O Crvenkapici i palači od čokolade


- Jednom ti je Crvenkapica nosila bakici ručak i zalutala u šumi. Iznenada se pred njom stvorila palača od čokolade.
- To su bili Ivica i Marica, Ivek, i nije bila palača od čokolade nego obična hižica.
- A zašto i Crvenkapica ne bi jednom mogla zalutati u šumi?
- Ona zna put.
- A ako je mrak?
- Pa ne nosi bakici ručak na večer!
- A ti misliš da je bakici dosta samo ručak? Mora nešto i večerati.
- Imaš pravo.
- A kad joj Crvenkapica nosi večeru, onda ide po mraku, zar ne?
- Aha!
- I onda može zalutati, zar ne?
- Može.
- I onda se pred njom lako stvori palača od čokolade, zar ne?
- Pa za to bi trebala cijela tvornica čokolade, Ivek! A otkud u šumi tvornica čokolade?
- Pa ne mora tvornica biti u šumi! Mogu dovesti čokoladu u velikom kamionu, zar ne?
- Takvom kakvoga vozi moj tatek?
- Još većem! A možda i u sto kamiona. A možda čak i u dvadeset pedeset kamiona.
- To već može!
- I onda Crvenkapica ugleda palaču od čokolade i razveseli se. "Idem pojesti jednu čokoladicu!", pomisli Crvenkapica i izvuče onu s velikim lješnjacima iznad vrata. Uto se palača s treskom sruši i digne se velika prašina. Kad se prašina razišla, više nije bilo ni palače ni čokolade.
- A kamo je nestala sva ta čokolada, Ivek?
- Postala je nevidljiva i nevidljivi su je vilenjaci nevidljivim kamionima odvezli natrag u tvornicu.
- A Crvenkapici je ostala ona s velikim lješnjacima koju je izvukla iznad vrata?
- Ostala je, ali je i ona postala nevidljiva. Znaš, Crvenkapica se uplašila kad se palača počela rušiti i kad je sve bilo u prašini i kad je sve postalo nevidljivo, pa joj je nevidljiva čokolada ispala iz ruke i nije ju više mogla naći.
- Jadna Crvenkapica!
- Nije jadna! Na nevidljivu čokoladu slučajno je stao vuk. "Što to šuška?", zapita se on i odmota nevidljivi srebrni papir. "Ah, to miriši na čokoladu!", prozbori vuk šireći velike nosnice. "Da mi to probamo", odluči vuk, raširi velika usta i strpa u njih čokoladu s velikim lješnjacima. "Baš je fina", reče mljackajući velikim jezikom. "Sad ne moram pojesti Crvenkapicu." I tako strašni vuk smaže odjednom cijelu čokoladu s velikim lješnjacima, sklopi velike oči, poklopi velike uši i zahrče.
- Jadna Crvenkapica! Ostala je bez čokolade.
- Bolje i to nego da je završila trbuhu strašnoga vuka, zar ne? Ali odat ću ti još jednu tajnu.
- Koju?
- Kad se Crvenkapica vraćala kući, iznenada stane na nešto. "Što li je to?", pomisli ona. Sagne se i napipa nešto u papiru. "Da otvorim i provjerim što se to krije ispod sjajnog papira?", reče u sebi Crvenkapica. Otvori ona papir i - gle čuda! U papiru čokolada s lješnjacima.
- Pa zar je nije pojeo vuk?
- Janice, Janice, ti misliš da su nevidljivi vilenjaci pokupili baš sve nevidljive čokolade?
- Ako su pametni, jesu!
- No, dobro, možda i jesu, ali jedna im je ispala iz nevidljivog kamiona.
- To već može! I mom tati znaju ispasti krumpiri iz kamiona.
- Eto vidiš! I tako se i Crvenkapica najela čokolade, a ne samo vuk. I tako je nastala izreka: Vuk sit i Crvenkapica cijela!
- A moja mama veli: Vuk sit i koza cijela! Moram je naučiti da kaže: Vuk sit i Crvenkapica cijela!
- Nipošto, Janica! Zar ti nisam rekao da ću ti odati jednu tajnu? Eto, to je ta tajna. A tu sam tajnu odao samo tebi.
- Znaš kaj, Ivek? Tu bumo tajnu zvali "slatka tajna", može?
- Može! Zvat će se "slatka tajna Janica".
- Ne može! Zvat će se "slatka tajna Janica i Ivek".
- Može!