26. kolovoza 2019.
Dragi Vranjo,
Pišem ti svoje prvo pismo. Jedno od prvih. Da znaš.
Reći ćeš: „Ah, žensko, ah, emocje…“
U traganju i čekanju umorih se. Dotaknuh tebe i zaljubih se. A u što sam ja to uistinu zaljubljena: u tvoj lik, tvoj stas, tvoj glas, mir, nježnost… U sve. Ali, nažalost postoji ono ali.
Zašto ti pišem? Već dugo ne dobih od tebe poruku, poruku koja me razvedri, poruku koja mi puno znači. I ne tražim je od tebe sad. Ne želim je. Ništa mi ne bi značila. Baš ništa. Kad ti nemaš potrebu da mi je daš, kad se ne sjetiš 2 dana, ja znam da nisi taj. I ne želim sad od tebe iznuđenu nježnost jer to nije to. Ništa na silu i ništa što nije spontano. Ništa što nije od srca i nije tvoje. Ništa što bi te izforsiralo kao Vranju kojeg trebam.
Recimo da sam sad tužna. „Čuli smo se jučer.“ reći ćeš. Jesmo da, čuli se i bila sam sretna. Al sam jutros, čim sam ustala, veselo posegnula za mobitelom. Nema poruke i sva sreća se otpuhala. Razočarenje se prelilo po meni i uvuklo u svaku poru mojeg bića. Jesam li emocionalno nestabilna? Vjerojatno jesam. Ti znaš da me drma klimaks. A kad već to znaš, znaš i koliko sam osjetljiva trebao bi me razveseliti. Vranjo sve zna i sve može. Pitanje je samo želi li da ja budem sretna. Uveseljava li ga moja sreća il' ga opterećuje.
Krhka sam ti, poput perca na vjetru treperim. Maštovita sam ti i postojona u svojoj viziji tebe. Ja te vidim očima mojih boja u tepanjima bez broja. Ti si u reali, a ja u snovima. Tu se lome naša koplja. Tu bi mogao i biti kraj.
Pronašla sam te i želim te zadržati. Da se oblikujem prema tebi ili da slijedim svoj cilj? To je sad jedno od najvažnjih pitanja.
Postoji li uopće Vranjo? Postoji li muškarac koji će me vederiti uvijek i sad? Postoji li ili je bio i ostao samo plod moje mašte?
Znaš, ja od Vranje imam mala i velika očekivanja. Mala su jer ne uključuju nikakvu veliku materijalnu dobit. A ogromna su jer uključuju ogromnu duhovnu snagu, vjeru, davanje i primanje…
Znaš, ti dobro znaš, da ja volim filozofirati. I znaš, dobro znaš, da volim maštati. I maštam. I ljubim. I trepim. I smijem se. I plačem. Al ne, ovaj put neću plakati unaprjed oplakujući nešto što još nije došlo. Ponekad plačem jer eto poruka je izostala, ponekad jer sam eto ružno sanjala, ponekad jer stvarno, baš stvarno želim da si ti taj i bojim se da nešto ne zbrljam, da nešto ne zbrljaš. Što ćeš, u mojem egzodusu emocionalnih previranja, došlo je i vrijeme plakanja.
„Znaš ja ti nemam vremena razmišljati“, rekao si. A ja na tebe mislim i kad perem suđe. Problem je u meni, znam. Al' znam i da se neću zadovoljiti površnom ljubavi. Neću i gotovo. Makar ostatak života provela tragajući. Ta zar i ovaj dio proživljeni nije protraćen? Što je to meni još 50 g traganja. Vjeruj ništa. Samo jednom bijah uistinu ljubljena. Samo jednom. I vjerujem da ću ponovno biti.
