nemiri

Ne treba se nadati,
izneveri svaka nada.
Već iza devete neke vrleti,
cvetnog polja ili sela,
sećati se čovek jedva je kadar
i onog zbog čega je jednom
hteo umreti.

Ne verovati u časne reči,
u vrline,
ni da večno traju bol i ushićenje,
već iza devete neke planine
da s podsmehom što o tebi rekne
i prijatelj dođe u iskušenje.

Ne treba se nadati u ljubav,
verovati da nas može iko
voleti do poslednjeg časa zemna.
Srca ljudska su za ravnodušnost,
za zaborav,
uvek spremna.

D.M.

Otkud čoveku misao o potrebi harmonije, o grehu i kazni?
Samo mogućnost postojanja takve misli u nepomirljivoj je suprotnosti sa načinom na koji ljudi dolaze na svet, žive u njemu, i odlaze iz njega.Otkud? Ne nalazim odgovora.Izgleda da je čovek postao prva žrtva te igre koju je sam izmislio, a za koju nije stvoren i kojoj nije dorastao.

Ivo Andrić

Zar se čovek može opravdati zbog toga što se nekom više ne dopada?

Stendal

Slučajno smo se sreli, namerno ćemo se rastati.Izmenjali smo reči i osećanja.I ostali isti.Idemo iz dva i u dva pravca.
Zato smo se možda i sreli.I da idemo u istom pravcu ne verujem da bi nam bilo lepše; on bi bio sam i ja bi bila sama, ako su ljudi isti šta vredi što su zajedno.

Ivo Andrić

SRETAN USKRS

Pre no što sam te ljubio ništa ne beše moje:
teturao sam ulicama i stvarima:
ništa ne beše važno, a sve bez imena:
svet je bio od zraka koji je čekao.
Upoznao sam salone pepeljaste,
tunele nastanjene mesečinom,
hangare okrutne koji su se opraštali,
pitanja što su ustrajala u pesku.
Sve beše prazno, mrtvo i nemo,
palo, napušteno i propalo,
sve beše neotuđivo strano,
sve beše tuđe i ničije,
dok tvoja lepota i tvoje siromaštvo
ne ispuniše jesen darovima.

Neruda

O nemoj doći kad te zovem.
Noć mi poslednja ostade
divna, lekovita i beskrajna.

O, nemoj doći,
ostavi mi strašne jade,
slast još jedina mi je tajna.

O, gle ruže što se sagle bele
od nevinosti,
ispod one plave jorgovanske magle.

Drhte od radosti,
a kad ih dodirnem tako brzo
potamne, kao da se prozor smrzo
i raskido cvetove nevesele
ledene tajne.

Miloš Crnjanski

Na duh moj pečat stavi san
I ne znam šta je strah:
Pomislih, za nju sada stran
Prolaznosti je dah.
Nepomična je, prazno zene
Zure joj, nema moć;
S njom zemlja, drveće i stene
Vrte se dan i noć.

Vilijam Vordsvort

Pati bez suze, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažiti neće gorki san.
Podaj se pjanom vetru života,
pa nek te vije bilo kud;
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.
Leti ko lišće što vir ga vije
za let si, dušo, stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvet što nema korena.

Tin Ujević

Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima:
želim svetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,
da me još jednom dirne njihova svežina,
da osetim nežnost što izmeni moju sudbinu.

Hoću da živiš dok te uspavan čekam,
hoću da tvoje uši i dalje slušaju vetar,
da udišeš miris mora koje smo zajedno voleli
i da nastaviš hodati peskom kojim smo hodali.

Hoću da ono što volim nastavi živeti,
a tebe sam ljubio i pevao iznad svega,
zato cvetaj i dalje rascvetana,

da bi dosegla sve što ti moja ljubav naređuje
da bi sena moja prošetala tvojim vlasima,
da bismo tako upoznali i razlog mome pevanju.

