O tuzi - Pogledaj me, Janice! Ja sam strašilo. - Pak si oblekel bratove hlače? Daj si ih podfrkni! - Joj, Janice, ti ništa ne razumiješ. Vidiš kako sam raščupan? - Pak si ti naveke raščupan, Ivek! Em to ni niš novega. - Janice, ti si nešto žalosna? - Kak znaš? - Znam jer danas ne govoriš kao televizijska frizerka. - Ivek, japa su me zdevetali denes. - A što si napravila? - Sem prolijala mleko. A nis bila kriva. Maček mi se motal pod noge. - Janice, a da ti naberem trešnje? One s vrha, debele? - Naj, Ivek, pak buš opal pa bum još žalosneša neg kaj jesam. Sedi pri miru dok me projde. Bumo se samo gledali i čkomeli kad oni tvoji ronioci. |
...načini mi jastuk od zelja satkan, šapatom me pokrij, ne plaši me tama. Usnula bi brzo djevojčica u meni da nije poznate a bolne istine: probudjena...sama! Ljubav je stvar osjećanja, a ne volje. Ne mogu voljeti zato sto hoću, a još manje zato što moram... Čarolija ... sadržaj života ne oblikuju prostor i ljudi – već NADA i LJUBAV. Mysteries Noć ne može biti tako mračna da se negdje ne bi mogla naći neka zvijezda... Goldeneye On pense,on pense encore A celle qu´on adore, Et l´on revient toujours A ses premiers amours... Neverland Ponekad pokušavam složiti kockice, ponovo i ponovo. I ništa. A onda ih samo bacim i slažu se same... Sanjin svijet Ostavljam ti natuknice za samostalno čitanje izvan vremena, i ne pitaj me zašto, ni kako jer to je tako, tako se osjećam i moj srce se zaledilo. Najbolji drug mi je apsurd, i kolutave oči koje se prestrojavaju s platna na platno.Trebala bih biti negdje drugo, netko drugi: upravo bih trebala biti ja, ono što jesam ovaj tren: život usukan u samog sebe. Satie Reci hvala, mali čovječe, za rijeku ljubavi koja tiho protječe svijetom. Traži tišinu. Prodri u njezinu tajnu. Tu će tvoje srce doživjeti odgovore koje razum ne može naći. Da postaneš bolji, ne moraš čekati neki bolji svijet. Vjeruj u dobro što se krije u tvojem srcu. I nastoj svakoga dana prihvatiti malo sunca iz Božje ruke. Tebe tražim Danas ću ostati ležati, svjesno biram krivi put, priznajem! Danas mi se sviđa bol. Vražićek Ljubav to je: ....svaki dan novi zakoračaj i novo gubljenje sebe da bi oživio druge... ...u tvojoj naravi leži da budeš ljubav... Blanchee Ne mjerim ljude po riječima Nikad mi nije bilo važno što kažu Nego što odašilju... Smokić Ostavljam ti snove... koji su bili naši. A ja... odlazim putem... koji je samo moj. Ida Ja noćas snivam očiju budnih I preda mnom dvorci samuju. Tišina ti ime doziva Prstima želje na vratima. Dodir Disciplina zhice Dok ti spavaš ja lutam sa žice na žicu, skakućem kao ptičica čas amo... čas tamo. Zavirujem u tuđe prozore i kucam im na stakla. Otupjet će mi kljun. Cvrkućem na suhim i zelenim granama. Cvr cvr... pretjerujem. Misliš li da je vrijeme za rezanje žice? Uzmi škare... reži pa bježi. Dovoljno je da si živ pa da živiš. Umbrella sunce je sijalo kroz oblake komadić nečeg ukradenog i još sam praznija. polomljena krila, ali s osmjehom. pokušavam se skupiti, ali ne pronalazim sve dijelove. vratite mi moje dijelove, molim vas, ako ja ne pristajem da ih vi imate, onda možemo reći da ste me ukrali. čudan dan, zapravo. ruža ima trnje s razlogom i nemojte se iznenaditi krvi na jagodici. i možda bih se trebala pomiriti s misijom vašeg nedostižnog ideala ali previše me iscrpljuje. priče bar prividno imaju kraj, zar ne? Slučaj najslučajniji Oslikat ću za tebe, sve ove dane, bojama riječi, a ti, odvaži se i kreni samnom cestom, cestom iluzija u naručju osmjeha.... Tanja «Jednog dana, ljubav kaže prijateljstvu: Zašto ti postojiš, kad već postojim ja? Prijateljstvo odgovori: Da nosim osmjeh, tamo gdje si ti ostavila suzu!» Škorpion12 Nadam se da vidiš i sam da si nekome jako bitan i potreban. Ni jedno ljudsko biće, a posebno djeca, ne smiju izgubiti vjeru u ljude i bolji sigurniji zivot. TI, baš TI što čitaš ovo, odvojis li malo pomoći, pažnje i ljubavi pomoći ćeš našoj djeci da steknu osjećaj da nisu sami, napušteni i neželjeni. Dječja ruka ti je pružena. Prihvati je. Treba te netko. Napuštena djeca Naucio sam... Kada si zaljubljen, to se vidi. Kada mi samo jedna osoba kaze "uljepsao si mi dan"... onda je moj dan sasvim drugaciji. Da je vaznije biti ljubazan nego biti u pravu. Da uvijek mozes za nekoga moliti, ukoliko sam nema snage da moze sebi pomoci na drugi nacin. Da ti je, bez obzira koliko ozbiljnosti zivot od tebe zahtijeva, uvijek potreban prijatelj s kojim se mozes glupirati. Da trebamo biti zahvalni sto nam Bog ne daje uvijek ono sto trazimo. Da je ispod svacijeg tvrdog oklopa netko tko zeli biti cijenjen i voljen Da Bog nije sve ucinio u jednom danu. Zasto ja mislim da mogu? Da cinjenice, ako ih ignoriram ili izbjegavam, ne mijenjam Kada planiras osvetiti se nekome, time samo dozvoljavas sebi da te ta osoba nastavi vrijedati. Da ljubav, a ne vrijeme, lijeci sve rane. Da dobre prilike nikada nisu izgubljene; netko ce se uvijek posluziti onima koje ti propustis. Kada naucis živjeti u luci gorcine, sreca ce se uvijek sidriti negdje drugdje. Da treba podijeliti riječi koje su nježne i mekane, jer ces ih sutra mozda morati pojesti. Da je osmijeh jedan jeftin nacin da popravis svoj izgled. Da je dobro davati savjet samo u dva slucaja: kada ga netko trazi ili kada je pitanje zivota i smrti. Ujed psa nece proci, ako psa ubijes. ELITA |
