Glavatica

ponedjeljak , 20.03.2017.

Puknulo je k'o iz vedrog neba. Prvi glasonoša bio je Flaks. Nahrupio je na vrata baš kad sam pomagao najdražoj prebroditi tešku i osjetljivu fazu pms-a.

- Sori stari, ali moram te nekaj pitati. Jesi čul za ono sa Žacom?
Djelovao je uspaničeno.

- Ne - odgovorio sam iskreno, uvlačeći žnirance u cipele.
- Nisi? Pa cijeli kvart već bruji o tome!
Pogledao sam ga s nerazumijevanjem. Flaksova kronična nedorečenost u spiki već dugo mi je išla na živce.
- Nemam pojma - primjetih netaktično.
- Pa kaj zbilja ne znaš!?
- Daj Flaks, ne seri, zini već jednom - prodrao sam se bijesno i u tom trenutku postao duboko svjestan kako sam ipak samo čovjek.
- Pa... Žac je prekjučer vlovil glavaticu!
Osjetio sam kako mi velika knedla klizi grlom. Svemu sam se nadao, ali tome ne. Flaksove su me sitne očice pozorno promatrale.

- Sereš... Pa kak? I gde?
- Na Savi. U "kuhinji".

"Kuhinja" je zapravo bio naziv za jedan tiš malo ispod ušća Krapine u Savu. Tu je voda imala povratni tok i dubinu, vrtjela se i "kuhala", što bi kod stanovitih vodostaja bila idealna dobitna kombinacija za uspješnu ribičiju. Morao sam ponovno sjesti jer ovo je ipak bilo i za mene previše. Žac i glavatica... Glavatica u kuhinji... Glavatica kod Podsuseda... Žac i ribičija. Nekako nisam mogao povezati konce.
Jer Žac je bio, da ne budem prost, pik-zibner kad je ribičija u pitanju. Nula. Istina, živa volja, dobar pribor, ali ipak čista nula. Jedina riba koju sam vidio da je na svoje ruke onak samostalno ulovio, bio je klen od 30 deka ispod Jankomirskog mosta.. Ah da, i onih par japića na Ciglani. Totalni anti-talent s kojim je ići na ribičiju bila istinska mora i koji se uglavnom hranio našim ribičkim pričama.

Zato je situacija i bila toliko opasna. Nitko od nas nije ulovil tu mitsku ribu-superstara na Savi. Ako je Žac u tome uspio, nebu nam za živjeti.

- Pa na kaj?
- Na špin, stari, na špin... - procijedio je Flaks otvarajući drugu žuju. - Prekjučer, pred mrak, kad je počel padat onaj snijeg.. Niko živ nije bil na vodi, ali on se terencem dopelal do "kuhinje", zabacil nekakav srebrni meps koji mu je prvi došel pod ruku. Veli da je borba bila strašna i skoro mu je strgala "Sporteks". Kad ju je dovlekel do obale, prestrašil se jer takvu zvijer nikad nije videl!

- I kak ste sigurni da je to baš glavatica? Pa Žac teško razlikuje mrenu od jegulje! - upitao sam naslućujući zabludu ili čak prijevaru.

- Kleo mi se na sve živo i mrtvo. Veli da je imala zube ko njegova čivava. