovjek stvara neki osjećaj sigurnosti i nema potrebe po svom mišljenju o nekim stvarima skrbiti. Recimo napr. posjedovanjem auta ima mogućnost bržega dolaska na odredište, pa si čak i dozvoljava veću komociju. Ugrađena su tako razna pomagala u spoznaji o svojim mogućnostima. Čovjek kao da se mijenja. Mijenjaju se tako i prohtjevi. Čovjek postaje i više od onoga što jest u svijesti svojoj, u svijesti o svojim mogućnostima. Izlaskom na taj način van tijela svoga, što ga evolucijom ima, mijenja se i nadzor nad sobom. Sve više se razmišlja o svom vlasništvu. U tijelu svome čovjek je suveren sve do granica nakon kojih nastupa oboljenje, koje je kao korektiv prirodnosti. Posjedovanjem mijenja se i odnos prema svijetu. Sve više čovjek smatra, da svijet je dat njemu u posjed. No i ovdje se prirodnost štiti granicama, od kojih dalje nastupa oboljenje. Nakon njih nestaje harmonije, koja je neophodna za opstanak životnih procesa. Sve to se ne zbiva odjednom, već postepenim promjenama. Gledajući tako, za vidjeti je čovjeka, jedinku, i život društva kao cjelinu vrstom, pa i do života, što je puno šire. Disharmonija jednoga prenosi se na okolinu, a i na čimbenike disharmoniziranoga sustava. Sve je ovo vrlo jednostavno, pa čak i čovjekova potreba posjedovanja. Osobno osjećaj posjedovanja smatram jednom od zabluda u životu. Posjedovanjem čovjek mijenja dušu vežući je za predmete i oduzimajući joj slobodu. Posjed kao balast veže dušu i njeno djelovanje se tada vrti u malim krugovima u nastojanju da sačuva zabludu posjedovanja. Kako ništa u životu nije samo tako, il crno il bijelo, i ovdje nije dobro robovati nekom pravilu. Naša tijela imaju mjesto u kojem se nalaze, a duša svoje djelovanje. Moguća su ispreplitanja s dušama i tijelima drugim u svijetu. Ovdje su moguće daljnje aktivnosti koje usložnjuju situacije, ali vrijedi vidjeti što se zapravo zbiva. Svi mi u života nastali smo jednim zajedničkim procesom, koji je život iznjedrio. I nije čak bitno, jeli nastao ili jest oduvijek. Vrijeme je tek da bi mi ljudi mogli poimati događaje. Taj proces u svome napredovanju održava život i njegova opstojnost ovisi o nebrojeno sitnih elemenata, što život čine. Kao takav, proces je mogao doprijeti do ove točke kroz toliko vrijeme. Sve što nije tako išlo, već ne postoji. Nije moglo. I vrijedi vidjeti, čemo hvala, da jesmo kao rezultat procesa života u ovom trenutku. I vrijedi vidjeti, što jest to, čime smo dati i čime jesmo ljudi takovi, da poštivali bi vrijednost tu. I ne samo da bi opstali, već da u punoj mjeri zahvalimo za postojanje. I gledam svijet taj u kojem jesam. Osjećam prirodu oko sebe, a i u sebi. Dozvoljavam si to. Ne posjedujem ništa, već sam čimbenikom cjeline u kojoj sam dat. S radošću tebi jesam. I pitam se, a izgleda mi ljudski: 'Da li će tebe biti i kada mene ne bude?'. Naučeno će većina reči: 'Pa naravno da će biti, a tebe neće.' Vidim da po tebi jesam. Zahvaljujem ti. Moji osjećaji po tebi jesu i tebi jesu. Puno toga ja neznam, a izgleda da niti mogu. Ta što znanje jest? Moj ljudski odnos prema svijetu. Uključuje to i zablude. Gledam, a što vidim? Vidim onako kako mogu, kako sam stvoren. I sve to je tako nekako ograničeno. Ta zar da time donosim sudove krajnje? I ja takav tebi jesam. Znam da moje spoznaje su kao u tunelu, a volio bi vidjeti širinu i istinu svu. Zar toliko sam nezasitan? Oprosti istino. I sada da se vratim na početak. 'A tamo ko avet neka neman nas čeka. Hranismo je ljetima u sužanjstvu, a ona sve jača biva. Mnogima ona, kad već je snažna, da zidove ruši, krene da guši.' Puno je toga u nama. Da istina je; stvorismo je sami od strahova svojih, od želja za obiljem i sigurnosti većom. Otklonili se tako od uravnoteženosti s prirodom. Smatramo da imamo neka prava, a ta prava ljudi pišu. Često su ona ovdje da štite nerealne snove; snove što prolaznošću živote čine. Ne, nije do zatvaranja očiju, jer stvarno je tako i nije lako. No korak jedan, jedan od prvih, jednom učinit vrijedi. Priznadoh pogreške svoje. Napisah ovo, kao i drugo, na način kako to činim. Trenuci su moji to bili u post pretočeni ovaj. Jel vrijedi, il tek nešto tako? Ne sudim. Tek sam dijelić istine veće. Nju štujem i to htjedoh reči. Prijatelji dragi i vi kao i ja ste, načina svojih, odnosa spram svega. Pozdravlja vas i voli vaš Mladen ... :) |