O roniocima - Kad se dva ronioca sretnu pod morem, to ti je kao kad se ti i ja sretnemo u mojem dvorištu. I sad, oni bi se rado razgovarali, kao ti i ja, ali ne mogu. Kad bi otvorili usta, ušlo bi im more u želudac pa bi umrli. I tako ti oni stoje i samo se gledaju. - To je zbilja jako žalosno, Ivek. - Čekaj, nisam još završio! I onda ti oni iz džepa izvade mobitele, pa "pip-pip-pip-pip" i lijepo ti se oni dopisuju. - I moja se mama dopisuje s mojom bakom koja živi u Bedekovčini... - Ma to je nešto sasvim drugo! One pišu pisma. A to je jako staromodno. I imaš puno posla oko toga. Moraš kupiti pismo, napisati ga, pa zalijepiti marku, pa odnijeti na poštu... - A tko nosi ono što ronioci napišu na mobitel? - Baš dobro što si me to pitala, Janice! Nose valovi! - Kako to misliš "nose valovi"? Pa valovi nemaju ruke kao naš poštar Šoštarek! - Imaju, imaju, samo su im ruke prozirne pa im se ne vide. - Prozirne kao voda u čaši? - Aha! Vidiš, da te nisam naučio da je voda prozirna, sad mi sigurno ne bi vjerovala da valovi imaju prozirne ruke, je li? - A kaj morem, Ivek, kad su na tvojoj televiziji same takve pametne stvari, a na mojoj se furt ljubiju i ubijaju. |
O kuhanom kukuruzu - Janice, da ja u vrećici imam kuhani kukuruz, pola bih dao tebi. - Deblju ili tanju polovicu? - Deblju! - A ja bih tebi dala tanju. - Daj što daš! |
O dječacima i dugom nosu - Janice, znaš li ti zašto se kaže da su u laži kratke noge? - Ne znam. - Eto, to je moja draga Janica-neznalica! Takvu te volim. Sad ću ja tebe naučiti. Vidiš, svaki put kad netko slaže, noge mu se skrate za jedan centimetar. - To ni istina, Ivek. Em bi Jura već hodal po vuhima da bi to bila istina. - Janice, opet si zaboravila da ćeš biti poznata televizijska frizerka? Pazi kako govoriš! - Bum pazila, Ivek. - Janice! - Pazit ću, Ivek. Ali to kaj ti veliš sejeno ni istina. - Janice! - No, dobro, Ivek, pazim, pazim! Ali to što ti govoriš svejedno nije istina. - Istina. - Znači, priznaš da si se zlagal? - Janice! - Priznaš da si mi slagao? - Priznam. Samo sam se šalio. - A znaš li ti da dječacima koji lažu naraste dugački nos? - To nije istina, Janice. - Ma nemoj! A Pinocchio? - To je obična bajka, Janice. - I ne pretvore se u magarca? - Ne! - Pak se onda moreš koji put malo zlagati, Ivek. - Mogu? - Aha! - Jučer kad sam jurio raketom kraj Venere, napala su me trideset tri marsovska svemirska broda opremljena laserskim minobacačima… - Joj, Ivek, kaj bi tek zmislil da sam ti rekla da se moreš puno zlagati? |
O dinosaurima i laganju - Janice, znaš li ti što su to dinosauri? - Znam. - A znaš li da dinosaura više nema? - Znam. - A znaš li zašto ih više nema? - Znam. - A znaš li da ima i dinosaura koji lete? - Znam. - A znaš li da se onaj dinosaur koji leti zove pterodaktil? - Znam. - Janice, a znaš li ti da se ne smije lagati? - Znam. - A ipak si mi slagala da znaš sve što sam te pitao? - Znam. - Janice, lijepo je što si priznala da si mi lagala i zato ću ti pola oprostiti. - Znam. - A znaš li što trebaš napraviti da ti oprostim drugu polovicu? - Znam. - Pa daj me onda već jednom prestani češljati! |
O novinarima - Janice, može da sam ja novinar? - Pak si već jemput bil novinar! - Ali mogu li još jednom? - Možeš! - Gospođice, molim vas da se predstavite slušateljima radio postaje Gorščica! - Ja sam Jani Vnučec z Brega Donjega. - Janice, moraš reći: Iz Brega Donjega. Idemo dalje: Gopođice Vnučec, što vi, kao poznata televizijska frizerka, mislite o frizurama naših političara i političarki? - Ti baš sikam moraš porinuti politiku, Ivek? - Ma to je samo jedno pitanje, Janice! Hajde, odgovori! - Gospon novinar, ne bi se štela mešati. - Hm, baš si dobro odgovorila, Janice, ali moraš reći: Ne bih se htjela miješati. Dobro, idemo dalje. Gospođice Vnučec, čuli smo da se uskoro udajete. - Gdo vam je to rekel? - Joj, Janice, pa ne možeš ti pitati novinara! On te lijepo pita, a ti mu pristojno odgovori. - Kaj vas briga! To su moje privatne stvari. - Janice, kako to odgovaraš novinaru? I to uživo, pred milijunima slušatelja iz Gorščice, Gornje i Donje Vasi, Krčeca Kraljevečkog... - A kaj da mu odgovorim? - Pa smisli nešto! - Ne udajem se, gospon novinar! - Ali imate ozbiljnu vezu, zar ne, gospođice Jani? - Kakvu vezu? Niš ja ne znam o vezama i vezicama, o mitu i korupciji... - Janice, novinar te pita imaš li dečka. - Imam! - Kako se zove odabranik vašeg srca, gospođice Vnučec? - Tom Kuruz. - Janice, ne smiješ lagati novinaru. - Kaj morem kad mi se sviđa Tom Kuruz. Zgodan je kak glumac. - Pa mora biti zgodan kao glumac kad je glumac! Ali ne zove se Tom Kuruz, nego Tom Kruz. To sam te već puno puta naučio. A sada odgovori istinu novinaru. - Zove se Ivek Nišetić. - To bi bilo sve, gospođice Vnučec. Hvala što se gostovali u našoj emisiji "Predstavljamo vam poznate osobe." - Fala vama, gospon novinar. - Janice, kad ti netko kaže “hvala”, ti mu odgovoriš “molim”, a ne “hvala vama”. - Ali svi na televiziji veliju “fala vama” kad im spikerica veli “fala”! - E, vidiš, Janice, ni na televiziji ne znaju baš svi lijepo govoriti. Ali zato sam ja tu da te naučim, pa ćeš biti najpametnija televizijska frizerka. - Hvala ti, Ivek! - Molim, Janice, moja televizijska frizerko! - Ivek, a sad mi reči po istini: Ti si bil novinar samo zato kaj si štel znati jel bum ja rekla da si mi ti dečko. Je tak? - Tako je. - Viš, zato te imam rada kad si tak iskreni. Mogu sad ja malo biti novinarka? - Ne moraš! Ja ću ti odgovoriti i bez da me pitaš: Moja odabranica zove se Janica Vnučec, poznata televizijska frizerka i najljepša djevojka u cijelim Bregima Donjim, a i šire. Hej, ljudi, dom za napuštenu djecu, čiju sam web stranicu kopirala u jednom svom postu, otvorio je svoj blog. Posjetite svakako! Click here! |
O Crvenkapici i palači od čokolade - Jednom ti je Crvenkapica nosila bakici ručak i zalutala u šumi. Iznenada se pred njom stvorila palača od čokolade. - To su bili Ivica i Marica, Ivek, i nije bila palača od čokolade nego obična hižica. - A zašto i Crvenkapica ne bi jednom mogla zalutati u šumi? - Ona zna put. - A ako je mrak? - Pa ne nosi bakici ručak na večer! - A ti misliš da je bakici dosta samo ručak? Mora nešto i večerati. - Imaš pravo. - A kad joj Crvenkapica nosi večeru, onda ide po mraku, zar ne? - Aha! - I onda može zalutati, zar ne? - Može. - I onda se pred njom lako stvori palača od čokolade, zar ne? - Pa za to bi trebala cijela tvornica čokolade, Ivek! A otkud u šumi tvornica čokolade? - Pa ne mora tvornica biti u šumi! Mogu dovesti čokoladu u velikom kamionu, zar ne? - Takvom kakvoga vozi moj tatek? - Još većem! A možda i u sto kamiona. A možda čak i u dvadeset pedeset kamiona. - To već može! - I onda Crvenkapica ugleda palaču od čokolade i razveseli se. "Idem pojesti jednu čokoladicu!", pomisli Crvenkapica i izvuče onu s velikim lješnjacima iznad vrata. Uto se palača s treskom sruši i digne se velika prašina. Kad se prašina razišla, više nije bilo ni palače ni čokolade. - A kamo je nestala sva ta čokolada, Ivek? - Postala je nevidljiva i nevidljivi su je vilenjaci nevidljivim kamionima odvezli natrag u tvornicu. - A Crvenkapici je ostala ona s velikim lješnjacima koju je izvukla iznad vrata? - Ostala je, ali je i ona postala nevidljiva. Znaš, Crvenkapica se uplašila kad se palača počela rušiti i kad je sve bilo u prašini i kad je sve postalo nevidljivo, pa joj je nevidljiva čokolada ispala iz ruke i nije ju više mogla naći. - Jadna Crvenkapica! - Nije jadna! Na nevidljivu čokoladu slučajno je stao vuk. "Što to šuška?", zapita se on i odmota nevidljivi srebrni papir. "Ah, to miriši na čokoladu!", prozbori vuk šireći velike nosnice. "Da mi to probamo", odluči vuk, raširi velika usta i strpa u njih čokoladu s velikim lješnjacima. "Baš je fina", reče mljackajući velikim jezikom. "Sad ne moram pojesti Crvenkapicu." I tako strašni vuk smaže odjednom cijelu čokoladu s velikim lješnjacima, sklopi velike oči, poklopi velike uši i zahrče. - Jadna Crvenkapica! Ostala je bez čokolade. - Bolje i to nego da je završila trbuhu strašnoga vuka, zar ne? Ali odat ću ti još jednu tajnu. - Koju? - Kad se Crvenkapica vraćala kući, iznenada stane na nešto. "Što li je to?", pomisli ona. Sagne se i napipa nešto u papiru. "Da otvorim i provjerim što se to krije ispod sjajnog papira?", reče u sebi Crvenkapica. Otvori ona papir i - gle čuda! U papiru čokolada s lješnjacima. - Pa zar je nije pojeo vuk? - Janice, Janice, ti misliš da su nevidljivi vilenjaci pokupili baš sve nevidljive čokolade? - Ako su pametni, jesu! - No, dobro, možda i jesu, ali jedna im je ispala iz nevidljivog kamiona. - To već može! I mom tati znaju ispasti krumpiri iz kamiona. - Eto vidiš! I tako se i Crvenkapica najela čokolade, a ne samo vuk. I tako je nastala izreka: Vuk sit i Crvenkapica cijela! - A moja mama veli: Vuk sit i koza cijela! Moram je naučiti da kaže: Vuk sit i Crvenkapica cijela! - Nipošto, Janica! Zar ti nisam rekao da ću ti odati jednu tajnu? Eto, to je ta tajna. A tu sam tajnu odao samo tebi. - Znaš kaj, Ivek? Tu bumo tajnu zvali "slatka tajna", može? - Može! Zvat će se "slatka tajna Janica". - Ne može! Zvat će se "slatka tajna Janica i Ivek". - Može! |
O Suncu i Zemlji - Janice, zamisli da sam ja Sunce. - A zakaj? - Samo ti zamisli! - Zamislila sam. - Dobro! A sad zamisli da si ti Zemlja. - Ti bi da se opet vrtim oko tebe? - Pa da! Znaš da se Zemlja vrti oko Sunca. - A ti znaš da mi se zadnji put kad sam bila Zemlja zavrtjelo u glavi? - Dobro, onda se ne moraš vrtjeti oko mene dok ti se ne zavrti u glavi. - A da sam malo ja Sunce? - Janice, Janice… - No, dobro, ali obećaj mi da ne buš iskal da ti dojdem blizu pak da mi vužgaš šibicu pod nosom! - Kako to govoriš, Janice, moja televizijska frizerko? - A kaj morem kad ne volim šibice! - Pa moram ti pokazati kako bi to bilo da se Zemlja približi Suncu! - Već si mi pokazal pak mi je fertun skorom zgoril. - Ali nisam ti pokazao do kraja kad mi se ugasila šibica! Sad imam tatin upaljač. - Si ponorel, Ivek? Buju te japa zdevetali kad vidiju da si im zel fajercajga. - Imaš pravo, Janice. Jurim doma dok se tata nije probudio. |
O voli me i ne voli me - Voli me, ne voli, voli, ne voli… - Ku-ku! - Janica! - Sam te prestrašila, jel da? - Jesi! Nemoj mi se tako šuljati iza leđa, Janice, molim te. Umalo sam pao u nesvijest od straha. - A kaj si to mrmljal kad sam ti se došuljala? - Ništa! Brojio sam latice. - I, koliko ih ima? - Kako mogu znati kad si me prekinula? - Ja bi rekla da ih ima "volim te". - Kako to misliš? - Daj mi sim taj cvetek! Sad buš videl: Voli me, ne voli, voli, ne voli, voli, ne voli, voli! Sam ti rekla! - Ali četiri sam već otkinuo prije nego što si došla! - Dobro, evo ti moja četiri prsta pak ti nastavi. - Kažiprst voli me… - Ne tak! Sam stala na voli, pak ti nastavi dalje, Ivek! - Kažiprst ne voli, srednjak voli, prstenjak ne voli, mali prst – voli. - I, kaj veliš? - Ništa. - To je tebi niš kaj te ja volim? - Hm, da… - Ivek, Ivek, pazi kaj ti ne buju zgorela vuha. Čistam su črlena, kak dva maka. - Janice, kako to govoriš? Na televiziji te uopće ne bi razumjeli. - Može da danas zaboravimo televiziju? - Može! - Išla dva selaka, našla dva bedaka. Jen po lojtri plazi, drugi zelje gazi. - Dober den, selaki, kak je v Maloj Mlaki? - Bormeš ni baš fino, zaprli su kino. - Je, a kaj se more! Bilo bu i gore. - Kak to misliš, mulec? - Tak to mislim, tulec! - Ti bi štel prek nosa? - Ravno il iskosa? I tak su dva selaka stukla dva bedaka. Pak veli jen drugom: Baš je bilo fino! Kaj nam treba kino? Tko još nije položio vozački, neka klikne OVDJE, a tko zeli nauciti voziti skate, neka klikne OVDJE! |
Stavim priču na blog, pa je silom neprilika moram ponovno pročitati. Hm, hm... Ima ih zbilja bezveznih... Veli mi frend da mi je to najgluplja knjiga do sada... no, dobro, ne veli baš tim riječima, ali na to se svodi. Sorry, Zlatko, ne znam kaj mi je došlo... Je, sad je kasno kad je već u izlogu... Ali s novom buš zadovoljan, sigurna sam... Kliknite i uživajte! |
O jabukama - Janice, imaš dvije crvene jabuke i ja ti dam dvije zelene jabuke. Koliko imaš jabuka? - 2 crvene i 2 zelene jabuke. - Ali koliko je to sve zajedno? - 2 crvene i 2 zelene jabuke. - Gle, idemo ovako: Ti imaš 2 crvene jabuke i ja ti dam još 2 crvene jabuke. Koliko imaš jabuka? - Ivek, kod tebe rasteju samo zelene jabuke. - Janica, kaže se "rastu", a ne "rasteju"! - Dobro! Kod tebe rastu samo zelene jabuke. - Istina, ali ipak zamisli da ti dam 2 crvene jabuke. - One kaj sam ja jučer dala tebi? - Da, one! - A zakaj mi ih vraćaš? - Ma rekao sam da samo zamisliš da ih vraćam! Ionako ih više nemam jer smo ih jučer pojeli. - A kak bi mi ih onda vrnul kad ste ih pojeli? - Janice, kaže se "vratiti", a ne "vrnuti". - Dobro. A kako ćeš mi ih vratiti kad ste ih pojeli? - Ma zamisli da ih nisam pojeo i da ti ih vraćam! - Joj, Ivek, em znaš da si to nemrem nikak zamisliti kad se kod tebe doma sve pojede! - Zamisli onda da ti dam 2 crvene žabe. - To pa još nis videla. Crvene žabe! Kaj god! - Janice, pa to nije za ozbiljno! Samo te hoću naučiti računati. - Gleč vrapca! A ja sam naveke mislila da je računanje ozbiljna stvar. |
O kolicima za bebe - Janice, Janice! - Kaj je? - Dođi malo na prozor! - Tu sam. Kaj hočeš? - Janice, kaže se "molim", a ne "kaj hočeš". - Molim, Ivek! - Dobili su nove traktore u dućanu. Ideš sa mnom pogledati? - Ne bi! - Ali da znaš kako su veliki! - Ne bi! - A dobili su i kolica za bebe. - Prava kolica za prave bebe? - Ne prava kolica za prave bebe, nego prava kolica za onakve neprave bebe. - Zakaj to nisi odmah rekel? Evo me, dolazim! |
O Suncu žarkom i Mjesecu blijedom - Ovo nikako nije dobro. Sunce prži, prži, prži... - Pa neka prži! Kad ne bi pržilo, Jura više ne bi mogao govoriti: "Sunce ti žarko!" A što bi onda govorio? - Zna on i ono... - Nemoj biti prost, Ivek! - Samo sam htio reći da Jura zna još nešto reći osim: "Sunce ti žarko!" - A gledaj kako ovo krasno zvuči: Mjesec ti bljedeni svu noć zaledeni! - Aha! A gle ovo: Sunac ti žućkasti sav dan zapržkasti! - Kako to sunce "zapržkasti", Ivek? - A kakav je to Mjesec bljedeni, sunce ti žarko?! |
O Hlapiću i Giti - Kad budem velik, bit ću šegrt Hlapić. - A ja ću biti Gita. - A Jura će biti majstor Mrkonja. On me ionako stalno tuče. Ali ja ću mu se jednog dana osvetiti. - Ne smiješ mu se osvetiti. On je moj tata. - Kako ti Jura može biti tata? - Ako je Jura majstor Mrkonja, onda je moj tata. - Baš imaš krasnoga tatu! - Pa ti si htio da Jura bude majstor Mrkonja! - Ali nisam htio da bude tvoj tata, jer mu se onda ne mogu osvetiti. - I, što ćemo sada? - Nećeš nikada saznati da ti je majstor Mrkonja tata, a ja ću ga pošteno izlupati što me je mučio dok sam mu bio šegrt. - Znači, cijeli život ću biti sirotica? - Nećeš! Udat ćeš se za mene. - Joj, Ivek, već čujem Juru kak se dere po selu: Hlapić i Gita, zaljubljeni par, sutra je nedjelja, idu pred oltar. |
O pokvarenoj lokomotivi - Sjednem ja u vlak i putujem, putujem, putujem… - Joj, Ivek, a si kupil kartu? - Karta mi je v žepu, karta mi je v žepu… - No, onda dobro. - Putujem ja, putujem, putujem… - Tak daleko? - Nisam valjda kupio kartu da se vozim samo jednu stanicu! Putujem ja, putujem, putujem… - Sad je cug ziher već prešel prek brega. - Putujem ja, putuje, putujem… Pfuf-kljk-kljk-krc… - Kaj se pokvarila lokomotiva? - Aha! - I kaj sad? - Tja, idem natrag cipelcugom. |
