Price i pricice (ljubav i tako to...)

nedjelja, 01.04.2012.

Naš susret je bio sudbina...

Nisam verovala da je prava ljubav tek onda kada osetiš da ti čitavo telo zadrhti od nečijeg poljupca, kada se nasmešiš i pri samom pomenu njegovog imena, kad ti se odjednog dodira zaljulja tlo pod nogama, a od pogleda u stomaku zatreperi hiljadu leptirova.

...A onda sam upoznala tebe. I ljubav, čista kao suza, neiskvarena i pomalo detinjasta, bez pitanja i ikakvog nagoveštaja zaposela je moje srce. Predala sam joj se potpuno bez straha, jer duboko u sebi, osetila sam da se u tebi krije ona moja druga polovina, koja luta svetom i čeka da bude pronađenja.

Kažu da vremenom prolazi i zaljubljenost i ona neopisiva sreća od koje se zavrti u glavi kada vidiš voljenu osobu. Neveruj u to! Ja sam primer nekoga ko će biti ludo zaljubljen u tebe i kada budemo stari, sa mnogo životnog iskustva iza nas. I istom snagom ću te voleti kao i danas, jer znam da si ti moja sudbina.

Kada bi znala da kazem koliko te volim, možda bi razumeo zašto mi toliko nedostaje tvoje prisustvo u mom životu. Volim te, a prokleta daljina nas razdvaja. Kao da sam telo kom nedostaje duša.

Čekam te! Čekam te i kada tugu donesu kiše i kada se nebo zamuti od mojih suza, čekam te i kada lišće požuti, ruže uvenu, kada zvezde izgube svoj sjaj i mesec izgleda tako daleko, a dani kao da im nema kraja. Čekam te i kada svi drugi zaborave šta znači čekanje. Ja ću da te čekam i da se radujem izvnova svakom našem ponovnom susretu.

ČEKAM TE... tamo.... na granici između jave i sna... na tankoj liniji nadanja, gde bol i tuga ne dopiru.... tamo gde tvoje ime ,jedino, stoji urezano...eee tamo ću te ja uvek čekati i voleti zauvek....

MOM PLIŠANOM MEDI

Ponovo sedim sama i mislim o tebi. Ti si sada daleko od mene i više ništa neće biti kao pre. Kad bi samo znao koliko mi nedostaju tvoji osmesi, reči, pogledi. Ma volim te MEDO MOJ, od zemlje do neba. Svesna sam da ćeš me zaboraviti i naći drugu devojku ali ja ću tebe i tada pamtiti i voleti....A ona neka bude onakva kakav si ti bio prema meni.....jer to i zaslužuješ....

Sećaš li se kada si mi rekao da kad nađem drugog dečka da on treba da bude pametan i dobar...??? Znaš, ja to još nisam zaboravila, sećam se i kako si bio obučen kada si mi to rekao. I tebe ću se uvek sećati jer život čine uspomene....i dobre i loše....

Moj život čine ova četri zida, slike, balade i svi trenutci provedeni sa tobom. Valjda me život naučio da živim od uspomena. I znaj da sam ih imala mnogo, neke sam zaboravljala brže neke sporije, ali tebe neću nikada.....Ti si nekako poseban i imaš specijalno mjesto u mom srcu, a tamo samo izuzeci imaju mesto.

Da je sreće, ja bi sada bila sa tobom na nekom od naših mjesta, ali prokleti kilometri nas razdvajaju.

Znaš, Medo, ako me ikada zaboraviš, zaboravićeš ujedno i kako je voleti, a tome te niko neće naučiti....bar ne kao ja.
Koliko mi samo nedostaju naši dani. Ma, ja više nikada neću naći nekog kao tebe, nikada...

Ja ću možda ljubiti druge, ali nijedan neće uspeti da dopre do mog srca....Znaš, ja neću moći uvek da živim od sećanja na tvoj osmeh, tvoje oči....Pa zar da živim od slika, reči, ovog plišanog mede i pesama..... Neću dugo, vjeruj mi..... Ali isto tako čisto sumnjam da ću ikada uspeti da te prebolim, jer ovo što osećam prema tebi nisam još ni prema kome.....Zato, Medo moj, budi srećan, jer ja ću uvek biti tu kao prijatelj, kad god ti zatrebam....

Možda se ti sada svemu tome smeješ, ali nema veze, prećiću ja ovog puta preko svega.....Samo zbog uspomene na nas. I najviše mi je krivo što MI više nikada nećemo biti MI, jer tu je daljina i nepoverenje, a retko kad u takvim slučajevima ljubav opstane....A mi vjerovatno nećemo biti izuzetak, jer ja nikad nisam bila neka srećnica kada je ljubav u pitanju, pa sigurno neću ni ovaj put.

Ti si sada negde u centru svog grada, sa društvom, dok ja ovo pišem. A da sam ja tu, sad bi smo bili ispred neke diskoteke, ma snašli bi se već nekako za mesto.

Toliko toga je iza nas i toliko toga bi ti rekla, ali daleko je jedno malo mesto.....daleko si ti. I ko će mene sada da zagrli, isprati do kuće i poljubi, ko će meni da priča doživljaje iz djetinstva???........Više niko.....

Ostala sam opet sama.......a što se tiče suza, ne brini, i moja će reka jednog dana presušiti........

MOJA MAZA

Bili smo dobri drugovi, mada nikada nismo izlazili, bar ne sami. On je bio najbolji drug dečka koji se meni već dugo sviđao. Ja nekadašnja najbolja drugarica devojke koju je on „muvao“. Bili smo zaista posebni....

Ja sam njemu „nabacivala“ svoje drugarice, mada mi to nikada nije pošlo za rukom, a on je meni „nabacivao“ svoje drugove, ali ja sam bila klinka koju je bilo teško osvojiti.

Nikada nisam ni pomislila da bi se nešto moglo desiti izmešu nas, ali sve smo se duže družili, postajao mi je pravi prijatelj, neko na koga se stvarno mogu osloniti....Uporno smo slušali kritike zbog našeg „sedenja na telefonu“ dok smo pričali jedno drugom svoje probleme. Istina, nikada sa njim nisam htela da pričam o ljubavi.

Jedino je znao da mi se sviđao njegov drug, ali da to neću da priznam. On je meni pričao o devojkama koje su ulazile u njegov život i isto tako nečujno ga napuštale, ne ostavljajući ni jedan, jedini trag za sobom....Nije ih voleo, osim jedne, ali sa njom je veza bila nemoguća.

Igrom slučaja, nisam imala društvo za priredbu koja mi je mnogo značila i pozvala sam njega. Znala sam da me neće odbiti. Prvi put smo izašli sami i svatili....mada nijedno od nas nije to htelo da prizna. Neki fluid nas je spajao....Počeo je da mi govori kako ne voli svoju devojku. A svi okonas su bili ubeđeni da se mi „muvamo“....I desilo se.....Rekao mi je da me voli.

Nisam mogla da ga odbijem. Nisam ga volela, ali mi je mnogo značio. Ubrzo sam ga zavolela. Kako i ne bi kad je znao kako da se uvuče pod kožu...Svi moji prijatelji su ga zavoleli. Bili su sigurni da me neće povrediti, ali ipak jeste......Za mene na jedan od najgorih načina.....

I otišao je.....Plakala sam dok me je molio da se nasmejem....Nežno me je poljubio u obraz i otišao. Ostali smo samo drugovi....Molio me je da tako bude. Opet nisam mogla da ga odbijem....Ubrzo je u njegov život ušla druga devojka. Pričao mi je o njoj, a ja sam ćutala u svom bolu.

Znao je da mi mnogo znači, ali oboje smo bili svesni da je kasno za nas....On se trudio da nastavi tamo gde je stao, da izgleda kao da sam jedna od njih, da sam samo trofej, jedna u nizu...

Nedavno sam svatila da ipak nije tako....Želeo je ponovo nazad....Ali sada sam se ja ponašala kao nedodirljiva, nesalomljiva.....Želela sam da sad ja njemu pokažem kako sam nastavila dalje, kako mi je on samo bio avantura, prolazna stanica. Uvredilo ga je to....uvredilo ili povredilo, ne znam.....Znam samo da smo tada prekinuli svaki kontakt, da je poželeo da nestanem iz njegovog života i ja sam mu tu želju ispunila.

Bolelo je i mene, ali znam da nam ponovo ne bi uspelo. Među nama je u vazduhu lebdelo nešto što nismo mogli prevazići, nešto teže od rastanka. Zato smo dozvolili da izgubimo sve, čak i prijateljstvo. Odlučio je da ostane sa njom, iako je možda i nevoli, ali je ona ipak tu za njega i ispunjava mu želje.

Znam da ovo neće pročitati, ali žao mi je što se ovako završilo....Ipak u mom srcu će živeti sećanje na jedno leto i taj prvi poljubac.......A on....?


On će zauvek ostati MOJA MAZA......

MOJ ĆE SE ŽIVOT NASTAVITI...

Sve je počelo iznenada. Tvoj iznenadni poziv na sastanak i moj dolazak bez ikakve sumnje da će se iz tog sastanka roditi jedna velika ljubav. I bila je takva....Nas dvoje smo bili nerazdvojni. Voleli smo se do neba, zvezda, vasione. Nismo znali za granice. Sa tobom sam se osećala slobodno i kod nas nije bilo tajni ni zabranjenih tema. Delili smo našu sreću i tešili jedno drugo u teškim trenucima.

Onda je nastupio period kada su počele da izbijaju svađe. Jeste, da bi smo se pomirili istog dana, ali su te svađe bivale sve češće i uvek je bio isti razlog – tvoja daljina i ljubomora koja je priznajem tada bila bespotrebna i obostrana. Pričao si da me voliš i da ne možeš da podneseš ni jednog dečka u mojoj blizini.
Trpila sam to koliko sam mogla, ali onda si prešao meru, prevario si me i meni je „pukao film“. Bilo mi je teško jer sam te obožavala, znala sam kako dišeš...Ti si obećavao da se ta bespotrebna ljubomora i prevara neće ponoviti, ali se nas dvoje nismo pomirili.

Znala sam da će sve ovo jednog dana morati pući i puklo je...Zvao si me, slao poruke, govorio kako me voliš, ali se naše usne više nisu spoijile. Prošlo je pet – šest meseci od raskida kada smo se ponovo sreli i pričali oči u oči...Gledala sam u dva kestenjasta oka za koja bi život dala u bilo koje doba dana i noći...Priznajemo jedno drugom koliko se volimo, iako se ni tad, tu veče nismo pomirili...

Govorio si mi koliko me voliš i da sam ti ja jedina lepa uspomena koja te vezuje za ovaj grad. Oboje smo plakali jer smo došli do zaključka da nema više šanse za nas dvoje.

Vreme je prolazilo, a ti si samo menjao devojke iz subote u subotu. To mi ništa nije značilo, jer kad bih te srela (u mom ili tvom gradu), tvoj pogled mi je govorio da me još voliš i da se kaješ za sve učinjeno... Od raskida s tobom ja nisam imala ni „s“ od sreće u ljubavi. Pokušala sam sa toliko njih, ali su te veze trajale veoma kratko, zbog toga što sam u svima tražila tebe, tvoje medene oči i osmeh.

A onda mi ti nakon dosta vremena zadaješ novi udarac, pravo u srce...Stupaš u vezu sa mojom najboljom drugaricom iz sad već bivšeg razreda...Tada si mi srušio ceo svet, bila sam izgubljena. Osetila sam da ste me izdali i ti, ali i ona. Od tebe sada ne bi tražila pomoć ni da si poslednji na svetu...Sada me samo zanima da li i njoj govoriš iste stvari kao i meni. Imajući u vidu kakva je ona, a dosta je dobro znam, želim ti puno sreće, jer budi siguran da će ti i trebati....



„PREVARENA!“

petak, 30.03.2012.

....IZVINI....

