Točno na pola puta... bakica!

Točno na pola puta,dok sam se vračala doma, po sredini parka, uskom betonskom stazom, išla je ona, bakica.

Zapucala ona tako, vidi se nesigurnim korakom. A opet, uporno, kao da se vrača svojim poznatim seoskim prašnjavim putem iz polja. Zastala je kraj mene.

Nakon što je poravnala maramu I jednim krajem obrisala lagani znoj sa naboranog čela, pokazuje mi praznu krpenu torbu. A onda počne priču kako je nabrala svega, zrele pome, malo starije paprike, dvi tikvice, sve kaže za sataraš.. a onda mi, radosno pokaže, ispod krpe koju je samo ona vidila, I dvi jabuke, pomalo trule.
Nema veze, kaže, izdržat će dok dođe doma, sve raspremi.i.sjedne da odmori sa svojin starin. I još me nudi, uzmi kaže, ja ću sutra opet.

Usput mi stade slabašnim I drhtavim glasom pričati kako su one cure najviše volile u tete Pere, tu priko zida čupati mlade ruže, pa se njima kitile I mirisale. Kaže mi da idem za njom, odmah tu, di je onaj niski zid, onaj na kojemu uvik leži jedna sjajna, siva mačka…ubrat će i meni, draga san joj, kaže, pokušava mi dotaknuti obraze, neman nijednu boru, lice ko u mladice, kaže…

Nakon par nesigurnih koraka, dođosmo do zida kojega naravno nema, ni mačke nema, ni ruža, a ona ne zna kuda dalje. Nekako je nagovorih da se vratimo, a ona se na moje čudenje, nije bunila, nego mirno I krotko, čak pomalo I uplašeno, krenila je usporedo sa mnom.

Vratile smo se u park. Sjele smo na istu onu klupu,. Pogleda tada ona na pijesak u kojem su se igrale dvije djevojčice, I kaže, kako je vrijeme da se ide kući.. mogli bi je vikat…

U to, sa jedne od staza, blago uznemirena, prema nama ide mlađa žena, njena kćerka, sretna što ju je napokon našla. Žena mi se, sva usplahirena ispričava I zahvaljuje, I objasni da su od liječnika, da ju je ostavila na klupi tek na pet minuta, dok je svratila do apoteke, tu na kraju moje ulice..

Pozdravile smo se. A bakica iz svoje torbe, ispod krpe, izvadi par šljiva, koje je samo ona vidila, I kaže mi “uzmi ‘ćerce za puta, da ti ne padne šećer”