O slonu i vodenkonju - Kupaju se u bazenu dva vodenkonja. Naiđe slon i kaže im: "Smjesta van!" A vodenkonji samo stoje na dnu bazena i ni makac. "Vaaan, rekao sam!", drekne slon. - Kako se može tako derati na vodenkonje? - A vodenkonji ni makac! Slon zagnjuri glavu pod vodu i zagrglja: "B-van b-iz b-vodeee!" "Jeste li vi možda iz servisa za čišćenje bazena?", ljubazno upita vodenkonjica. - Kakav servis za čišćenje bazena, Ivek? - Pa zar ne znaš da slonove uvijek unajmljuju za čišćenje bazena jer su najjeftiniji? Ne treba im šmrk – samo napune surlu vodom i šikljaju mlazove dok bazen ne zablista poput zrcala. - Krasno! Vodenkonji su sigurno bili oduševljeni. - Baš i nisu! Kad je slon počistio bazen, napunio ga je vodom i doveo cijelo svoje krdo na kupanje. On je, naime, samo glumio da je iz servisa za čišćenje bazena. - Jadni vodenkonji! - Baš i nisu jadni. Oni su, naime, samo glumili da su vlasnici bazena. - Jadni vlasnici! - Baš i nisu! Kad su se vratili s puta, natjerali su cijelo krdo da im očisti bazen, a onda su otvorili servis za čišćenje bazena. Počeli su slati slonove da čiste bazene po gradu i okolici, a oni su ubirali novac. - Jadni slonovi! - Baš i nisu! Kad im je sve to dojadilo, postrojili su svoje poslodavce uz rub bazena i zalili ih takvim mlazom da su popadali poleđuške u bazen. - Pa to i nije nekakva kazna. Bar su se dobro nakupali. - Prije bih rekao da su se pošteno nalupali! Bazen je, naime, bio prazan. |
O dobrom ljudožderu - Bio jednom jedan ljudožder koji je bio jako dobar. Uopće nije žderao ljude. Jednoga dana dođe u njegovo selo jedan jako debeli ljud. Sav se tresao od straha jer je znao da u tom selu živi ljudožder. Kad je došao do ljudožderove kuće, pokuca mu na vrata i kaže: "Molim te, ljudožderu, nemoj me pojesti!" "Neću te pojesti makar si jako debeo, jer ja sam dobar ljudožder i uopće ne žderem ljude." "Hvala ti, ljudožderu, a ja sam se već bio strašno uplašio da ćeš me pojesti. Vidiš, sav se tresem od straha." "Nemoj se ti ništa tresti od straha", kaže njemu ljudožder. "Samo ti idi svojoj kući živ i zdrav." I tako je taj debeli ljud nepojeden otišao iz sela toga ljudoždera i svuda je pričao kako u tom selu ima jedan jako dobar ljudožder koji ne ždere ljude. - Gdje si čuo tako lijepu priču, Ivek? - Bilo je na televiziji. I rekli su da svi mogu ići u to selo i da ih ljudožder neće požderati. - I mi možemo ići, Ivek? - Ma što ti pada na pamet, Janice? Rekao sam da ne jede ljude, ali tako baš nije dobar da ne bi pojeo koje dijete. |
O gusarima i kineskom caru - Janice, hoćeš da ti danas ispričam priču o gusarima i kineskom caru? - Može! - Pedeset dva krvoločna gusara na brodu "Vatrena kugla" krenu put Kineskoga mora. Najstrašniji među njima bio je Jednooki Jek. Taj Jednooki Jek bio je i jednoruki i jednonogi, jer je prošao silne bitke na moru i u svakoj su ga malo odrezali. - Ivek, naj pripovedati takve strahote! Sam se čistam naježila. - Janice, pa to je gusarska priča, a ne bajka za djecu o Ivici i Marici. - Je, je, i u toj su bajki fajn zroštiljali vješticu. - Eto vidiš! Zamisli onda što su tek radili gusari u borbama: rezali ruke i noge, kopali oči… - Ivek, prestani, prosim te! Ne bum to slušala. - Dobro, sad dolazi ono ljepše: Plovili su gusari prema Kineskome moru, plovili, plovili i nikako da tamo stignu. Usput su napali tri broda, opljačkali putnike i pobacali ih u more. Neću ti reći što su im napravili prije nego što su ih bacili u more, jer bi se ti opet bunila. - A kaj su im naredili? - Zavezali su im ruke i noge da ne mogu plivati, pa su odmah potonuli. - Ne slušam više! Ne slušam! - Janice, daj makni ruke s ušiju, molim te! - Neću! - Dobro! SIRENE SU ODVEZALE SVE PUTNIKE, DALE SU IM NOVI BROD I SVI SU SRETNO STIGLI KUĆI! - Kaj se dereš, Ivek?! Em nisam tak poklopila vuha da baš niš ne čujem. - Mogu sada nastaviti? - Možeš, ali se pazi… - Kad im je već dojadilo putovanje po moru i pljačkanje putnika, najednom ugledaju Kinesko more. - A kak su znali da je Kinesko more kad su sva mora ista? - Joj, Janice, pa ti zbilja ništa ne znaš. Nisu sva mora ista. Kinesko je more žuto. Ali nemoj me stalno prekidati. "Huraaa!", počnu vikati gusari da ih se čulo do Pekinga. Čuo ih je, dakako, i kineski car pa pošalje svoje mornare da pogledaju tko se to tako dere u njegovom moru. Doplove mornari kineskog cara do gusarskog broda Jednookog Jeka i upitaju ga: "Tko vam je dopustio da se derete na moru našeg cara?" A Jednooki Jek samo se naceri i promrsi kroz zube: "Zgrabite ih i bacite u more njihovog cara!" "Da niste vi slučajno gusari?", preplašeno će kapetan kineskog cara. "Jasno! Mi smo strašni gusari.", odgovore uglas gusari. "Oprostite, dragi gusari, mi smo mislili da ste obične propalice koje galame po moru našega cara!" "Nema ništa od oprostite", bijesno će Jednooki Jek. "Vodite nas do svoga cara! Zato smo i došli u Kinesko more." Mornari nisu imali kamo nego ravno k svome caru, i to u pratnji pedeset dva gusara naoružana sabljama i kuburama. - Sad bu pak bilo krvi do koljena, kaj ne? - Janice, ako to preskočim, onda priča nije zanimljiva. - Nek nije! - Dobro! Nakon onoga što ne želiš slušati ostali su samo kineski car i Jednooki Jek. Pogledaju se njih dvojica i zamisle se. Onda progovori Jednooki Jek: "Ako ti sada mene ubiješ, tko će pljačkati po morima?" A kineski car na to odgovori: "Ako ti sada mene ubiješ, tko će vladati kineskim narodom?" "Znaš, što?", veli njemu Jednooki Jek, "daj da ti i ja popušimo lulu mira i raziđemo se kao prijatelji!" I tako su popušili lulu mira, zagrlili se i zaplakali od sreće. - Joj, Ivek, to ti je zbiljam krasna priča. Sve su mi suze došle na oči. - Idemo se malo igrati gusara, Janice? Ja sam Jednooki Jek, a ti si princeza koju ću opljačkati i baciti u more. - Neću! Zadnji put kad smo se igrali gusara si me hitil v baru pak su me japa puknuli za vuho kad sam došla doma sa zmazanim širclinom. |
O lažnim Marsovcima - Zamisli, Janice, jučer u podne vidio sam kako iz gostionice izlaze tri pijanca. - To je zbiljam čudno, Ivek. Inače ne izlaziju dok ih gazda Martin ne stera z brezovačom. - Ali to nisu bila naša tri pijanca, Janice. - Još mi je i bilo tu nekaj čudnoga… - Janice, pazi kako govoriš! Stalno zaboravljaš da ćeš jednoga dana biti televizijska frizerka. - A kaj morem kad mi naveke zbegne… - Janice! - Dobro, dobro… - Izađu ta tri pijanca iz gostionice i upute se prema meni… - Su se fest gegali ili čistam malo? - Janice! - Pardon, pardon! - Upute se oni prema meni, naklone se i pitaju: "Ava kana ek vuru nek?" - No, ti su si fajn pocugali… - Janice! Pazi kako govoriš! - A njima nisi rekao da paze kako govore? - Kao prvo, oni ne misle biti televizijski frizeri, a kao drugo, pusti me da ispričam do kraja pa će ti sve biti jasno. Dakle, pitaju oni mene: "Ava kana ek vuru nek?" i nasmiju se. Pogledam im ja malo bolje u usta, a u ustima im zlatni zubi s crvenim dijamantima i zelenim biserima… - Ivek… - Čekaj da završim! Odmah mi je bilo jasno da traže mehaničara za svoj svemirski brod koji se pokvario. E, ali gdje da im nađem mehaničara kad naš Janko radi u Zagrebu i ne vraća se do popodne… - … mrtav-pijan… - … pa smislim najbolje rješenje. "Idem ja s vama", ponudim se. "Još nisam počeo učiti za mehaničara, ali gledao sam puno filmova o svemirskim brodovima i sigurno ću pronaći kvar." A oni meni: "Frla vrla ini ufo-ufo?" Sad mi je postalo sve to malo sumnjivo pa ja upitam njih: "Uk ela ovci-Mars mel tom, žbiri biri fon?" Oni me uplašeno pogledaju i počnu vikati: "Sili viro, viro, ši-bri ši-bri, trk-trk!", pa potrče što su ih noge nosile. Shvatili su da sam otkrio kako su oni najobičniji marsovski kriminalci koje traži policija. - Je, je, v Martinovu se krčmu dotepe čudaj huncutof… - Janice! - Dobro, dobro, evo govorim lijepo: Baš ti zavidim što si vidio crvene dijamante i zelene bisere. - Ah, nije to ništa! Imali su oni i gumbe od žutih kristala i cipele od plavog bakra. - Tak su se dobro zakamuflirali a ti si ipak skužil da nisu dobri Marsovci? - Pa to je bilo lako, Janice! Kad sam ih pitao: "Uk ela ovci-Mars mel tom, žbiri biri fon?", a to znači: "Jeste li vi dobri Marsovci ili da zovem policiju?", oni su se prepali i zbrisali. - A zakaj su ti postali sumnjivi? - Zato što su me pitali: "Frla vrla ini ufo-ufo?", a to znači: "Zar ti zbilja znaš popraviti svemirski brod?" Dobri Marsovci sigurno bi znali da ja to znam i ne bi me pitali takve gluposti. - A ti zbilja znaš popraviti svemirski brod? - Sad i ti pitaš gluposti kao i oni Marsovci-kriminalci? - Pa, morti sam i ja Marsovica-kriminalistica! - Janice, Marsovice imaju zlatne zube s crvenim dijamantima. - Znaš, Ivek, kad ja postanem televizijska frizerka, bum si dala narediti bar jednoga zlatnoga zuba. To je tak šik! - Nemoj, Janice! Ti se meni sviđaš i bez zlatnog zuba. - Baš dobro, Ivek. Tak i tak me je strah zubara. |
O "kaj pa je" - Janice, Janice! - Kaj pa je? - Kaže se: Što je? - Što je? - Ništa! Samo sam te htio naučiti da se ne kaže "kaj pa je". A sutra ću te naučiti još nešto bolje. - A kaj? - Kaže se: "A što?" - A što? - Naučit ću te da se kaže "molim" kad te pozovem. - Kak to "molim" kad te niš ne prosim več se samo javljam? - Janice, Janice, nemoj biti tvrdoglava! Kad te režiser na televiziji pozove: "Jani, Jani!", nećeš mu valjda viknuti: "Kaj pa je, gospon režiser?" - Nego kak? - Reći ćeš: "Molim, gospodine režiseru!" - A ak mi on veli: "A kaj me moliš, Jani?" - Neće ti tako reći. Režiser je fini gospodin i zna kako se razgovara. - Nego kaj bu mi rekel? - Reći će ti: "Jani, obojite kosu novinaru Tomislavu!" - Kaj se i muški farbaju na televiziji? - A zašto ne? Pa i naš brico Pepek farba brkove! - Znaš kaj, Ivek? Ne bi rada muške farbala. Ja bum rekla gosponu režiseru: "Novinaru Tomislavu ni treba farbati one tri lase kaj su mu ostali. Tak i tak je grdi kak lopov." - Janice, pa potjerat će te s televizije! - Baš me briga, Ivek! Ne bum ja nikakvim režiserima nikakav "molim", nego: "Fala kaj smo se videli i zbogom, društvo!" - I? - Kaj "i"? Bum doma viklala susede u fušu, kak i Božica Lojzekova. |