Dok sedim u kutku svoje hladne sobe i gledam tvoju sliku, pokušavam po ko zna koji put da napišem sve ono što sam davno, davno htela da ti kažem.Želim da ti priznam sve ono što sam tako škrto čuvala samo za sebe...

Da li se sećaš svih naših zajedničkih trenutaka? Šetnji, držanja za ruku? Onih naših malih, bezazlenih svađa?

Još uvek se sećam tvojih vrelih usana, toplih i nežnih ruku koje su kao lađa plovile kroz moju kosu. Još uvek na svojoj koži osećam tvoj parfem i još uvek žudim za njim, kao nekada... Još uvek, dok ležim u krevetu, čvrsto stežem jastuk misleći da si to ti. Još uvek mi niz obraz sklizne suza kada kroz prozor ugledam mjesec i zvezdice, pod kojima smo mnoge noći proveli zajedno.

Još uvek se sećam otkucaja u ponoć, za doček nove godine. Ti si bio prvi kome sam čestitala i poželela sve najlepše. Još uvek zadrhtim kada me pogledaš ili dotakneš samo u prolazu....Još uvek zaspim sa tvojim imenom na usnama i budim se sa tvojim likom pred očima...Još uvek se nadam da ćeš me ponovo zagrliti, poljubiti i reći da me voliš najviše na svetu...

Možda se ti sada čudiš, ali ja se svega toga sećam.Sećam se svake sekunde provedene sa tobom i tek sada svatam da sam te izneverila...

Tek sada svatam da sam te izgubila, zauvek...Tebe, onog kog sam volela najviše na svetu, a nikada ti to nisam rekla, kao ni koliko mi značiš. Sada želim da ti se izvinem zbog svega...

Izvini što sam našu ljubav spalila zbog njih i što sam sve što smo imali zbog straha bacila u vodu...Izvini što sam te izneverila, još jednom....Izvini što sam te volela, a najviše izvini što te još uvek volim...

Znam da ovo izvinjenje nije dovoljno da opravda sav taj bol koji sam ti iz straha od njih nanela, ali sada svatam da ne mogu ništa drugo da uradim osim da ti kažem samo tu bednu reč – IZVINI.

I na kraju, želim da znaš ljubavi, da u meni uvek možeš da nadješ prijatelja odanog i vernog kao pas...Zapamti da dok sam ja tu ti nikada nećeš biti sam.......


„I uspomene uništi strah od istih...“

„I ko zna kad i ko zna gde...“ (posvećeno mom razredu III-v)

Prošlo je dosta vremena, a ja se još uvek sećam. Kako bi i mogla da zaboravim. Tri godine nije malo. A toliko zajedničkih trenutaka, doživljaja, lepših stvari....pa to ne mogu da zaboravim! NIKADA! Previše jak utisak je sve to ostavilo na mene.


Tek sada shvatam onu poslovicu: „Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba...“ I jeste, najlepše je, samo što do tog zaključka dođemo tek kada se sve završi. Sada, kada više nismo zajedno teško mi je, jako mi nedostaje društvo iz odelenja...Gledam naše slike sa ekskurzije, mature...pa onda sve one sveščice u koje smo se jedni drugima upisivali...puno je moje srce uspomena. Koliko sam samo volela naše odelenje i pored svih mana...Znam... bili smo nesložni, ali ipak nekako posebni, drugačiji od ostalih. Još uvek kada prolazim pored naših mesta,mislim da ću sresti nekog poznatog, ali ni traga od njih.

Ej, društvo gde ste nestali. Najbolji moji, niste valjda zaboravili šta ste obećali? I tako se ja zanosim, a znam da više nikada svi nećemo biti na istom mestu. Te tri godine donele su mi mnogo toga i lepog i ružnog i smešnog i tužnog. Shvatila sam da niko nije savršen, a tek sada sam se pomirila sa tim. Više ih i neviđam tako često. Retko, jedino kad idem u grad, u prolazu. Poželim da im kažem, da viknem:

„Ej, čekajte nije naše mesto tamo, gde ćete?!“ A onda se setim da mi više nismo III-v.Onda shvatim da se naše zajedničko školovanje završilo i da je svako odabrao svoj put, put do nekog drugog mesta.I bude mi krivo, ali šta ću, idem dalje.

A sećam se kad smo ujutru išli zajedno u školu i pričali o svemu...ogovarali kao i svi ostali susretali ostale i tako svaki dan. Nedostaje mi to vreme.

Nismo ni primetili kako je odmicalo...sve do osmog maja. Kako nam je bilo divno te noći na maturii,igrali smo, pevali....I tek tada smo shvatili da je to bila naša poslednja zajednička noć. Bilo je teško rastati se od svih njih...osoba sa kojima sam provela te tri, ali i onim sa kojima sam provela jedanaest godina. Navikli smo jedni na druge. I znam da nisam jedina koja tako misli, znam da bi svako od njih voleo da ponovo vratimo ono vreme, da opet proživimo neke nama drage trenutke...


Ali sada svi imamo neko novo društvo, neko novo mesto i sve nam je to novo, nepoznato. Sećam prvog dana u srednjoj školi, očekujem neke likove koje ne poznajem. Ali sada sam svesna da nemogu da vratim vreme, ali mogu da se sećam i sećaću se dok postojim. I čeznuću za našom ekskurzijom i svim našim biserima sa časova...ma za svakom uspomenom. Jer ono što smo proživeli tokom te tri godine, teško se zaboravlja.

Moj III-v postoji i sada, jer dok oživljavam u sećanju svaku reč, uspomenu, kao da su svi ponovo tu. I postojaće taj III-v sve dok postojimo mi, jer će svako od nas taj deo svog detinstva nositi duboko u sebi na nekoj posebnoj strani srca.


„FOREVER THE BEST!“

Kada ljubav prestane...

Ne želim da se vratim, jer više ne umem da se onako isto smejem. Boleo bi moj povratak, vetrovi bi zaboravili moj miris plavih hrizentema i oduvali bi me. Moja suza sada je veća od oka....

Plove papirni brodovi rečicom. U meni plače proleće. Ćutim... pretražujem svaki kutak u sjećanju. Ne mogu svega da se setim, a mnogo toga želim da zaboravim. I ne mogu sve iz početka.
Nisam ista, neke druge kiše stanuju u mojim bojama, neki drugi cvetovi su u mojim rečima, a kraj već odavno poznajem.

Ali više ništa nema značaja....I nema nas u tuđim očima, više se niko ne seća, niko više ne pamti dve skitnice koje žive od danas do sutra. Nikome i nismo bili potrebi, samo bi nas ponekad okrznuli pogledom plašeći se da sa nas ne preuzmu parče greha....

Neće nam suditi....Taj dio našeg neba njima nije potreban, mada više nije ni meni. Više ne želim ni da se sećam. Mi smo prošlost....to moram svatiti. Mi smo izgubili sve, nepovratno, i više se nemamo čemu nadati. Mi smo kao stari crno – beli filmovi, previše drame, suza, premalo reči.....Pogledi koje niko ne razumi, pa čak ni ja....

Reci zar ti je takva komedija zaista potrebna u životu? Zar ti nije bilo dosta lutanja, traženja, skrivanja i ponižavanja...? Zar vredi truda tražiti tu mrvu nade za nas?

Ne smem da se okrenem unatrag, jer će me stići prokletstvo. I ne smem ti više verovati, jer ću izneveriti sebe....

Izbledili su naši likovi, zastarele naše pesme. Više mi srce ne zatreperi kad ti neko spomene ime. Više ne razumim onaj tihi cvrkut slavuja....

Ne poznajem više tvoj hod, bat tvojih koraka nije više muzika za mene. Više nisam usamljena kada te ne vidim....tužna sam. I nemam želju da se sećam...

Zarobila sam svoju ljubav u velikom čarobnom, staklenom zvonu i nije mi žao. I dalje ćeš biti sporedni lik u mojim pričama, i dalje ću te ponekad spomenuti, i dalje ću, samo na izgled, biti ona stara....Neću zapamtiti brojeve telefona, neću ići na naša stara mesta....neću se osvrtati...Nikada!....Preboleću.....još uvek se nadam.....!!!!

srijeda, 28.03.2012.

Priča o jednoj pčelici.....

.....Ova pčelica se izdvaja od drugih, jer je samo moja pčelica!.....
Za razliku od drugih koje prave med, ova pčelica pravi ljubav, isto tako slatku i ukusnu kao med, ma prste da poližeš.

A sve je počelo onog lepog dana kad sam ja ugledala svoju pčelicu i.....moje se srce istopilo kao med na suncu.Postojao je samo on sa svojim medenim okicama i uvek čokoladno-slatkim usnama koje bi mogla večno da ljubim.
Kao i prava pčelica on zuji i na javi i u snu, ne dajući mi mira, stvarajući mi želju za medom.

Java sa mojom pčelicom je velinčanstvena, jer je moja pčelica uz mene 24 sata dnevno.
A snovi...e pa to je neka druga priča. Sve jedan lepši od drugog i u svima moja pčelica, moja srećica.
Medenom mrežom ljubavi moja pčelica me je zarobila i ne želi da me pusti.....Ipak osećanje je obostrano.

I ja bih želela da se kao med večno topim pod njegovim očima kao pod sunčevim zracima.......


VOLIM TE PČELICE MOJA MALENA!!!!!!!!!!!!!!!

LJUBAV TI I JA.....

Kada bih mogla poželeti samo jedno čudo da se desi,poželela bi da na ovom svetu ostanemo ljubav ti i ja...Vjerujem u čuda jer mi se jedno desilo onda kada su nam se srca pronašla,sasvim slučajno kao senke u polutami.
Bezgraničnu nadu sam ulila u tebe,jedino moje,i predala ti se do kraja.Nisam verovala da toliku podršku mogu da iscrpim iz tvoje ljubavi i razumjevanja.
Maštala sam o velikoj ljubavi koja se dogadja samo jednom,da me neko drži u naručju dok gledamo zvezde i uživamo jedno u drugom,a ti si se pojavio kao oličenje moje mašte.
Sa tobom sam poletela slomljenih krila i uzdigla se iznad tuge koja me je pre tebe uništavala.Nisam verovala da cu kraj tebe moci da prebolim i naučiti da praštam.Sa tobom,koji imaš veliko srce puno ljubavi i razumjevanja želim da ostvarim sve svoje želje,sva nadanja da pretvorim u stvarnost.
Ponosna sam kad me predstaviš kao svoju devojku i kada skupa uživamo u našoj ljubavi.
Toliku sreću ne mogu ni da opišem.To mogu da razumeju samo oni koji su to doživeli i kojima je bog uslišio molitve i ispunio želje kao meni.
Da tebe nisam upoznala,da nisam zavolela tvoj osmeh i osetila tvoje dodire,ostala bih uskraćena za divna osećanja.I dalje bi se plašila grmljevine i oluja,i dalje bi živela u zabludama i noću plakala.Pored tebe naučila sam da prebolim,zaboravim i oprostim,hvala ti.
Dugujem ti sav svoj dosadašnji uspeh,srce na dlanu i još jedan život,a zaslužio si i više od toga......VOLIM TE PILE MOJE NAJDRŽE....

utorak, 27.03.2012.

MI SMO PLES OTPLESALI

Čula sam na radiju, pojačala, zatvorila oči i vratila sećanja.....
- Jedna noć, jedna jesen, jedan ples, a nas dvoje...Pripijeni jedno uz drugo polako se njišemo uz akorde ove pesme. Prolazi prstima kroz moju kosu, sklanja je iza uha, prislanja svoj obraz još bliže mom¸i tiho šapuće reči pesme. Blaga jeza prošla je mojim telom, zadrhtala sam od topline njegovih obraza i ponovo sećajući se zadrhtim. Šaptao je: „A ja zaljubljen u tebe, lud....“

- Bože kako je sve tu! Svega se sećam...Čak mislim da još osećam tu toplotu njegovih obraza...Čvrsto me onda, drži oko struka, a ja od onog slatkog straha, od njegove blizine, pokušavam da se nekako održim na nogama...Tih nekoliko minuta plesa, bili su nešto božansko, trajali kao večnost, a ja želela da još duže traju, da nikada ne prestanu. Poljubio me iza uha, negde iza minđušice....Istopiću se ako to učini još samo jednom....