Neruda

Ne, nikad mi ne zaboravimo zemlju ženskog tela i čulne ljubavi.Na žalost.Ostane nešto, ali nešto što nije ništa:nepotpuno sećanje i nesavršen zaborav.I mi se osećamo kao čovek koji je nekada znao jedan jezik i govorio tečno, pa ga zaboravio s vremenom tako da mu samo retko pojedina reč iskrsne u sećanju, i podseti ga nejasno na vremena kad je živeo u onoj zemlji i govorio taj jezik.

Ivo Andrić

Zaboravio sam sećanja u jednoj kafani
Na raskršću.
Grad je bio nestao, istopljen u kiši.
Po parkovima čulo se samo preletanje
Hladnog vetra i kikot luckastih
svraka.

I tvoji koraci.
Vejalo je laticama po tvom čelu
I mojim poljupcima i pomislih
Da sve je samo san.

Dušan Bajski

Primila me na dlan
kao ranjenu pticu
slomljenog krila
i čuvala
do budućeg leta prema
nebu.
Primila me na srce
kao ranjenog begunca
rasparčane duše,
Ili (poređenje mi je mana)
kao gospodara
obezglavljanog tobom,
Lep-
Car tvoj neljubavnik.

Dušan Bajski

Između dva prijatelja
kao između dva vrta i dve ulice
bila je najpre putanja kratka,
od dve-tri možda podlanice.

Prvo su prijatelji mogli šaptati,
a čuli su se i pozdravljali rukom,
ali staza je stala rasti zatim
i zatrpavati se listom i šljunkom.

Vremenom je postala duga kao reka,
nisu se prijatelji mogli dovikati,
nisu čuli svojim rečima odjeka,
nisu se mogli izbliza pogledati.

Zatim je staza isčezla kao duga,
ni da je postojala ne bi se reklo.
Kao da je obmana šumom potekla,
ostala je za njom tek prigušena tuga.

Desanka Maksimović

Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem.Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu.Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda.Noć je bila studena i tužna.
Mefisto seđaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti.U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog.Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo.
Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja?
Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo.U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči.I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo.
Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova.
Jovan Dučić

Lekar pregleda bolesnika, a ovaj protestvuje i tvrdi kako ga ne boli na tom mestu, nego negde drugde.A lekar mu kaže:"Možda te i boli tu gde kažeš, no problem je na drugom mestu".Tako je i sa duhovnim životom.Mi stvari vidimo na jedan način, a istinski problemi i njihovi uzroci su sasvim negde drugde.

Starac Porfirije

Uhvatio sam crveni vetar
U zamci za noćne leptire
I uvio sam dušu njegovim šapatima,
Hteo bih sebi lečiti nesanice
I Reči koje mi ponekad sevnu
Kroz žile, ali strah me je bola.
Čujem kako se u meni menjaju noći
sa danima i suze pokušavaju
vremenski predah.
A crveni vetar
Sa gudalom
Seče pupčanu vrpcu
Kojom sam ga vezao za krevet.
Izaziva zmiju iz nedra
Sa zrelim maslinama i očima
ženske zamke
za noćne leptire.

Dušan Bajski

I pametno se pile ponekad zaleti u koprivu.
nemačka

Ko se ne stidi da pita, mnogo toga dozna; ko se stidi da pita, zaboravi i ono što je znao.
turska

Ko gazi u trnje, brzo zaboravi na smeh.
holandska

Nije dobro zaboraviti odjednom, bolje je zaboravljati pomalo.
madagaskarska

Ruke lako zaborave što su usta obećala.
nemačka

Sve što su oči prestale da gledaju, izašlo je iz srca.
persijska


Zahvalnost je lotos čiji cvetovi brzo uvenu.
etiopska

Dve lisice jedna drugu teško prevare.
holandska

Kad vidiš da je lisica najkrotkija, tada najviše pazi na kokoške.
bugarska

Lukavošću ćeš uloviti i lava, a silom nećeš ni cvrčka.
ruska

Mudar jastreb skriva svoje kandže.
japanska

Ne daj Bože, lisici snagu lava.
kurdska

Ono što ne može lav, može lisica.
nemačka

Sva je huka na vuka, a iza vuka i lisica sita.
srpska

Ako me jedanput prevariš, ti si kriv, ako me i drugi put prevariš, kriv sam sam.
arapska

