Hej Franjo javi se
Želite znati više o Franji.
Želim i ja.
Možda ima smeđe, možda plave il crne oči. Nebitno. Možda je dlakav; ma mora da je dlakav, ako nije nek ih ugradi. Barem malo.
Navijam da nije jako lijep, i da nije prezgodan, jer onda ja nemam nikakve šanse za kavicu.
Možda mu je glas baršunast, divan očaravajući, možda još dublji nego očekujem, a sto posto sam sigurna da lijepo pjeva što ja obožavam.
Koliko bora ima stvarno me ne zanima, al ako ima bradu morat ćemo porazgovarat u 4 oka. Nemam ja ništa protiv bradonja, al me to grebe, iritira i škaklja. Gle, ja bi se ljubila. Ako je Franjo Sean Conery sve mu je oprošteno.
Kosa mu može biti i bez kose, a bogme i do koljena.
Broj cipela stvarno mu ne znam i nadam se da je veći od mojeg.
Toliko o tome što znam o Franji. Znam da ništa ne znam.
Al znam da se dobro tipka, da zna utješiti, da je osjetljiv i šaljiv... Da smo se trebali barem jednom sresti.
A nismo već više od godinu i pol.
Zašto ? Zvijezde su se urotile protiv nas il sam ja tako velika naivčina da ovu priču ni pas s maslom pojeo ne bi.
A kako se zove moj Franjo to pitajte njega, jer ja uistinu ne znam je li on Luka, Stipe, Matija, Roman ili ne daj bože teta Lucija koja voli štrikati dok tipka za računalom.
Eto, sve sam vam rekla o Franji. A vi pomagajte. Poštarska bajka nije se obistinila. Poštar Kolbaba nije me pronašao nakon punih godinu dana.
Ovo će biti neka druga bajka, s nekim drugim završetkom i sve mi se čini sa izmišljenim likovima.
Franju molim da se javi, ako i ne postoji. Pa ne bum se ja ljutila, ni nikoga tužila.
Ja samo želim jednu kavu i to da je on plati.
