post bez veze
Eto nemam inspiraciju za revoluciju. Koga briga za revolucije i revolucionarke. Vani pada kišurina, vrijeme je za popljuvat, mašta uvijek radi.
Da vidimo kako ću napisati bezvezni post. Baš me zanima na što će to izaći. Hoću li završiti ipak na nekoj revoluciji ili ću napisat stodvajst pisama, onako bezveznih, srcedrapajućih, ljubavnih?
Jeste li se kada zapitali koliko smo puta u životu prominili gaće, čarape i potkošulje? Eto ja se to upravo pitan. Zašto? Čudni su putovi božji. Šta ja znan zašto mi je to palo na pamet.
Kladin se da Freš i Kupus imaju i statističke podatke, grafikone i sve moguće matematičke izračune. A Tetač ima svoju elaboraciju. Anči će me popljuvat kako ne znan množit i dijelit, zbrajat i oduzimat, a tribala bi znat. V će mi priporučit kakvu dobru juvu da se oporavin i ne razmišljan o glupostima.
Ma nisu to gluposti. Bolje je pisati gluposti nego glupost pojist i to onako s nogu, pa te posli boli štumak.
Koliko „gluposti“ pojidemo u životu? Koliko puta dobijemo virozu i izmučimo se dok sve gluposti koje smo pojili ne ispovratimo?
Dosta filozofiranja! Ajmo dizat revoluciju. Nisan ja od oti filozofa ništa kroz školu pametno naučila. Svi do jednoga postavljaju ista pitanja: Šta je smisa života? Ka da je to neka velika nauka. Smisa je pojist što više govana i ostat živ i zdrav.
Dakle, nova revolucija neka bude antiljubavna. Prvo zabranimo onoj Meli da piše pisme i svin blogericama šta o ljubavi beside. Ljubav, kad biste pitali filozofa, ne postoji. To je neka kemija u tilu, neka pomutnja hormona koja na kraju uvik ima KRAJ. I šta posli? Kukaj. Piši pisme. Smij se! Bacaj se pod vlak, a vlaka nigdi.
Kažu mi iz režije da san pobrčkala ljubav i zaljubljenost. Dobro. Ajde. Ja koja san uvik zagovarala ljubav sad san njen zadrti protivnik.
Doli ljubav, je… joj pas mater.