Ako tri puta u istu rupu upadneš - onda si slep, a ako te tri puta isti čovek prevari onda si glup.
kavkaska

Ko drugome iskazuje veću čast nego mu pripada, ili mu se ruga ili ga vara.
nemačka

Ko hoće da prevari, sitno prede.
nemačka

Ko je prema tebi previše fin ili te je prevario, ili će te prevariti.
ruska

Ko me je jednom prevario, zauvek me prevario.
nemačka

Ko mi se previše ulaguje ili želi da me kupi, ili želi da me proda.
španska

Spolja gladac, iznutra jadac.
srpska

Kad drvo previše veselo gori brzo se pretvori u pepeo.
nemačka

Kad se čovek rodi - on plače a drugi se smeju, a kad umire - drugi plaču a on se smeje.
indijska

Kao u drami, tako i u životu, nije važno koliko traje, već kako je proveden.
latinska

More života prepuno je podvodnog kamenja.
ruska

Nije živeti zlo, već zlo živeti.
latinska

Oplakivaću te dok živiš, jer kad umreš, nećeš me više čuti.
afrička

Treba hteti živeti i znati umreti.
francuska

Tri stvari produžuju život: prostrana kuća, brz konj i poslušna žena.
arapska

Život bez ljubavi - kao godina bez proleća.
turkmenska

Kada sretneš ženu koja plače

priđi joj to je moja draga.


M.Bećković

Šta li je Mesec doživeo noćas
te je bleđi od mene?
D.M.

Ako različito govorim o sebi, to je zato što se različito vidim...Svojoj duši dajem čas jedan čas drugi izgled, u zavisnosti od toga kako se okrenem.

Montenj

Neko ko ga dugo nije video pozdravi gospodina K. rekavši :"Ništa se niste promenili".
"O" - reče gospodin K. i preblede.

B.Breht

Zemlja ničija
puna je straha i plača,
otrovnih vrela puna,
puna vrtača
koje silaze do pakla.
U njoj su pevice slomljena kljuna
i srnama su zamućene zene,
ljudi žive srca već iščupana,
tu ne zarasta nijedna od rana,
tu već s proleća slana opari trave,
ni posle kiše tu nema otave.
Oko ponoći kada sve već pospe,
zemlji se ničijoj privrzaju demoni,
strahom, sumnjama, misli ljudi truju,
u srce im se duboko uvlače,
ubacuju u njega kajanja guju,
nedolične misli ubacaju.
Još za života
ljude u pakao odvode demoni.

Desanka Maksimović

Htela je da vidi svoju veliku lepotu, ali nije bilo ogledala na svetu.Tad reče svome dragom:Otvori mi tvoje velike zenice da vidim svoju lepotu.
Velike zenice čoveka koji ljubi otvoriše svoja sjajna ogledala.Žena izvadi iz svoje kose cveće i čiode, ogrnu se vlasima kao senkom, i zaklikta od radosti.
I poče da igra kao plamen, kao zraci, kao žito, kao talasi, kao zmije, kao mačke, kao noćne sablasti.
I u toj radosnoj i divljoj igri, ona razbi ogledala.A kad je razbila ta ogledala, nije više znala kakva je, je li lepa ili je odvratna.Jer je u pomračenju tih ogledala nestala i ona sama.


Jovan Dučić

Kako god uzmeš i sa koje god strane pogledaš, vino života je - kako bi rekli romantičari - popijeno, ili presušilo; ostaje još da se, bez grimase i ružnog stresanja, ispije gorki talog sa dna.