DJECA SU DAR BOŽJI ”Čovjek je najviše čovjek kad usrećuje druge i pomaže im" Kumstvo Jedan od najboljih načina da se pomogne djeci je kumstvo. Kumstvo je pomoć djeci i otvorena je za sve ljude neovisno o njihovom porjeklu, religiji ili političkoj orijentaciji, a zasniva se na humanitarnoj osnovi. Odvojiš li par kuna dnevno, iznosom od 100, 150 ili 180 kuna mjesečno znatno ćeš pomoći ovoj napaćenoj djeci. Veličinu iznosa koju možeš izdvojiti određuješ sam kao što sam određuješ da li ćeš uplatu vršiti mjesečno ili iznos uplačivati kvartalno, svakih 6 mjeseci ili cjeli godišnji iznos odjednom. Kao kum dobit ćeš sliku djeteta kojem pomažeš u pismu te njegov životopis. Pomoć koju pružaš je osobna. Ti ćeš znati kojem djetetu pomažeš a i djete će znati odakle dolazi pomoć. Cilj je da Ti što pomažeš djetetu imaš mogućnost da pratiš rezultate tvog zalaganja. Osobni kontakt je vrlo važan za sve koji sudjeluju, i dijete i kuma. KAO KUM: - postaješ važan član obitelji u djetetovom životu - pomažeš onome kom je pomoć najpotrebnija - tvoja pomoć doprinijeti će veliku pozitivnu promjenu u djetetovom životu - mozes pratiti djetetov napredak, svaku promjenu i odrastanje putem pisma, e-maila, slika, telefona i posjeta. - imaš jedinstvenu mogućnost postati netko vrlo blizak i značajan nepoznatom djetetu - za svu radost i pažnju koju pružaš bit ćeš bogato nagrađen srećom i osmijehom djeteta - postaješ članom naše velike obitelji - u dječjem malom srcu steći ćeš velikog prijatelja Nadam se da vidiš i sam da si nekome jako bitan i potreban. Ni jedno ljudsko biće, a posebno djeca, ne smiju izgubiti vjeru u ljude i bolji sigurniji zivot. TI, baš TI što čitaš ovo, odvojis li malo pomoći, pažnje i ljubavi pomoći ćeš našoj djeci da steknu osjećaj da nisu sami, napušteni i neželjeni. Dječja ruka ti je pružena. Prihvati je. Treba te netko. |
O kazaljkama i cajgerima - Kad ja počnem zarađivati novac, kupit ću ti zlatni prsten, Janice. - Zbiljam? - I kupit ću ti zlatni sat s dijamantima. - I s cajgerima kaj svetliju v kmici? - Janice, ne kaže se "cajgeri", nego kazaljke. - A kak se veli kad je cajger na cajgeru? - Kazaljka na kazaljki! - Ivek, to nikak ne paše! - A zašto ne? Ispružiš ruku da se dobro vidi zlatni sat koji sam ti kupio i kažeš svojim prijateljicama na televiziji: Gle, kazaljka na kazaljki! Sigurno Ivek misli na mene. - Dobro, može. Ali u sebi bum na brzinu rekla: Cajger na cajgeru! Ak to moj Ivek ne misli na mene, bu videl sve zvezde kad se vrnem doma! |
Jesam li ja to malo onako, ili su neki drugi malo onako? Naime, godinama se čudim što ljudi godinama rade i godinama ne dobivaju plaću (no, ne možda godinama, ali mjesecima svakako...)... A onda nazovem redakciju i pitam koliko su mi dužni honorara (jasno, ne znam gdje su mi ugovori... lakše mi je pitati nego tražiti ih po podu...). Posalju jedan mail i vele 14000. Onda dođe za koju minutu drugi mail i vele: Sorry, još 7000. Pa onda treći mail: Ali bez ovih zadnjih odrađenih poslova za koje još nismo stigli napisati ugovor.I tako, sve zajedno bi to bilo najmanje 35000. Kuna. Najobičnijih. A ja u minusu po svim računima i karticama. I toliko radim da nemam vremena ni voditi računa plaćaju li oni meni uopće za ono što radim ili ne. A moji doma vele: Pa oni te drže za norca! Da se nisi usudila više uzeti ni jednu knjigu dok ti sve ne isplate unatrag, a ubuduće unaprijed. Da, da, velim ja. I doista tako mislim. A u ponedjeljak će me pozvati u redakciju i uvaliti mi nove poslove. A ne platiti prethodne. A ja ću uzeti. Jer, oni nemaju novaca. A ja imam. Pa je red da ja kreditiram izdavača, zar ne? A mene kreditira Zagrebačka banka, hvala joj od srca! A da, za promjenu, počnem raditi za Zagrebačku banku? Ne vrijedi; ne bi mi ni oni platili. Jer, nije problem u drugima. Problem je u meni. Neugodno mi je što mi netko mora platiti. I to mi se na faci vidi. Pa zašto bi mi onda platili, to jest zašto bi me dovodili u neugodnu situaciju? Pa me onda poštede neugodne situacije tako što mi ne plate. E, neću više tako. Neću više ništa raditi. Sve dok mi ne plate. A što ako nemaju novaca? Hm, da, onda ću razmisliti... |
Cingilingibingi - Cingi-lingi-bingi, lingi-bingi-cingi, bingi-cingi-lingi… - Koji je to jezik, Ivek? - Cingilingibingi! - Kako se cingilingibingijski kaže "dobro jutro"? - Cingi-lingi! - A "dobra večer"? - Cingi-bingi! - Nije teško! A "laku noć" se sigurno kaže "cingilingibingi". - Ne! Kaže se "bingi-cingi". - Dobro! Bingi-cingi, Ivek! - Zar već ideš doma? - Moram zatvoriti kokice u kokošinjac. - Cingi-lingi-bing-bing-bing-bing-bing-bing! - Što ti to znači? - To znači: Da imam sačmaricu, ja bih ti za čas pospremio kokoši. - Baš si zlatan, Ivek! Bingi-cingi! - Bingi-cingi, Janice! |
