Marketing
„I ko zna kad i ko zna gde...“ (posvećeno mom razredu III-v)
Prošlo je dosta vremena, a ja se još uvek sećam. Kako bi i mogla da zaboravim. Tri godine nije malo. A toliko zajedničkih trenutaka, doživljaja, lepših stvari....pa to ne mogu da zaboravim! NIKADA! Previše jak utisak je sve to ostavilo na mene.
Tek sada shvatam onu poslovicu: „Od kolevke pa do groba najlepše je đačko doba...“ I jeste, najlepše je, samo što do tog zaključka dođemo tek kada se sve završi. Sada, kada više nismo zajedno teško mi je, jako mi nedostaje društvo iz odelenja...Gledam naše slike sa ekskurzije, mature...pa onda sve one sveščice u koje smo se jedni drugima upisivali...puno je moje srce uspomena. Koliko sam samo volela naše odelenje i pored svih mana...Znam... bili smo nesložni, ali ipak nekako posebni, drugačiji od ostalih. Još uvek kada prolazim pored naših mesta,mislim da ću sresti nekog poznatog, ali ni traga od njih.
Ej, društvo gde ste nestali. Najbolji moji, niste valjda zaboravili šta ste obećali? I tako se ja zanosim, a znam da više nikada svi nećemo biti na istom mestu. Te tri godine donele su mi mnogo toga i lepog i ružnog i smešnog i tužnog. Shvatila sam da niko nije savršen, a tek sada sam se pomirila sa tim. Više ih i neviđam tako često. Retko, jedino kad idem u grad, u prolazu. Poželim da im kažem, da viknem:
„Ej, čekajte nije naše mesto tamo, gde ćete?!“ A onda se setim da mi više nismo III-v.Onda shvatim da se naše zajedničko školovanje završilo i da je svako odabrao svoj put, put do nekog drugog mesta.I bude mi krivo, ali šta ću, idem dalje.
A sećam se kad smo ujutru išli zajedno u školu i pričali o svemu...ogovarali kao i svi ostali susretali ostale i tako svaki dan. Nedostaje mi to vreme.
Nismo ni primetili kako je odmicalo...sve do osmog maja. Kako nam je bilo divno te noći na maturii,igrali smo, pevali....I tek tada smo shvatili da je to bila naša poslednja zajednička noć. Bilo je teško rastati se od svih njih...osoba sa kojima sam provela te tri, ali i onim sa kojima sam provela jedanaest godina. Navikli smo jedni na druge. I znam da nisam jedina koja tako misli, znam da bi svako od njih voleo da ponovo vratimo ono vreme, da opet proživimo neke nama drage trenutke...
Ali sada svi imamo neko novo društvo, neko novo mesto i sve nam je to novo, nepoznato. Sećam prvog dana u srednjoj školi, očekujem neke likove koje ne poznajem. Ali sada sam svesna da nemogu da vratim vreme, ali mogu da se sećam i sećaću se dok postojim. I čeznuću za našom ekskurzijom i svim našim biserima sa časova...ma za svakom uspomenom. Jer ono što smo proživeli tokom te tri godine, teško se zaboravlja.
Moj III-v postoji i sada, jer dok oživljavam u sećanju svaku reč, uspomenu, kao da su svi ponovo tu. I postojaće taj III-v sve dok postojimo mi, jer će svako od nas taj deo svog detinstva nositi duboko u sebi na nekoj posebnoj strani srca.
„FOREVER THE BEST!“
Post je objavljen 30.03.2012. u 16:21 sati.