Ivo Andrić

Prirodno i potrebno da se mi, ljudi, jedan drugom saopštavamo i otkrivamo.
Ima narodnih priča koje su toliko opštečovečanske da zaboravimo kad i gde smo ih čuli ili čitali, pa žive u nama kao uspomena na naš lični dozivljaj. Takva je priča o mladiću koji je, lutajući svetom i tražeći sreću, zašao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladić je u debla drveta zasecao sikiricom znake koji će mu docnije pokazati put za povratak.
Taj mladić je oličenje opšte i večne ljudske sudbine: s jedne strane, opasan i neizvestan put, a s druge, velika ljudska potreba da se čovek ne izgubi i snađe, i da ostavi za sobom traga. Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbeci sudbinu svega sto je ljudsko: prolaznost i zaborav. Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uveriti da ni u čemu sto nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini.

Ivo Andrić

Ti si moj trenutak i moj sen, i sjajna
moja reč u šumu;moj korak i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka-
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simvol svih taština, porazan i leden,

A ti ne postojiš, nit' si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na Suncu mog srca ti si samo sjala:
jer sve što ljubimo - stvorili smo sami.

Jovan Dučić

Hteo je neko nekom da podari
što se teško može -
jutro koje se pomalja iz daleka,
s mirisom mleka
i detinje kože,
a Sunce je kao bol pripeklo.

Hteo je neko nekom da podari
što se teško može -
dva sa neba oblaka bela
nalik na granu voćnu
u cvetu,
a krila oblaka se obrela
u leptiricu noćnu.

Hteo je neko nekome da podari
što se teško može -
ludilo sjaja, vihora i vode
pučine po jugovnoj buri,
a val mu je sa dna okeana
dobacio grumen tvari
celu večnost stare -
kamičak suri.

D.M.

Kao mesec za neprohodne predele tajgi
zašlo je polako jedno srce
što je svetlelo kao kamen dragi.

Potamneli su sada vidici,
obasjaju ih tek katkad sećenja
neuverljiva kao prizraci, kao svici.

Nabujava poput tame bojazan
da će onaj zakutak uvek ostati
neobasjan i prazan.

D.Maksimović

Strašno je zauvek zaći u tamu,
a još je strašnije onom ko zna
da je neko drugi otišao u nju.

Strašno je otići sa sunca
i ne vratiti se nikad,
a još je strašnije znati
da je neko zauvek otišao
onamo gde sunca nema.

Strašno je kad se počne gasiti
i mesečina sećanja,
a još je strašnije znati
da već na zemlji
počinje tama.

D.Maksimović

Mada je oko mene proleće
i duše cvate u nadu;
kroz mene se kradu
slutnje zle:
čega me strah, dogodiće se sve
i boleće.

I niko mi ne može pomoći,
jer to se neće zbiti
po danu, niti
u vrtu kom;
već negde u srcu mom,
po noći.

Desanka Maksimović

*


Svu noć je kiša padala.

Da li znate kako je
svu noć slušati romon o prozore
i ne moći usniti?

Kiša, ko mati, tiho pjeva
a sna nema tek misli kišne noći.

Zašto na svaki dodir života
ostaje dušom kao jeka - bol?

Ivo Andrić

Kao neman iznemogla
spava noćas ona misao opaka,
diše duboko;
glavu je pogla
i sklopila strašno kiklopsko oko.

Na prstima hodam,
ne dodirujem ništa što može
na nju da me opomene.
Bežim od mirisa,
od sjaja, od zvuka,
koji bi mogli da je probude,
zaobilazim daleko ljude
koji bi me podsetili muka
što ih ona sobom nosi.
Strepim od svakog, i najmanjeg, pokreta
u moždini
koji mi se učini za skok spreman
i koji bi mogao da probudi
opaku neman.

D.M.

Hoćemo li celog života živeti
detinjstvo,
jesmo li predosetili sve
što će da se dogodi,
čemu ćemo po bolu i ljubavi
davati ime,
pitao se, prebirajući po zvucima
proleća,
stojeći pred kapijom na koju ćeš
da uđeš,

gde će udruženi nada i beskraj
ponovo da prođu tražeći staze
koje su umele tebi da vode.

Hoćemo li zaista ponoviti sve
slušajući korake kako zvone,
ispod kojih ćemo proći put
određen negde van našeg razuma.

Kada se sve svrši, siguran je,
ti ćeš biti ta
koju će da izmišljaju nebo i
godine, prolazno i večno sada.

