Čitam vaš blog redovno, veoma sam zainteresovan za temu jer sam i sam bio žrtva vršnjačkog nasilja. Ražalosti me kad vidim koliko mladih ljudi se susreće sa ovim problemom. Ali ja sam odlučio da napišem jedan pozitivan osvrt. Još od nižih razreda maltretirali su me takozvani mačo muškarci u našem razredu, samo zato što nisam znao igrati fudbal i učestvovati u njihovim šalama koje su najčešće bile okrutne prema slabijima od njih. To me automatski svrstalo na stranu žrtava. Često su me provocirali, gurali na hodniku, bacali mi sokove i užinu u kantu za smeće. Nikada me nisu tukli, ali sam se uvijek osjećao nesigurno u njihovoj blizini jer sam znao da mi prijeti neka opasnost. U osmom razredu došao je novi učenik. Niko ga nije poznavao i svi su ga se plašili jer je bio visok, sportista i nije ni sa kim mnogo razgovarao. Ja sam ga uljudno pozdravljao i sklanjao mu se s puta, očekujući da će se uskoro priključiti ekipi koja me stalno maltretirala. Međutim, nekoliko dana kasnije, na velikom odmoru jedan od tih momaka mi je ponovo srušio keks koji sam držao u ruci, gurnuvši me u rame. Novi učenik je to gledao sa podsmjehom, a ja sam bio posramljen. Pokupio sam keks sa poda i bacio ga u korpu za smeće, dok se grupa učenika smijala. Na to je novi učenik rekao momku koji me srušio: čini mi se da si malo nespretan pa si oborio drugu užinu. On se na to samo nasmijao i rekao da ja ne pazim kuda hodam. Na to sve je novi učenik odgovorio da se nesreće dešavaju, ali da će mi on svakako kupiti novu užinu. I samo je gledao u tog učenika, prijeteći. Dobio sam za nekoliko minuta novi keks, i prijetnju ispod glasa kako će me pretući poslije škole. Na to je novi učenik opet rekao: Baš lijepo što si odlučio da se i izvineš drugu, i opet ga isto pogledao. On je na to samo otišao. Taj dan vratio sam se sa novim učenikom kući, saznao sam da živi u blizini. Pričali smo putem i saznao sam da imamo mnogo zajedničkih interesa, i od tada smo dobri prijatelji. On mi je rekao da će biti tu za mene kad god me bude trebalo braniti, ali da se ne trebam bojati nasilnika i da ne smijem kriti da me neko maltretira. Pričao mi je kako su i njega kada je bio mlađi maltretirali, zbog čega je postao agresivan i povučen u sebe. On se okrenuo sportu da bi se riješio negativne energije. Ja sam pravi antitalent za sport, ali sam se skupio hrabrost da priznam kako moja stidljivost i povučenost dolazi upravo od straha da me ljudi neće prihvatiti i da će me maltretirati. Sada imam najboljeg druga sa kojim mogu o svemu razgovarati, a sve sam rekao i roditeljima koji su razgovarali sa direktorom škole. Direktor je obećao da će riješiti problem verbalnog nasilja u školi. Ne znam šta je uradio, ali od tad me cijela ta grupa izbjegava i ničim ne uznemirava.
Srdacan pozdrav redakciji.
NenoOznake: blog, nasilje, tuča, nesigurnost
|
