Marketing
Poklade - suvo meso i rašćika
U kršćanstvu je priča o slavljenjima karnevala, vezana uz propisana pravila jednog Grgura Velikog, negde u 9.stolječu, koja su uredovala o tome da u ponediljak i utorak, prije Čiste srijede ili Pepelinice i korizme, svećenici drže post.
Tjedan, u kojem počinje korizma zvali su bezmesni tjedan, ili bezmesna nedjelja. Ali, s vremenom se pravilo posta napustilo, tamo negdje u 15 stolječu. A vrime pred korizmu je naprotiv, postajalo vrime neobuzdanog uživanja u hrani, piću i zabavama po maskama. I svugdi su se, uz male preinake, zadržali isti običaji...
Ajmo u današnjost! Opet sam bila u onaj moj mali dućan, di ima svega sezonskoga. Svratila.. ništa mi nije bilo pod nus, ali mi je bilo usput. Za oko su mi zapeli tamnozeleni svežnjevi raščike, Pa to se ne propušta. Jer vrime je poklada! A običaji se tribaju poštivati.
Oglavina, suvo, raščika, to se pod obavezno mora navisiti na špaker, sićan se, tako je govorila, moja svekrva.. Gledajući je, kroz glavu mi prolazi kako je ova sad zadnja zimska raščika, koliko se kužin. Uziman odma duplo, pa ću dio obarit, i u led za drugi put. Znan da je to posla, triba to oprat, izrizat po pravilu, prokuvati..ali neka nje u kući.
A zašto sva ta spiza na poklade? Zašto se na pokladni utorak tako naveliko blagovalo? Pokušala san guglat, jer na usmenu predaju se više ne mogu osloniti, malo je zakazala,. To je ono kad misliš da će uvik biti nekoga da nan priča, pripovida…ali nima više nikoga. I čitan, poklade su nekako vezane za početak čiste srijede, i korizme.
Običaji su tako naložili, da se triba dobro pogostiti i počastiti, prije nego se kroz post krene jačati poniznost vlastitoga duha.
Dakle, ova moja rašlika, suvo meso,…sve to vuče korijene iz davne prošlosti naših didova i baba, ove naše škrte, suhe, krševite zemlje.. U čemu su to oni mogli uživat priko mire, šta su to oni imali u svojim ostavama, konobama u ovo kasno zimsko doba? Ostalo je iz zimnice još malo dobroga mesa, a jaki zimski led je od verdure, jedino rašćika mogla preživit. etoo, logićno, sad znam.
A nikako ne smin zaobić i mirise slatkoga. Volili su se ti naši težaci i zasladiti. Jaja je uvik bilo, ili bi se za važna događanja, čuvala….pa su se u malo bogatijin selima, krajevima, radile pokladnice iliti kafne..Pa kad bi se u dubokom ulju, a često i u masti, jer nisu se brojale kalorije, okričale krafne, užitak je to bio i za oko i za nepce.
U nešto skromnijim kućama, i krajevima radile su se i skromnije slastice… na sjeveru, naprimjer poderane gače, a na jugu, vamo kod nas, fritule, kroštule. Ipak, meni su nekako oni uštipci od babe ostavili nezaobravan okus djetinjstva. Mislin da sam sada povatala neke rupe.
E, da , tako san naišla i na neka zgodna narodna vjerovanja: koga su gnjavlle buhe, morao bi na fašnik u podne pojesti krvavicu s kiselim kupusom da ih se osolobodi. Dobro je bilo i popiti piva – za dugi život. Tko bi pak popio mlijeka, toga ga ljeta ne bi opržilo sunce!
A sad samo o raščiki! S punim poštovanjem.
Ja sam, ko i većina mojih prija, dobivala raščiku u večini slučajeva, već skuvanu.. A u onoj drugoj, manje poželjnoj verziji, bar obarenu. I ne’š ti onda mudrolije je skuvat. Pripravit pun lonac suvoga; malo rebara, malo kostiju, oglavine, kožice..po želji i po svome začiniti. Ali šta kada više nema gotove… Kada želiš skuvat raščiku baš onakvu kakvu je kuvala mater.. I sad se sićan rodice, kad bi došla mojoj materi, pa bi je umilnim izrazom lica pitala; strina kaži mi kako…a meni smišno. Tada! Ali, bila je u pravu…jer takvih načina nema na internet.
Na internet nema taj zadnji tač..eh da mi je sad nazvati..ali nema, Neman je di zvat. Nema se koga zvat. Ne više. A teta je od moždanog pobigla u neki svoj svit… I sigurna sam da mi se sada odnekud, iz prikrajka, smješkaju I kao da mi govore jesmo li ti rekle da pratiš, I pamtiš…
Drage moje domačice I kuvarice. Pišem ovo da vas na vrime upozorim. Pišite! Ko I sve one lipe recepte kolača, torta, francuske I pašticade..koje želite sačuvati..ko uspomenu na mater, djetinjstvo…Jer svaka je imala nešto svoje. Puno puta san ih gledala, osluškivala, ali toliko san valjda bila ušuškana u tu sigurnost, da sada kada triban sama, uvik mi fali malo njene sigurne ruke.
Ma virujen ja da ću kad - tad doći do njenog načina..ali ću i dodat mrvu svoga. Za inat, da i ja mogu doprinit nešto tom starom, izvornom receptu.
Dakle najprije je tribate obrati, ko nema nek je kupi. Svi imate neki svoj mali dučan. Najbolja raščika je kada je uvati led..a ako nema leda, kada se obari stavit je u led da je malo stuče. Mora se obariti da se izvuče gorčina iz nje. A onda u juhicu od suvoga, upola skuvati krumpire, staviti raščiku, začiniti… I evo taj završni mot: na ulju zacvrljiti malo pancete, može I malo pelata (ja čak uvik iman malo zaleđene šalše), pa kada se sve to lipo ugrije uliti u lonac sa raščikon..
Evo, moja je gotova! Sa svim tajnama! Za sada! U slast!
Post je objavljen 28.02.2017. u 11:24 sati.