Dragan Dragojlović

Konjanik je prejurio mostove na vodi, šume u pomrčini i provalije u planini. Jurio je da javi svom gradu da ide neprijatelj da ga zapali.
Na jednom večernjem raskršću, nedaleko od grada, zadržala je jednog umornog putnika jedna mlada žena i dala mu vode da se napije. Ona se ushiti lepotom čoveka, baci zlatni pojas u travu, i, opijena, pruži ruke prema njemu.
Proveli tu noć u šumi, gde je putnik najzad zaspao dubokim snom pored mlade žene koja je bdila. Ona je dobro čula kada zatutnja negde zemlja preko koje je pretrčala neprijateljska konjica u pravcu grada.
I čekala je žena ravnodušno da se pojavi požar njihovog grada i osvetli šumu, da bi probudila svog dragog i pokazala mu na grudima svoje grivne koje nije u mraku video, i svoje oči zelene kao dve kupine u kojima se legu zmije.
Žena ne vidi božanstvo kada između božanstva i nje stane čovek.
Ivo Andrić

...
- Sramota! - kaže gledajući ih neki prijatelj starina.
- Ovo treba zabraniti! - dodaje njegova žena.
- Baš su našli gde da se ljube! - sikće cinik u prolazu.
- Čekaj, da vidimo! - zaustavlja voajer drugog voajera.
- Prave se važni... - kaže ostareli ljubavnik svojoj dami.
- Nisu mogli da nađu neko diskretnije mesto!
- Kad se neko ovako demonstrativno ljubi - dobaci profesionalac - tu garantovano nema tucanja!
- Egzibicionisti! - objašnjava majka kćerci.
- Neka se vole deca! - brani ih intelektualac, koga je strah da nije dovoljno savremen.
- Ne gledaj tamo! - naređuje otac sinu.
- Je l se to nešto snima? - pita televizijski čovek.
- Ostavi i meni malo! - dobacuje neki mangaš.
- Drogirani su... - zaključuje policajac na odmoru.
- Mala nije loša... - procenjuje sredovečni uživač.
- Meni se više on dopada! - kaže peder.
- Ko je muško, a ko žensko? - pita neko zanovetalo.
- Ljube se tu od popodne... - objašnjava žena iz komšiluka.
- U Parrrrrizu na to niko ne obraća pažnju...
- Ovo nije Pariz, gospođo!
- Znam!
- Zašto neko ne zove miliciju? - pita jedan paničar.
- Šta je, šta ste se zablenuli? - grdi ih sve ulični slikar. - Zar nikad niste videli dvoje kako se ljube?
- Ne, no ćeš me ti učit!
- Pokazao bih joj da je moja kćerka! - kaže edipovac-neženja.
- Ti to nikad nisi radio, matori, a? - pita mladi tenor.
- Nisam na javnom mestu.
- Kakva je razlika? - pita jedna sifražetkinja.
- Dođi da ti pokažem!
- Idiote!
- Ovi nisu normalni... - zaključuju dva zagrljena topla brata.
- Svašta! - uzdiše rezignirano penzioner.
...
Momo Kapor

Sanjam da ćeš doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cveće svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi,
i proletnjim nebom što od sreće blista;

jer pupe topole, i kao da hoće
k nebu pune tople, nabujale žudi;
jer u duši bilja ljubav već se budi,
i mirisnim snegom osulo se voće;

jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustom roju
tebi lete.Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
i u svemu čežnju osetićeš moju.

D.Maksimović

U onoj noći s petka na subotu
Sudnjega časa u tvome životu
Čistaja djevo i najređi cvetu
Poslednje što si ti od mene čula
Bilo je: "Volim te
Najviše na svetu!"

Ali na čemu bi onaj što ne ume
Više živeti održao sebe
Da mu na usnama što se ne dvoume
Ne dodade slamku
I reč
"I ja tebe!"

Matija Bećković

Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja

Zažmuri se i na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svog ponora

Ko se ne razbije u paramparčad
Ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra

Vasko Popa