O glumcima - Janice, mislim da ću biti glumac kad budem velik. - Kak Tom Kuruz? - Još ljepši i još bolji! Ali on se ne zove Tom Kuruz, nego Tom Kruz. - Pa kaj! Meni je lepše reči Tom Kuruz. - Pazi kako govoriš, Janice, moja televizijska frizerko! - Znaš, Ivek, mislim da ne bum bila televizijska frizerka. Rajše bi bila kuharica v Saboru. - Zašto, Janice? - Sem čula kak su gospon velečasni rekli gosponu veterinaru da ni vredno iti v školu kad kuharica v Saboru ima veću plaću od profesora. Ja bum onda kuharica. Bum imala veliku plaću i ne bum morala iti v školu. - Ja sam čuo da i kuharice moraju u školu. - Ni istina, Ivek! Em se Roža Pindekova ne zna ni potpisati pak dela kak kuharica v krčmi. - Ali ona je stara. Sve mlade kuharice moraju u školu. - Jako dugo? - Ne jako! Samo malo. - Pak bum malo išla. Se nis ni ja najbedastija. - Ali i za kuharicu moraš znati lijepo govoriti, Janice. - Buš me nafčil! A morem se zvati Janica? - Možeš! Kuharice se mogu zvati Janica. - Onda bum bila kuharica Janica Vnučec. A znaš da bi radi da se moj sinek zove Tom Kuruz. - Tom Kruz, Janice. Ali ne može se zvati Tom Kruz kad se ti nećeš udati za Toma Kruza. - A kaj znaš! - Nećeš! - No, dobro, ne bum. Sve cure v našem selu bi se rada udale za Toma Kuruza pak bu on ziher koju od njih zbral. A kak bi bilo da se moj sinek zove Tom Nišetić? - To već može. - A ak bu na mojega japu, buju ga sejeno zvali Tom Kuruz. - Kako to misliš, Janice? - No, dobro, ne buju ga zvali baš Tom Kuruz, nego Tom Kuruzni. - Janice, ja ne bih htio da mojega sina zovu Tom Kuruzni Nišetić. - Pak se onda ne bu zval Tom. A morti bu deklica pak bi se mogla zvati Jagulina. - Kakvo je to ime, Janica? - Tak se zvala ona zgodna žena od onoga amerikanskega predsednika Kenedija. - Ona se zvala Žaklina. - Je, tak sam i ja mislila, ali ni tak. Znaš ti onoga Miku z Donje Vasi? - Onoga koji je stalno pijan? - Je, toga kaj se furt ziblje. Njegova je žena štela dati detetu ime Jagulina. Velečasni su rekli da to ni nikakvo ime, a ona je rekla naj joj niš ne pripovedaju jer ona ni valda nepismena. Em crno na belo v cajtungima piše Jagulina. Onda su joj velečasni rekli da se to čita Žaklina, a ona je čistam ponorela i počela galamiti da ona ni zabadaf gulila pučku školu, i to još neke razrede po duplo, pak valda ondaa zna barem čitati ak već ne zna računati. - Ali njezina se curica zove Ančica. - Je, to je bilo posle kad se dogegal v župni dvor i Mika pak je rekel nekaj prostoga i spreklel sprek na prek sve Jaguline, a onda ih je velečasni steral van, a onda se je Mikina žena spremislila i dala detetu ime Ančica. A je lepo ime, kaj ne? - Je, jako lijepo. - Ali sejeno si bumo mi dva još razmislili, može? - Može, Janice! |
O televizijskoj frizerki - Janice, što bi ti htjela biti kad budeš velika? - Frizerka. - A zašto bi htjela biti frizerka? - A kaj ja znam, Ivek! Mi se to tak lepo vidi. - Janice, a bi li ti htjela biti televizijska frizerka? - Joj, Ivek, a gdo bi me primil na televiziju? - Primit će te ako budeš dobra frizerka. - Pak sam i sad već dobra, kaj ne? Pogleč moje kike! A šiške, ha? - Janice, jesi li ti čula kako govore na televiziji? - Aha! - A bi li ti htjela da te ja naučim govoriti kako se govori na televiziji? - A zakaj, Ivek? - Zato što televizijska frizerka mora govoriti kako svi govore na televiziji, jer inače ne može biti televizijska frizerka. - A ja ti već znam tak govoriti, Ivek. Em svaki dan gledim televiziju. - Može onda da od sada govorimo kao oni na televiziji? - A kaj buš i ti televizijski frizer, Ivek? - Ne, ja ću biti astronaut. A u raketi se isto mora govoriti lijepo kao i na televiziji. - Ivek, a kaj buju mi rekli japa i mamica kad bum tak govorila? Buju mislili da sam čistam ponorela. - Pa ne moraš kod kuće tako govoriti, Janice. To će biti samo naša mala tajna. Može? - A buju me zbiljam primili na televiziju? - Janice, kaže se: A hoće li me doista primiti na televiziju? - A hoće li me doista primiti na televiziju, Ivek? - Janice, kako si to lijepo rekla! Siguran sam da ćeš biti najbolja televizijska frizerka. Štoviše, bit ćeš sigurno šefica svih televizijskih frizerki. |
O LIJEPIM I RUŽNIM IMENIMA - Danas me nećeš ništa pitati, Janice? - Ne! - Hoćeš li da ti ispričam priču o gusarima koji su napali kineskog cara? - Kak hoćeš! - Da nisi bolesna, Janice? - Celu noć nisam mogla oka stisnuti. - Zašto, Janice? - Ma nekaj me muči, Ivek. - Što te muči, Janice? - Imam grdo ime, Ivek. - Janice, pa ti imaš najljepše ime na svijetu! - Ma nemam! Si čul one na televiziji kak imaju fajn imena: Nensi, Odri, Lejdi. Ja to nemrem praf ni izgovoriti. Kak buju me primili na televiziju kad se zovem Janica? - A kako bi se ti htjela zvati? - Štela bi se zvati Jani! To bi onda pasalo polak Odri, Nensi i Lejdi. "Jani, molim podrežite mi malo šiške!", bi mi rekli. Ili: "Ofarbajte mi kosu na crveno, Jani!" Znaš onu našu susedu Baricu, Ivek? Viš, ona je dostavljačica u Zagrebu i tam je svi zoveju Barbara. A Rudekova Štefica pegla pri jednoj milostivi koja je zove Štefanija. Zakaj ja ne bi mogla biti Jani? - Jani, idemo se igrati lovice? - Si ponorel, Ivek? Tak buju me samo zvali na televiziji. Za tebe bum naveke Janica, si me razmel? - Janica i Ivek… - …zaljubljeni par! - Sutra je nedjelja, - Idu pred oltar! |
< | veljača, 2005 | > | ||||
P | U | S | Č | P | S | N |
1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
28 |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv