Ja, pa ja i opet ja
Kao prvo, da se razumimo kako triba, ja san Dalmatinka od glave do pete, vlajina prava i ponosna na to. Jest da san izgubila svoj dalmatinski naglasak i puno riči zaboravila, ja san i dalje dite stine, bure, južine i poskoka.
U našen dalmatinskon govoru ako u jednoj rečenici nisi baren 5 puta reka ja, nisi pravi Dalmatinac. Frendica reče da smo egoisti, a eto tradicionalno oni Slavonci tako ne govore. Je li nama Dalmošima to JA daje superiornost jer smo jako nesigurni use pa sa JA pojačavamo svoj ego, neka istražuju pametni ljudi. Ja smo želin reč zašto ja stalno govorin JA. Možda smo si prebitni pa to ne želimo zaboravit???
Neki dan u naletu jake južine, kada nan pucaju glave, kada je tlak zraka pada, pa se izgleda naglo i diga, kada su nan možane strune bile napete ka puške jer se u jednon danu prominilo 100 vrimena: sunce, oblaci, vjetar, kiša, sunce i vjetar, oblaci i vjetar, kiša i sunce, vitar i kiša (škura bura)… moja je frendica pukla preda mnom i dobila san puno lipi etiketa, koje su me opalile gore nego da mi je odvalila šamarčinu.
Al jako san sritna što je ona pretiha i uvik pokorna i draga izbacila sve van, pa se olakšala suzama i bisnim ričima. Plakale smo obe. Ja san se skamenila kad sam čula kako je ne pitan kako je, kako samo mislin na sebe, kako sam egoista i mislin da se sve okreće oko mene. Rič egosita ponovila je jako puno puta.
Ja san joj pokušala objasniti kakva san bila kao jako mlada divojka, kako se ja nisan volila, kako san ja patila i kako san se ja kad san završila u bolnici – tamo priporodila, priokerenila, zavolila sebe…
Znan da ćete reč da je ona u pravu, ako samo sebe forsiram, no ja mislin da san cilo vrime vodila brigu o njoj, da san za nju tu sveprisutna i da mi nije jasno otkud sad ja egoista. Pa je ponavljala za menon moje riči kad god bi rekla JA, a ko zavraga baš san tada jajakala sukoviše i situacija je 3 puta izmicala kontroli, 3 puta san bila na vratima da oden i nikad se ne vratin, na šta je ona rekla da baš mogu; da je odjeben jer je ona odjebala mene…
Srića, vraćala san se jer mi je ljubav spran nje i djeličak razuma govorija da triban ostat, da se ispucamo i da baš moran tad biti uz nju.
Daklen, ja san još davno primijetila da na vašim postovima ostavljam komentare vezane uz moje viđenje vaše teme, moje asocijacije, da čak prečesto ni ne komentiram vašu temu već komentiram sa JA. Nasmijala sam se sama sebi i nastavila po svon. Ko prati znat će o čemu pričan.
Neko triba proć sito i rešeto da bi zavolija sebe, neko se nikad neće zavolit, neko se voli oduvik; svak ima svoju priču. Moja je priča sljedeća: ima svoj svemir, u njemu san ja Sunce, koliko moje sunce, moj ego grije mene, toliko ću ja imat više snage da grijen vas. Predugo san bila u kajanju zbog jedne ljubavi, predugo san si želila zlo. Stala san na loptu i rekla DOSTA. Ko naši Vatreni.
Ja san sebi centarfor, napadač , ja san sebi motor i ulje u autu, a kad triba i golman i auspuh, pa čak i otirač. No ništa me ne more izbacit iz putanje u mojen svemiru, sa mojeg kolosijeka. Ostajen pri svoj JA, pa JA i opet JA.
Dragi moji između ostaloga triba se znat i hvaliti. Svi mi želimo dozu pohvale. Svi mi želimo uspjeh. Zato i pišemo postove da cili svit vidi naš JA.
Pa probajte s dicon i unučadi da se sami pohvale. Ove nove generacije se zabezeknu i ne znaju to. To nije dobro, moraju znat svoje vrline i mane.
Daklen, moja je vrlina šta volin sebe, moja je mana što sam hvalisava. Iza toga stoji debela psihoanaliza u kojoj se nazire razlog čežnje za pohvalon. Zato hvalite dicu, da oni znaju šta je dobro i u čem su najbolji, i da svate šta nije dobro i triba ublažiti ili minjati.
Živili vi meni. Puno pozdrava od JA.
