nemiri

Konjanik je prejurio mostove na vodi, šume u pomrčini i provalije u planini. Jurio je da javi svom gradu da ide neprijatelj da ga zapali.
Na jednom večernjem raskršću, nedaleko od grada, zadržala je jednog umornog putnika jedna mlada žena i dala mu vode da se napije. Ona se ushiti lepotom čoveka, baci zlatni pojas u travu, i, opijena, pruži ruke prema njemu.
Proveli tu noć u šumi, gde je putnik najzad zaspao dubokim snom pored mlade žene koja je bdila. Ona je dobro čula kada zatutnja negde zemlja preko koje je pretrčala neprijateljska konjica u pravcu grada.
I čekala je žena ravnodušno da se pojavi požar njihovog grada i osvetli šumu, da bi probudila svog dragog i pokazala mu na grudima svoje grivne koje nije u mraku video, i svoje oči zelene kao dve kupine u kojima se legu zmije.
Žena ne vidi božanstvo kada između božanstva i nje stane čovek.
Ivo Andrić