- „A ja zaljubljen u tebe lud....“ – pevušio je reči pesme, a ja naslonjena na njegove grugi poželela da nikada ne ode, da uvek budemo tako skupa...
Još jedan refren, a njegove usne dodirnule su moje, nežnim poljupcem...možda i pomalo uplašen sa moje strane....Trag tog poljupca i dalje gori na mojim usnama. Ponašali smo se kao da nikog nije bilo oko nas. Kako su samo tople te usne, mekane, nežne....Bože, ovo više ne mogu izdržazi....Prstima i sada prelazim usne ne bih li našla trag tog poljupca. Tu je osećam njegovu jačinu, snagu kojom me opija.

- Muzika je utihnula, počela neka druga pesma, naš ples se završio. Pogledima sam tražila nebih li negde u tami diskoteke, ponovo ugledala njega...Izašao je, nema ga....Bože, da li sam sve ovo zamišljala??? Ili sam zaista plesala sa njim? Jesam, znam osećam još njegovu blizinu i ruke oko svog struka.

- Pesma na radiju je prestala. Iz sećenja me prenuo glas voditelja. Vratila sam se u stvarnost, ostavljajući za sobom taj ples uspomenama i želji da on opet poželi da budem njegova jedina.......

19.10.2004.

ISPOVEST

Sedim sama u sobi i razmišljam. Ispred mene knjiga, čeka da je konačno uzmem u ruke, ali....Prošlost mi ne da mira, sećanja naviru sa svih strana i svom žestinom me bacaju u vir patnje iz koje mi nema povratka. A i ova soba me tako ubija, svuda oko mene, samoća, bol, samoća....Ne mogu da sredim misli, stalno mi beže i vraćaju se u našu poslednju noć,noć kojom sam uništila našu ljubav, naše snove, sve ono što nam je bilo sveto...

Premotavam ceo film od dana kada si ti bio moj, pa sve do ovog bolnog, očajnog trena.A bili smo tako sretni zajedno....Sećaš li se onih naših zajedničkih snova, naše.....Prosto nisam mogla da verujem da i meni može da se desi takva ljubav, uvek sam mislila da je to rezervisano samo za druge.

Nemoj da se čudiš, život me je tako naučio....Nizali su se poraz za porazom, dok se nisi pojavio ti. Uvek si bio tu da me voliš, možda na neki čudan način, svoj način, ali ipak da me voliš...A onda... pojavio se on, tako iznenada i ja sam sve zaboravila. Sve o čemu smo maštali i čemu smo se nadali, palo je u zaborav...Kako su mi samo bile smešne sve tvoje reči koje si mi bacio u lice te večeri...Bože kako sam samo bila glupa....

A on...kako je iznenada došao, tako je i nestao! Pojavio se sa samo jednim ciljem i kako mu nije pošlo za rukom da ga ostvari, krenuo je u nova osvajanja. Pitam se zašto je ovo sve moralo da se desi, meni?! Zašto nisam videla šta imam, zašto sam zgazila tvoju ljubav?! Sve mi se čini da je bilo potrebno da uradim ovo što sam uradila da bih svatila koliko te volim....

Tek kada sam ostala bez tebe, uvidela sam svu svoju nezrelu prirodu. I sada...nema tebe, nema mene, naše ljubavi nema....A ja i dalje živim za naše prošle dane ispunjene srećom i molim Boga da mi ih vrati.

Znam šta ćeš reći: nemam ja pravo na to, ne zaslužujem ni ime da mi spomeneš....Ali veruj mi ne mogu da shvatim sebe zašto sam to uradila... Kao da to nisam bila ja, kao u nekom ružnom snu, a buđenje je došlo tako naglo, sa slomljenim srcem i očima punim suza, odnelo je tebe i svu tvoju ljubav daleko od mene da je više nikada ne pronađem...

Verovatno misliš da sam se poigrala sa tobom ne sluteći da ja jednostavno nisam znala šta je ljubav, prava ljubav...Znam trebalo je neke stvari da ti kažem.Prokleta sam što sam odbacila tvoju ljubav. Vreme prolazi, a ti si i dalje u mom srcu, na mojim usnama, duboko skriven u meni. Ne mogu da verujem da je kasno za nas, da ti više ništa ne značim. Ne smem ni da pomislim na trenutak u kom bi se mene setio. Ipak, ako u tebi postoji bar delić ljubavi, vrati se, MOLIM TE!!!
Nemoj da dozvoliš da večno mrzim sebe što si mi bio tako blizu, a pustila sam te da odeš. Vtari se, videćeš da sam se promenila...A ako ipak, u tebi više nema ljubavi, neću te kriviti...Ja sam ionako naučila da gubim...

„Veličina jedne ljubavi oseti se tek posle rastanka!“

Crkni, nakazo.....

Ljubav – svašta, kakva je to laž. U pet glupavih slova stanu najveće i najteže laži! Da li ima neko u našem društvu da nije zaljubljen? Ima! Eee blago tebi brate...Ti ne znaš koliko si srećan. Ma srećan si koliko si težak.

Nemaš pojma u kolikoj si prednosti nad nama zaljubljenima, mada ti i ne misliš tako. Možeš da ideš kud god hoćeš i da zavodiš koga hoćeš, a kada se ispostavi da si kod te osobe probudio neka uspavana osećanja nestaneš kao da te tu nikada nije ni bilo. Eee, moj burazeru, nemoj se nikada zaljubiti, štetno je...

Kada se zaljubiš, u početku kriješ, malo kasnije kažeš to nekoj osobi od poverenja, a kada ta osoba sazna da ti je stalo do nje, okrene ti leđa i tako te zezne da se okreneš za 360ş! Naravno opet dodđeš na isto mesto. A mesto zeznuto do daske; patiš, potišten si, nemožeš da učiš, sav si sumoran, smetaš okolini, a iskreno i tebi sve smeta.

A ako ti momak u kog si zaljubljena da neki dobar znak ili te oduševi nekim gestom, taman pomisliš da je tvoj, on, IDIOT jedan, izašao sa curom sa kojom si dobra, a za nju je pričao da ga prati u stopu i da je naporna. Misli da je glupa što ludi za njim, a otpratio je do kuće. I šta?! Tvrdi da se ništa nije desilo između njih. E sad je stvarno dosta...Pa sad bi i slep primetio da tu nešto nije u redu. Misliš da je tih, miran, nežan, kleštima ne možeš da mu izvučeš reč, a on šuntavko jedan, izlezi nedeljom iako je u prvoj smeni i šeta sa tvojom dobrom drugaricom!

E to ne ide tako. Moraš da ga spustiš na zemlju. Nije on Bog pa da je stalno u oblacima, a nije SIGURNO pametniji od tebe. Daj mu do znanja da nikada nisi imala ni trunkicu ljubavi da mu pokloniš, a još manje da ga voliš. Nikada više ga neću pogledati, nikad mu se osmehnuti, a još manje mu poslati poljubac sa prozora! Jer: „Koga zmija ujede, taj se i crva boji.“ Nikada neće zauzeti poseno mesto u mom ranjenom srcu, ni on, ni bilo ko drugi. I zato mu poslednji put kažem: NEŠALI SE SA MOJIM OSEĆANJIMA, JER TO JE VELIKA UVREDA! Pa ako hoćeš, CRKNI NAKAZO JEDNA, ali znaj nećeš biti ono što si bio pre nego što sam progledala. Čudno većina životinja progleda posle određenog vremena od rođenja, a čovek vrhunac savršenstva, slep je kod očiju. Nikada nisam osetila veću gorčinu i mržnju od ove, alion će na kraju patiti, a ja ću ostati kao i uvek, vesela i hrabra u inat svim nakazama pa i njemu!

NOĆNA MORA

- LJUBAV. To je osjećanje koje se ne može opisati rečima.Ona je pokretač svega što se dešava oko nas i u nama.
Da, baš ta ljubav, ta reč od 5 slova, a osjećanje koje je neizmjerno, nešto što se nemože izmjeriti ni sa jednim metrom na planeti Zemlji, me je podstakla da pišem ovu priču...

Kao i svaka priča i ova ima svoje glavne aktere. U ovom slučaju to su dvoje mladih koji su po svojoj ljubavi bili poznati, a čija imena nikad niko nije saznao, osim onih njima najbližih, njihovih odanih prijatelja.

Zašto baš pišem o njima???
Jedini razlog jeste to što je njihova veza i ljubav koja je gorela među njima bilo nešto nerazumljivo za poglede drugih.

Bio je mlađi od nje, a ona kći jednog od imućnijih osoba našeg grada. Ta razlika u godinama i finansijska razlika između njih je njenim roditeljima predstavljala „trn u oku“. Znači, to je bila zabranjena ljubav....

Voleli su se.....i to mnogo. Ona je pored svog tog kiča želela nešto obično, nešto što je njeno srce potajno sanjalo, a nije mogla da ima.
Upoznali su se sasvim slučajno, jedne večeri u gradu. Naime, njena drugarica je pozvala da dođe na rođendansku žurku i baš tu je upoznala njega, potpuno drugačijeg od onih koji su u njoj gledali samo dobar put do „lake zarade“, a ne osobu koja je željna nježnosti i ljubavi.

Dugo vremena su ćutali, a onda su svi otišli do plesnog podijuma i njih dvoje su ostali sami. Jedino što im je preostajalo bilo je da otpočnu uzajamnu komunikaciju i ubiju tu tišinu koja se polako pretvarala u dosadu.....

Duže vreme su pričali o neobaveznim i običnim stvarima, školi, hobiima, stvarima koje vole ili nevole....I dok je ona pričala, on je ćutao i pomno pratio svaki njen pokret, gledao je njene oči, bolne i neuspele pokušaje da se nasmeje, a onda je samo rekao:

„Znaš melena, nikad do sada nisam video
takve oči, pa one su poput dva plava dijamanta
i ja ću se pobrinuti da umjesto sete i tuge u
njima bude samo sreća, naravno ako mi dopuštaš.“

Zaprepašćena tom rečenicom, samo je rekla „hvala“, uzela stvari i otišla kući, a on je ostao da sedi i razmišlja da li je možda nešto pogrešio i zbog čega je tako otišla?
Naredna sedmica za njega je bila kako on kaže pravi pakao. Želeo je da je vidi i ma koliko se njena drugarica trudila nije uspela da je natera da izađe.

Znam da je ovo zbunjujuće, i ona je želela njega da vidi, ali je dobro znala šta bi moglo da se desi akonjeni saznaju za to, pa je zbog toga odbijala da izadje sa njima, apogotovo sa njim.

Kako su dani prolazili on je bio sve depresivniji, a ona se sve više povlačila u sebe, dane je provodila u sobi plačući i žaleći što i ona nije kao on. Dete manje imućnih roditelja kojima novac ne predstavlja zadovoljstvo i sredstvo za upravljanje drugim osobama, već samo ono što im je potrebno da bi mogli da prežive ova vremena i prehrane svoju porodicu.

Od njihovog prvog susreta prošlo je skoro pola godine, a ona je još uvek maštala samo o njemu i želela samo njega. Susretali bi se u prolazu i tada bi samo ćutke gledali jedno za drugim. Nisu imali snage da bilo šta kažu jedno drugom, a imali su mnogo toga reći.

Jednog dana kada je on počeo da sumnja da će joj ikad moći reći da je voli, i da će njihova veza ostati samo san i kada se odlučio da ide u drugi grad, stigla mu je poruka u kojoj je pisalo:

„Čekamo te kod gradskog hotela, obavezno dođi, hitno je...“

Poruka je bila ne potpisana, ali je on ipak znao od koga je i žurno je otišao na zakazano mjesto. Kada je došao ugčedao je njih dvije kako ga čekaju i dobro mu poznate plave okice pune straha i opreznosti.

Prišao im je, pozdravio ih i tada se njenoj drugarici gubi trag. Na odlasku rekla mu je da dobro pazi inače će da plati, i da će doći po nju za dva ipo sata. Nisu hteli da ih iko ometa pa su otišli u park, seli na klupu i tu je otpočela njihova „tajna veza“.

Naravno ona mu je objasnila celu situaciju i rekla mu sve uslove koje mora poštovati da bi mogli biti zajedno i on je bez pola pogovora prihvatio.
Preostalo vreme koje su imali proveli su razgovarajući. Ona mu je pričala o svojoj situaciji u porodici, a on je nježno milovao po njenoj kosi i tješio je kako će se to vremenom popraviti.

Da u dobrom društvu vreme brzo prolazi to su se uverili i oni. Na rastanku je spustio jedan mali slatki poljubac na njene usne, okrenuo se i otišao, a ona je ostala tu da sedi, razmišlja o svemu sto se desilo i čeka drugaricu. Čekajući nju shvatila je da je njihova ljubav zaista vredna žrtvovanja i odlučila da nastavi sa tim.

Nakon nekog vremena pojavila se njena drugarica, sela pored nje i rekla:

„Pričaj, budalice, jer sam sigurna da se nešto desilo.
Tvoje okice sjaju nekim drugim sjajem,
a na tvom licu se vidi osmeh sreće“

Ali ona se samo nasejala i rekla da idu kući, jer se njeni sigurno već pitaju gde je. Tu veče njeni nisu bili kući i ona se usudila da ga nazove. Pričali su dugo, dugo.
Zakazali su i sledeći sastanak samo za njih dvoje.

Njihova tajna veza postajala je sve čvršća i duža. Voleli su se i to su samo znali njegov stariji brat i njena najbolja drugarica. Bila je to prelepa veza, puna ljubavi, nježnosti i emocija. Veza kakva postoji samo u španskim telenovelama, ali je ova ipak bila stvarna.

Jedno veče kada je trebala da izađe otac joj je rekao kako imaju „specijalnog gosta“ i kako mora ostati kući. U tom momentu sa njenog lica nestao je osmeh, a u očima se više nije vido onaj prelep sjaj dijamanata. Znala je o čemu se radi i da ocu neće moći da protivreči te je ostala kući.

Od te večeri njen život postaje pravi pakao...noćna mora.
Naime, specijalni gost bio je njen „budući suprug“ sa kojim je otac ugovorio jako dobar i isplativ posao, ali je jedini uslov za sklapanje ugovora bio to da mu otac da ruku njegove kćeri.

Kada je to čula ustala je iza stola i plačući otrčala u sobu. Odmah je nazvala drugaricu i ispričala joj o čemu se radi. Znala je da se otac neće predomisliti i da će se morati udati za tog „matorog jarca“ kako ga je nazvala.

Tačno 14. oktobra su se njih dvoje opet sastali. On je bio jako sretan što je ponovo vidi, ali ona je znala da je to poslednji put da je on u njenoj blizini i da ga verovatno više neće ni videti, pa je bila neizmerno tužna i uplakana.

Skupila je snage da mu ispriča zbgo čega takvo ponašanje, a on je nemo gledao u njene blede usne i oči koje su sa svakom izgovorenom rečju prolile more suza.
Bilo mu je teško, srce mu se cepalo na komadiće, ali joj to nije hteo priznati, jer je znao da je njoj teško i da bi bilo šta što bi rekao moglo učiniti da se oseća još gore.

To zadnje veče je bilo ispunjeno ljubavlju, strasti i tugom u isto vreme. Da, tu veče je bila njegova i dušom i telom.Ujutru je izašla iz sobe pre nego se on probudio.
Na krevetu je ostavila crvenu ružu i poruku u kojoj je pisalo:

„Jedna ljubav ne postoji više i nikada neće da se vrati
zašto je neko uvek sretan, a neko mora stalno da pati?
Uvek ću te voleti...tvoja Malena..“

Tri dana posle toga postala je supruga „matorog jarca“ i zauvjek se zaklela sama sebi na večnu šutnju i patnju. On, „matori jarac“ , se svima hvalio kako mu je supruga lepa, pametna i što mu je bilo najvažnije kako mu donosi mnogo novca.
Ponašao se prema njoj kao prema predmetu. Nije je voleo, kao ni ona njega. Njoj je to odgovaralo, jer ga nije mogla podnjeti u svojoj blizini.

Nakon nekog vremena bilo joj je loše , počela je da oseća mučninu, nesvestalo joj se i otišla je doktoru. Ustanovili su da je u drugom mesecu trudnoće, što je za nju bila veoma pozitivna vest. Znala je da je to dete plod ljubavi iz one poslednje večeri i mislila je da će se napokon osloboditi „matorog jarca“.
Međutim kada je on to saznao, ponosito je objavio vest da će postati tata, iako je znao da dete nije njegovo.

Ona je u tom trenu poželela da zauvek nestane, ali je ipak tešilo to što je dete bilo od čoveka kog voli najviše na svetu. tih devet meseci je brzo prošlo i ona je rodila prelepog dečka. Dala mu je ime po ocu, što je dodatno podsećalo na njega. Nadala se da će kad tad biti slobodna i da će otići njemu. Ali je njen život postajao sve gori i gori. Mali se razboleo i ubrzo nakon toga i umro, a ona je pokušala da se ubije jeli je to njena drugarica sprečila u zadnjem momentu. Nakon izlaska iz bolnice saznala je da joj je „matori jarac“ ubio oca, radi novca i da je zabranio da joj to iko kaže, a da se majka odselila sa njenom mlađom sestrom ubrzo nakon toga.

Znala je da više nema šta da izgubi, pa je odlučila da potraži jedinu nadu za spas, ljubav svog života. Skupila je stvari i odselila se kod drugarice. Ona joj je pomogla da stupi u kontakt sa njim. Nazvala ga je, a on sav sretan pozvao je kod sebe, ali je ona to odbila i pozvala njega da dodje do njih. Ispričala mu je sve, i za „matorog jarca“ ali i za njihovog sina.

Sve je to inekako mogao podneti, ali gubitak svog sina kog čak nije imao ni priliku da upozna, nije. Pozvao je policiju, prijavio „matorog jarca“ i on je ubrzo bio uhapšen.

Njih dvoje su se venčali nekoliko meseci nakon toga i sada imaju dva prelepa sina koji liče na oca....... THE END.......

- Mala tužna ptica -

Često mi pogled odluta u daljinu. Sedim za stolom i uhvatim sebe da gledam kroz prozor. Pogled mi stiže daleko, dalje od susedne kućice, od prolaznika.

Gledam ljude, kuće, automobile, a nevidim ih...Ko zna možda je to zov nepoznatih krajeva, zov dalek i nov?....Ili je to žudnja za slobodom, želja da se poleti sopstvenim krilima?

Ja sam kao ptica. Htela bih da poletim i široko raširim krila. Ja sam mala ptica u kavezu. Moj dragi mi je skovao zlatni kavez, naše ljubavno gnezdo je ograđeno zlatnim rešetkama.

Moj dragi mi donosi sve što mi treba, trudi se da mi ugodi. Njegov ljubavni poj, para moje malene uši. On me čuva samo za sebe, drži me pod svojim krilima, dobro skrivenu i zaklonjenu od ostalih. On brine o meni i sav svoj život posvetio je toj posesivnoj brizi.

Ja sam mala, tužna ptica i kavezu ispletenom strahovima, patnjama, bolom. Moj dragi mi ne da da letim....Kada izrazim želju da se vinem put neba, on me vuče unazad. Povređuje me. Vraća malu zabludelu pticu u kavez.

Moja duša je sitna, moj pogled je tužan. Moje pesme pevaju o patnji i bolu. Moj dragi hoće da mu cvrkućem, da bi bio sretan, ali male zatvorene ptice pevaju samo žalopojke.

Male ptice umiru zatvorene. Moja duša je umrla onog dana lada sam njega srela. Sve snove o sreći ubio je tako lako, na usnama je ostao gorak ukus naših prošlih života. Tražim poslednje mrvice života i pokušavam da se uhvatim za njih. Poslednjim kapima snage hoću da poletim, da se otrgnem, pobegnem it tog kaveza.

Hoću li uspeti? Hoće li mala ptica opet leteti? Da li je sloboda tako daleko? Da li nam je dostižna ilije to samo san, dalek i nedostojan?

Bori se mala ptico, bori se svim silama, poleti. Jer – lepo je leteti, lepo je živeti i biti sretan. Ti to zaslužuješ. Ovaj život je smaojedan i nemoj da istruneš u zlatnom kavezu. Neslušaj nikoga, poslušaj samo glas svog srca i svoje duše.....Oni najbolje znaju put do sreće!!!!

„ Neke ptice umiru pevajući“

KULA OD PESKA

Čučim u mokrom pesku i pravim kulu. Pa i nije neka zabava....Šta ću kad sam sama. Tako mi i treba kad dozvolim da me roditelji „tegle“ za sobom. Lud provod, nema šta.. Eh, da sam sama. Odmah zamislim ranac, bus, društvo, pa izlasci sa tim istim društvom, večeri uz gitaru...Ah, bilo bi...nezaboravno...! Evo dvorac je gotov. Divim se svojoj kreativnosti, kad odjednom...nema više mog dvorca....Propade mi trud. Gledam besno u gomilu peska.

- Hej trapavko, možda bi mogao da pripaziš kuda ideš! I sklanjaj se već jednom sa Sunca, prestani da izigravaš suncobran!
- „Izvini, mala. Izvini, ja sam to namerno, ali ako ti je stalo do te kule, napraviću ti novu.“
- Hvala najlepša, koliko si smotan verujem da bi je završio do Nove Godine. I kako namerno?! Kako te nije stid? I...Kome ti mala...? – vežem ja kao navijena. Onda ga pogledam malo bolje....ohoo, baš je sladak.
- „Nemoj molim te da se ljutiš.“

Onda ja malo ćutim, al’ on opet počinje: - „Hej, mala...“

- Pa čuj ti, trapavko jedan, nisam ja mala...šta misliš koliko mi je godina?
- „Petnaest...“ – kaže on sa osmehom.
- Bravo! Pa ti si lud....Imam punih 18. godina.
- „A igraš se kao klinkica?“
- Šta te briga!...odgovaram drsko da bi izbegla pravi razlog bavljenja tim tipočno dečijim igrarijama, a on se udaljava od mene...
- „Ljutiš se?“ – pita sa vidnim kajanjem u pogledu.
- DA! – govorim praveći se da to pokajanje ne primećujem.

On sedi metar od mene ćuti i nezainteresovano gleda u vodu. Hm, kako je sladak. Eee, da je moja drugarica ovde znala bi ona kako treba sa njim...A ja? Prvo ga napadnem, a sad ćutim. Gle, naslonio se na moj šešir...

- E, jesi neki trapav tip...Pokupi svoje „šapice“ i beži...

On skloni ruku sa šepira i nastavlja da nezainteresovano gleda u vodu. I dalje ćuti..Preterala sam, otići će sigurno. Ali ja tvrdoglava se i da lje pravim nezainteresovanom, sunčam lice i žmurim. On ćuti, ali ne ide. Otvorim levo oko i vidim on pravi kulu. Pa i nije neki trapavko...Gotovo, završio je...

Naglo skočim i hoću da mu je uništim.Levom nogom, zatim desnom, pesak mi škripi pod nogama i gotovo je...Nerešeno – kažem ja. U tom momentu preplanule vrele ruke se sviju oko mene...njegove oči me seku...Tonem u njegov zagrljaj..Sada mi više ne smeta ono „mala“, sve dobija neki novi smisao. Leto više nije glupavo i dosadno, a ja više nisam sama. Ljubav je trajala jedno leto, drugo, treće sve dok nečija noga nije srušila našu kulu sreće.....

<	travanj, 2012
P	U	S	Č	P	S	N
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30

Travanj 2012 (4)
Ožujak 2012 (11)