28
utorak
veljača
2017
Poklade - suvo meso i rašćika
U kršćanstvu je priča o slavljenjima karnevala, vezana uz propisana pravila jednog Grgura Velikog, negde u 9.stolječu, koja su uredovala o tome da u ponediljak i utorak, prije Čiste srijede ili Pepelinice i korizme, svećenici drže post.
Tjedan, u kojem počinje korizma zvali su bezmesni tjedan, ili bezmesna nedjelja. Ali, s vremenom se pravilo posta napustilo, tamo negdje u 15 stolječu. A vrime pred korizmu je naprotiv, postajalo vrime neobuzdanog uživanja u hrani, piću i zabavama po maskama. I svugdi su se, uz male preinake, zadržali isti običaji...
Ajmo u današnjost! Opet sam bila u onaj moj mali dućan, di ima svega sezonskoga. Svratila.. ništa mi nije bilo pod nus, ali mi je bilo usput. Za oko su mi zapeli tamnozeleni svežnjevi raščike, Pa to se ne propušta. Jer vrime je poklada! A običaji se tribaju poštivati.
Oglavina, suvo, raščika, to se pod obavezno mora navisiti na špaker, sićan se, tako je govorila, moja svekrva.. Gledajući je, kroz glavu mi prolazi kako je ova sad zadnja zimska raščika, koliko se kužin. Uziman odma duplo, pa ću dio obarit, i u led za drugi put. Znan da je to posla, triba to oprat, izrizat po pravilu, prokuvati..ali neka nje u kući.
A zašto sva ta spiza na poklade? Zašto se na pokladni utorak tako naveliko blagovalo? Pokušala san guglat, jer na usmenu predaju se više ne mogu osloniti, malo je zakazala,. To je ono kad misliš da će uvik biti nekoga da nan priča, pripovida…ali nima više nikoga. I čitan, poklade su nekako vezane za početak čiste srijede, i korizme.
Običaji su tako naložili, da se triba dobro pogostiti i počastiti, prije nego se kroz post krene jačati poniznost vlastitoga duha.
Dakle, ova moja rašlika, suvo meso,…sve to vuče korijene iz davne prošlosti naših didova i baba, ove naše škrte, suhe, krševite zemlje.. U čemu su to oni mogli uživat priko mire, šta su to oni imali u svojim ostavama, konobama u ovo kasno zimsko doba? Ostalo je iz zimnice još malo dobroga mesa, a jaki zimski led je od verdure, jedino rašćika mogla preživit. etoo, logićno, sad znam.
A nikako ne smin zaobić i mirise slatkoga. Volili su se ti naši težaci i zasladiti. Jaja je uvik bilo, ili bi se za važna događanja, čuvala….pa su se u malo bogatijin selima, krajevima, radile pokladnice iliti kafne..Pa kad bi se u dubokom ulju, a često i u masti, jer nisu se brojale kalorije, okričale krafne, užitak je to bio i za oko i za nepce.
U nešto skromnijim kućama, i krajevima radile su se i skromnije slastice… na sjeveru, naprimjer poderane gače, a na jugu, vamo kod nas, fritule, kroštule. Ipak, meni su nekako oni uštipci od babe ostavili nezaobravan okus djetinjstva. Mislin da sam sada povatala neke rupe.
E, da , tako san naišla i na neka zgodna narodna vjerovanja: koga su gnjavlle buhe, morao bi na fašnik u podne pojesti krvavicu s kiselim kupusom da ih se osolobodi. Dobro je bilo i popiti piva – za dugi život. Tko bi pak popio mlijeka, toga ga ljeta ne bi opržilo sunce!
A sad samo o raščiki! S punim poštovanjem.
Ja sam, ko i većina mojih prija, dobivala raščiku u večini slučajeva, već skuvanu.. A u onoj drugoj, manje poželjnoj verziji, bar obarenu. I ne’š ti onda mudrolije je skuvat. Pripravit pun lonac suvoga; malo rebara, malo kostiju, oglavine, kožice..po želji i po svome začiniti. Ali šta kada više nema gotove… Kada želiš skuvat raščiku baš onakvu kakvu je kuvala mater.. I sad se sićan rodice, kad bi došla mojoj materi, pa bi je umilnim izrazom lica pitala; strina kaži mi kako…a meni smišno. Tada! Ali, bila je u pravu…jer takvih načina nema na internet.
Na internet nema taj zadnji tač..eh da mi je sad nazvati..ali nema, Neman je di zvat. Nema se koga zvat. Ne više. A teta je od moždanog pobigla u neki svoj svit… I sigurna sam da mi se sada odnekud, iz prikrajka, smješkaju I kao da mi govore jesmo li ti rekle da pratiš, I pamtiš…
Drage moje domačice I kuvarice. Pišem ovo da vas na vrime upozorim. Pišite! Ko I sve one lipe recepte kolača, torta, francuske I pašticade..koje želite sačuvati..ko uspomenu na mater, djetinjstvo…Jer svaka je imala nešto svoje. Puno puta san ih gledala, osluškivala, ali toliko san valjda bila ušuškana u tu sigurnost, da sada kada triban sama, uvik mi fali malo njene sigurne ruke.
Ma virujen ja da ću kad - tad doći do njenog načina..ali ću i dodat mrvu svoga. Za inat, da i ja mogu doprinit nešto tom starom, izvornom receptu.
Dakle najprije je tribate obrati, ko nema nek je kupi. Svi imate neki svoj mali dučan. Najbolja raščika je kada je uvati led..a ako nema leda, kada se obari stavit je u led da je malo stuče. Mora se obariti da se izvuče gorčina iz nje. A onda u juhicu od suvoga, upola skuvati krumpire, staviti raščiku, začiniti… I evo taj završni mot: na ulju zacvrljiti malo pancete, može I malo pelata (ja čak uvik iman malo zaleđene šalše), pa kada se sve to lipo ugrije uliti u lonac sa raščikon..
Evo, moja je gotova! Sa svim tajnama! Za sada! U slast!
komentiraj (14) * ispiši * #
24
petak
veljača
2017
Nešto kao esej - sirnice
Tradicionalna dalmatinska slastica!
Mater je za Uskrs radila svega drugoga. Na Veliki petak fritule, i to one sa kvascem, nikakvi jogurti, grizevi, praškovi, nego najjednostavnije, starinske i nikad više takvih, a onda orahnjača, makovnjača, šape, vanilin kiflići, pa oni sa marmeladom, bijela pita… Sirnice pak nije. Jedine za koje san znala su one iz Bobisa.
I tako je bilo općenito kolača za koje sam mislila da su originalne Bobisove, i da ih niko doma ne radi. I skoro cilo djetinjstvo san živila misleći tako..čak sve do u mladost.
A onda je moj nešto mlađi brat iša na studij. Upisa je tu politologiju. Nikome ništa nije bilo jasno. Sinko, nakon srednje TŠC, šta ti je došlo..ali nešto se ka u njemu prominilo. Počeja je puno čitat, oće reć, mislit,….tija je književnost, ali nije ima dovoljno bodova, zbog TŠC-a. Vamo je polaga prijemni, položija i eto! Priobratija se u zadnji čas.
Ma nije to važno, nego kad je otiša u taj Zg, muka…Tamo gori, nije bilo Bobisa. Kako? Mi smo mislili da Bobisa ima svugdi. Kako onda taj svit živi bez bobisovih krempita, krafna. I sirnica! Bilo mi žaj toga cilega svita, ali i moga brata. jer nije bio od nekog apetita, izbirljiv, ali bobisove sirnice i tetrapak mlika za njega svetinja.
Mi nismo znali da postoje druge..Bobis nan je bija zakon. Ništa, nije bilo druge, kad bi se približio Uskrs mater je, ko kad je i u vojsku bija, po autobusu slala svome sinčiču sirnice od Bobisa! I sad, poslin toliko godina, kako je osta gori, nastavio je patit ... za sirnicama!
E sad, zašto se kod nas u kući nisu radile sirnice. Mislin da se ti neki običaji prije svega donesu iz kuće. Moja mater, se odgojila u domu. Imala je tu grubu sudbinu. Zato ja sad pratin ove turske anđele, osjetljiva san na tu tematiku. Ratno dite, beba od niti godinu, ostala bez oca (upucali ga talijani dok je jurija na motoru).
Mater joj ostala mlada udovica, nije se odma snašla… u domu, je u ta ratna vrimena imala bar šta pojist, a i cilo vrime se družila sa rođacima u Varoši, što je ublažilo domovske dane.
Ta moja mater je bila čudo! Čudo!! Nije imala od koga viditi, upijati…Sve je učila sama: i kako biti mater, žena…postala je vrhunska domačica, kuvarica, a u kolačima bez premca..danas sa ponosom radin sve njene recepte. Ali sirnca nije bilo…Udala se u malo misto, i od tih žena, susida, kolegica se učila svemu, ali niko nije radio sirnice, pa tako ni ona…
Zato san se ja udala u kuću di su se radile. I moja svekrva, i zave. Svih njih šest! Je, je: šest! Ma nije to ni tako strašno...I znalo se: jedva se čeka Uskrs, da bi se probavale sirnice. Ja sam, kako san donila od kuće, radila sve one materine kolače, a sve ove drage žene iz moje nove familije, sirnice. Uzalud su se hvalili moji kolači. A jili su se. Nije da nisu.
Ali glavna poslastica su bile ipak sirnice. Svaka bi donila ili cilu ili komadić svoje. Po cilo popodne i nastavljalo se do idućeg Uskrsa, pričalo se i rapravljalo o jajima, masnoći, aromama…pečenju….Fasciniralo me to…I zbunjivalo. Mora biti da je stvarno teško baviti se njima kad od Uskrsa do Uskrsa, one još uvik ne znaju kako i šta, uvik nešto falijedu..
Ma iden i ja probat, rekla san sebi…
I kad san okusila ove šta ih sada radin, nije bilo dileme. Probaj! Recept je to od jedne gospođe, sada već bakice, iz Krila Jesenica. A ja nekako, od kada je mater nabavila recept za rožatu od kolegice iz Jesenica, virujen u te njihove recepte. Do tada je jila samo u Slaste u Koteksa. Mislim rožatu.
I tako je krenila moja avantura sa izradom sirnica. Recept star po prilici 50-tak godina. U njemu na sriću sve šta se i danas troši.
Dugo san se pitala zašto se sirnice rade samo od Uskrsa. I zašto se tako zovu. Jer vuče po nazivu na sir, a u njima njanci sira. Neki su mi rekli da je naziv od sirišta, odnosno kvasca..ma kako god. Kasnije sam otkrila da se i drugim krajevima radi, ali pod drugim nazivima ….uskršnja pogača, ili pinca…
Zasto opet baš za Uskrs, još ne znam. Ali tradicija, i običaji se poštivaju. I kada vidin da mi muž u prvi misec donese na stol onu iz dučana meni muka. Nije vrime za nju, oliti stađun, tako nekako, nije prirodno jisti je u nevrime..di si požurija..pokvarit ćeš nam gušte
Ove godine sam odlučila počet malo ranije sa pečenjem. Zašto? Zato što svaki put, baš zato što se radi jednom na godinu, zaboraviš, pa se uvik promisliš nu, tribala san ovako, ili ovako..(ka i moje zave). E sada san rekla, idemo probnu, na vrime, pa ću za veliko finale biti iskusnija.
Ovaj put san ja zbunila sve u kući
Najprije mi je kćer rekla da joj kuća već miriše na Uskrs. A muž, naviknut da se paralelno radi još nekoliko vrsta, uvečer kada san se spustila kraj njega, pita je, šta ćeš još? ahahha
Krenila sam sa izradom navečer. Kada su sve serije pozavršavale, traversu na se..na dasci brašno, kvasac, jaja, masnoće nekoliko vrsta, arome svih vela, maraskino, kruškovac, korice i sok naranče, limuna, domaće naravno, ako nemam svoje, uvik ima u susida. Sve to lipo, skupa privikava se na sobnu temperaturu. Zna se da mora biti toplina. Kada sam sve sastojke napokon sjedinila, nastupa dio di se tek pripoznaje umiječe kuharice.
Od cile ove uživancije, ovo je ipak teži dio…Kako nije? Tribaš to tijesto pošteno ali sa puno pažnje, poštovanja i takta tuči, pa mu pivat, tepat, pa opet tuči…a sve da se ne uzbuni, ne zainati.. Ništa me ne smi ometat. Totalno sam uplivala u tu sjajnu, mirišljavu masu pod mojim rukama. E sada, dobro umotati, utopliti, da se do jutra diže, i ide se na spavanje…
Ujutro, pri prvom svjesnom udisaju, ako noć i uspiješ prospavat u komadu, jer ti misli stalno idu onom zamotuljku pod šarenom krpom, dižeš se i krećeš na drugu fazu; primisivanje.
Usput se, naravno, razbudiš.. I tek kada je opet pod krpom, kuva se kavica..
Dok je pijuckaš svako malo pogledavaš… Nakon nekog vrimena (slobodna procjena), zadnja faza prije pečenja; oblikovanje..dakle, podijelim tijesto na četri kugle, oblikujem loptice i nije teško pogoditi, opet dizanje…ali ovaj put kratko.
Nakon nekih pola sata slijedi ono što nas ustvari povezuje sa uskršnjim blagdanima. Dakle, sirnice su se nekad radile po cijele dane.
A na Veliki petak, su se zadnji put premiješavale, i pripremale za u peč. Tada su se razrezivale na tri dijela. Nikako drugačije. Veliki je petak! A rezovi na sirnici predstavljaju Sveto Trojstvo: Otac, Sin i Duh sveti!.
Ja ih nožicama, onim malo ovečim, krojačkim, lipo i duboko zarižen..od sredine prema rubu.
Nastavljan ih gledati, kako se polako prid mojim očima cvitaju! Taj njihov mot, generacije žena su usrećile…a di neće mene.
Pečenje je opet malo umijeće, zbog tih temperatura. Pred kraj izvadim, namažem žumanjcima, rumom, pospem šećerom, specijalno pripremljenim baš za to..
Kraj! Gledam ih! Ćini mi se da san zadovoljna.
Još se čeka proba. Kad san čula "ekstra su ", uši su mi zažarile, oči zasjale, lice zateglo..od miline...I ja sam se osječala ekstra... i još se osječam..potrajat će...
Sirnica se na Uskrs nosi na blagoslov. iPo starinskom običaju, svaki doručak započinje komadićem blagoslovljene sirnice.
A ja posvećujem ove ekstra sirnice, ovaj ekstra osječaj, svim ekstra ženama, koje ih uporno rade...da nije đaba ove moje pisanje
Recept:
1 kg brašna + eventualno još žlica, dvi za posipanje
2 kocke kvasca
10 jaja: 7 zumanjaca + 3 cijela
18 dkg masnoče: pola masla, pola masti
24 dkg šećera
Žličica soli
Arome:
Van šeć - 2 , Rum - 3 žlice, Kruškovac 2 žice, Maraskino – 2 žlice
Naranča – sok i korica
Za namazati:
Žumanjak- 2, Van šeć – 2, Žlica ruma
komentiraj (18) * ispiši * #
22
srijeda
veljača
2017
Točno na pola puta... bakica!
Točno na pola puta,dok sam se vračala doma, po sredini parka, uskom betonskom stazom, išla je ona, bakica.
Zapucala ona tako, vidi se nesigurnim korakom. A opet, uporno, kao da se vrača svojim poznatim seoskim prašnjavim putem iz polja. Zastala je kraj mene.
Nakon što je poravnala maramu I jednim krajem obrisala lagani znoj sa naboranog čela, pokazuje mi praznu krpenu torbu. A onda počne priču kako je nabrala svega, zrele pome, malo starije paprike, dvi tikvice, sve kaže za sataraš.. a onda mi, radosno pokaže, ispod krpe koju je samo ona vidila, I dvi jabuke, pomalo trule.
Nema veze, kaže, izdržat će dok dođe doma, sve raspremi.i.sjedne da odmori sa svojin starin. I još me nudi, uzmi kaže, ja ću sutra opet.
Usput mi stade slabašnim I drhtavim glasom pričati kako su one cure najviše volile u tete Pere, tu priko zida čupati mlade ruže, pa se njima kitile I mirisale. Kaže mi da idem za njom, odmah tu, di je onaj niski zid, onaj na kojemu uvik leži jedna sjajna, siva mačka…ubrat će i meni, draga san joj, kaže, pokušava mi dotaknuti obraze, neman nijednu boru, lice ko u mladice, kaže…
Nakon par nesigurnih koraka, dođosmo do zida kojega naravno nema, ni mačke nema, ni ruža, a ona ne zna kuda dalje. Nekako je nagovorih da se vratimo, a ona se na moje čudenje, nije bunila, nego mirno I krotko, čak pomalo I uplašeno, krenila je usporedo sa mnom.
Vratile smo se u park. Sjele smo na istu onu klupu,. Pogleda tada ona na pijesak u kojem su se igrale dvije djevojčice, I kaže, kako je vrijeme da se ide kući.. mogli bi je vikat…
U to, sa jedne od staza, blago uznemirena, prema nama ide mlađa žena, njena kćerka, sretna što ju je napokon našla. Žena mi se, sva usplahirena ispričava I zahvaljuje, I objasni da su od liječnika, da ju je ostavila na klupi tek na pet minuta, dok je svratila do apoteke, tu na kraju moje ulice..
Pozdravile smo se. A bakica iz svoje torbe, ispod krpe, izvadi par šljiva, koje je samo ona vidila, I kaže mi “uzmi ‘ćerce za puta, da ti ne padne šećer”
komentiraj (9) * ispiši * #
20
ponedjeljak
veljača
2017
Dan za mene! I marenda!
Još sinoć sam imala plan… a jutros ustrajala.. dovukla sam sve svoje muze, i gospođu Volju, i gospođicu Želju, otvorila ormarek, izvadila sve već u glavi složeno, skinila kopču sa kose, olovčica, rumenilo, zadnji đir sjajilom i ajmooo…
Ispred mene je bio dan! Dan za mene! Dan bez vremenskog ograničenja..slobodna kao ptica. Odavno već sam planirala, čim se osovim na nogice, otići, ali sama samcata, malo prošvrljat po kvartu.. korak samouvjeren, ali polagan. Željela sam doživjeti i dobro zapamtiti svaki pokret, osjetiti drveće, grane, lišće, skriku djece iz parka…sva čula sam upregnila. Pozdravljala ljude, oni mene..makar često i izbjegavam sva ta pozdravljanja, umore me…čuvam energiju da ostvarim cilj. A cilj je bio, naoko jednostavan: izdržati!
Najprije kavica! Čim sam sjela, eto do mene konobara..mislin se šta sada, šta mi je ćiniti..gledan u tacnu u njegovim rukama, puna je svakavih čaša..aha, dosjetim se, treban naručiti, razmišljam i rečem nešto, a da nisan baš sigurna jesam li pogodila…nakon par minuta na stol stiže velika šolja, kavica do pola, da takvu pijem…pored, dva smeđa šečera, gledam u to, i mislin šta sad, zašto šećer…aha, pa za u kavu..sipam, mozak miće sloj po sloj paučine što se nakupila, stala sam na drugoj kesici..do pola…da valjda tako. Promješam, prvi gutljaj i to je to. Kao da sam se resetirala..dalje je išlo valjda kao, kao i prije. Slušam ljude, ne osluškujem, ali dovoljno su glasni, a i mali prostor, pa i da nećeš moraš čuti..a onda se dobra susjeda, približi, sjeda do mene..shvaća da kopam po sječanjima, i dobronamjerno, kao da mi sve ovisi baš o tim vjestima, upoznaje me sa promjenama. Kafić je promjenio vlasnika, ali večina gostiju je ista…One, šta su tu svako jutro, ne znaju zašto , nešto se domišljaju, ali će saznati, tek je friško…i tako dok san pila zadnji gutljaj i gasila drugu, otprilike san saznala skoro sva nebitna događanja u kvartu… ajde, skupi snagu, i pići polako...
nekako, ajmo reć, usput mi je jedan vrlo važan i prosto nezaobilazan dučan; kod Dore! To ja od milja. Piljarnica! Kada god san slobodna, ma i kad iman malo manje vrimena, iliti snage, najvolin dovuć se do njezinih polica… a unutra vlada šarenilo i samo, čisto zdravlje. Sve je svježe i mami ko nekad one djećje bombone...bacila pogled na sve, da znan kada ih buden slala u spizu, ali ovaj današnji dan neću se zamarat fagotima…nije bilo žena, takva ura, a meni milo, pa smo mogle na miru izmjeniti par zdravih savjeta: jedan o luku primila na znanje ... Nekako valjda motivirana temom, odlučih produžit korak… Tu u kvartu, nekih 200 tinjak metara, već duže vrimena ima da je otvoren Bio dučan. ..ali meni je to nekako stalno bilo s neruke, pa ga još nisam upoznala, onako oči u oči …
Ajmo sad, teme koje smo načele, juha do slanutka, palačinke od nekoliko vrsta brašna, itd, su mi bile najprivlačniji lajt motiv…još proći jednu zgradu, zakrenit iza, sa mogućnosti bez gledanja sa strane. Zamantat će. I eto me. Skužin nekako po slikama na staklima da sam na pravom mistu. Refuzo! To je to. Šta sad trebam..aha, imaš kvaku, i polako provjeri prostor, da te ne bi iznenadila koja stepenica. Ali nema, sve je ravno, prostrano…police pune košara, papirnatih kesa, ambalaže obične, neobićne… odakle da krenem. Predstavim se mladiću, da se ne bi čudio mom čuđenju, i krenem… grahorice, brašna, začini, grickalice, marmelade, čajevi—Raj!
Mladić mi je na pomoć. Stavlja u kesice, važe, one sa donjih polica sam uzima, ne da meni da se saginjem… upoznaje me sa još nekim namirinicama, meni nepoznatima… Evidentno je moje oduševljenje pirovim brašnom; obično i integralno, ječmeno.. A onda, sirutka, u prahu, svježi integralni kruh bez glutena, i namaz sa sjemenkama konoplje. E too.. Puna košara..malo je oteže. Mladić mi se čak ponudio da mi pomogne sve to odnijeti do doma… nije baš uobičajeno, ali kako su me žene koje su se tu zatekle, pitale i o „mojoj“ udruzi i hvalile, pričale o dobrim stvarima koje činimo, tako je i on poželio učiniti nešto zbog čega će taj dan biti zadovoljniji.
Tako mi reče. Cijelim putem do doma sam pričala. Moj užitak i raspoloženje zbog izlaska je bilo i dalje tako očito. Nisam ga ni krila. Blizu kuće sam srela moju dragu i najbližu, ko rod i bolje, susjedu. Zaustavim je i zamolim da oslobodi mladića svih tih kesica… zahvaljujem mu se, pruža mi ruku, da se upoznamo..ja sam Ante! Tada od ushita, sriče, zadovoljstva što sam vani, jednaka svima vama, nisam na prvu reagirala… ali sada kada pišem, sitila sam se jednog drugog Ante, iz jedne druge priče… ima nešto u tom..
marenda; integralni kruh, namaz sa sjemenkama konoplje, napitak od surutke! Danas je takav dan, koracima osunčan!
komentiraj (15) * ispiši * #
17
petak
veljača
2017
Ne mogu ja živjeti unaprijed!
Ne mogu ja živjeti unaprijed! Sa velikim planovima i željama do neba. Meni dosta ovo Danas što ga imam. Ja živim u ovome Danas sto ga imam…. I ovome plačnome danas. I ovome radosnome danas… meni dosta ovaj Dan….pa neka su mu i trnjikavi trenuci..pa neka mu i oblak zakrije sunašce milo, treperavo….
Ponekad mi dosta sjena borića, skrovište gromadne stijene…samo lišće, i ptice… lišće šuškavo da me budi..ptice da me uspavljuju…
a u san da mi upliva moreee…..
Ako sam rekla krivu riječ, da se ne zalijepi ko paučina….ako sam pobrkala vrijeme da se ne zaustavlja sat..ako sam uputila osmijeh da se primi ko korijen divlje smokve, ta divljakuša smokva,….ako sam ti rekla da ne mogu koraka, da mi daš ruku, tiho, bez suvišnih riječi prijekora, ili žaljenja… sve je to moje danas….
I u smiraj dana kada krletke zašute, kada zvijezde svojom sjajnom prašinom osvjetle nebo, kad se ne nazire huk svjetskog ludila i pomahnitalih kočijaša… otkočit će se i zupčanik, na starom zidnom satu… i mogu reči, uspjevala sam, jesam..i opet ću….
komentiraj (17) * ispiši * #
06
ponedjeljak
veljača
2017
Žene! Ili, jesmo li stvarno komplicirane?
Priča ide ovako... Javi mi se porukom frendica, kaže, iman ti i ja svoj križ, svadila san se s mužem..kad budeš imala volje, rado bi da se nađemo pa da ti se izjadam…
Ne znam koliko je ozbiljno, a vjerojatno je, jer prvi put da mi se obraća, nisam čak ni primjetila kada smo nas dvi postale tako bliske, da bi se ona meni povjeravala..
ok, prihvatim, ima bit da je stvarno nešto gadno… krene ona svoju priču: zamislila se jedno popodne što se dugo zadržao vani, zvala ga je, a on joj reće da se zadrža kod prijatelja…doša je koći vrlo brzo nakon toga i ostao..Većer je promicala, a on ne izlazi na svoju uobičajenu kavu. Kada ga je pitala što ne izlazi, reće joj da je već popio kavu, i da mu se ne izlazi..ček, kada si popio, pitala ga je..pa sada, prije nego san doša doma..kako to, kada san te ja zvala, prije po ure, rekao si da si kod prijatelja, da si mu odnio vino..ma to san ti reka, tako, bija san, a onda smo produžili na kavu, a tebi san reka tako, da mogu kasnije opet izać, ali sad mi se više ne da…kaže mi, da joj je na prvu to čak ispalo simpatično, bilo joj ga milo..i meni je zazvučalo simpatićno..eh ti muški, bidni, boji se reć da je na kavi…
Ali onda, eto ti vraga, kao slučajno, prođe joj kroz glavu, pa ček, on je laga! Laž iz zajebancije? Kakva je to laž iz zajebancije….Kaže mi kako te njegove popodnevne kave, nisu ništa neuobičajene, ni večernje čak, pa zašto je onda laga… Sad i meni zaškripi. Očeš reć da to što je, ajmo reći, bio na kavi, tebi ne bilo čudno. Ne! Pa on je stalno i često po kavicama, ima taj svoj kvartofski kafić, svoju ekipu, non stop je sa njima, odnosno kada je na kavici, znam di je..čak ga i sama često šaljem, izađi, ne kunjaj cilo popodne… znam taj njegov đir, i ništa mu nikad nisam rekla…
Pokušavam vatati priču, pa u čemu je onda problem? Kaže, problem je u tome, što nije rekao da je na kavici, nego da je u prijatelja, i da će brzo doma. Ma, za prav, i meni je sada već postalo neobično..zašto je onda laga, ako kažeš da mu ništa ne bi prigovorila…to ti i kažem, veli ona….ako je to laga, mora je imati razloga…laže se zbog laži, a ne iz zajebancije… pokušavam biti suvisla, nepristrana, kažem joj pa ipak ti je reka da je bio na kavi. Je, al tek kad san ga pitala, oda se sam..da ga nisam slala vani, ne bi znala da je ustvari već bio. Pitam je pa u čemu je problem. Vidiš da je bio na kavi, sumnjaš li u to… a šta bi ti, pita me? Odakle mu volja lagati, ako se radilo samo o kavici.
Eeee sad, krenu ta ženska rzmišljanja..uvjeravam i nju i sebe, da se našalio…vidiš da je osta lipo doma, zezali ste se, napravila si palačinke..je, al kad san se tila slikat s njim, onako za svoj album, da nas imam u mobitelu, na kauču, u piđami, nije tio, a ono par slika šta san okinila, ruka mu bila priko čela i smrknutog lica..Iii, pitam šta s tim? Kada sam mu pokazivala, vidi mene, nasmijane, a ti smrknut, on je reka, to san namjerno…aaaa, namjernoo? Šta si se pripa, da ću je objaviti, pa da ti neka tvoja ne vidi kako si zagrljen i opušten sa ženon…sve san od jida izbrisala, kaže mi..
Eee, sad ga već zakomplicira…zar misliš da ima drugu? A nego? Zašto se nikad ne želi slikat sa mnom, uvik neke smrknute face. Možda se ne voli slikavat, glasno razmišljam, da li se inače slikaje..ma nije, ali zašto mu je problem sa mnom, ako je to meni gušt..vidiš li ti to, najprije laže, ne želi se sa mnom slikavati…kako ću dalje živiti sa njim…jeste li pričali? Jesan li? Pa naravno, ja ti sve volin raščistit. Sutradan kad je svratija sa posla, sidila san i zapalila cigaretu. Vidija je da nešto nije u redu, a ja se nisan dala, nisan odustaja sa pitanjima i podbadanjima. A on? Cinićno se nasmija, reka mi je da san bolesna, i da se bacin priko balkona….ajmee, jesi li, tj oćeš li se bacit? Jesi li luda! Ali, je li sad vidiš da ga nije briga za mene..niti malo… Reka mi je da radin šta oču, da se bacin priko balkona ako oču, samo da njega ostavin na miru više…
I taj naš sex sam mu spomenila..Ne znan kako je kod tebe, ali ja sada znan zašto me više ne gleda, zašto je sve rijetko i brzinski, kraće od nekih reklama..Kakav je bio prije, pitam, malo me ka zagolicala,kad smo već u priči, da usporedim... ma uvik isti, nema ti tu vele neke razlike. ali sada imamo više vrimena, dica su odrasla, može se naći i načina i vrimena, i neki uvod lipi, koju lipu rić, zagrljaj..e tu se složim...odužila se priča...
Zbunjena sam. Poznajen taj brak, ali površno. Kao i ustalom večinu brakova. Nisam ja od društva, daleko je od mene taj dio društvenog života…
Njega znam kao vridnog čovika, mirnog, strpljvog…nju znam kao dobru, mirnu, privlačnu..zbog svog posla on je stalno okružen ženama,. ona je povremeno službeno odsutna…pričamo i o tome… E tu smo, znaš li ti da on mene nikada ne zove. Kako, pitam..pa kada me nema, kada sam po dva tri dana odsutna, on ti mene ne zove..nije ga briga, vidiš li…A zoveš li ti njega? Naravno, nekad se javin doma, na kućni, neću ga na mobitel, da ga ne ometam, pogotovo ako je u kafiću… vidiš, ja sam obzirna, ne želin ga ometati, a tila bi ga ćut, ali on mene ne… nema on tu potrebu. Njemu su važni prijatelji, a sad već vidin da je i to sve možda laž, koji prijatelji, kad vidiš da me laže….
Ajme, majko…sad je i meni dala misliti..i ja san često odsutna, ni moj mene ne zove…rijetko, a kada nazove, neka milina, dragost, erupcija oduševljenja. Ima i moj taj svoj kafić, prijatelje, više je s njima nego doma, osim kad radi… i moj je juče reka da je kod prijatelja, odnija mu je krumpire…i nije posli izlazija…zašto ga nisan pitala di je bija…
Šta li san propustila? Jesam li mogla šta saznati? Umisto što san ko zaljubljena svraka, gledala u njega, i bila zadovoljna, mirna, što je sa mnom....
komentiraj (15) * ispiši * #
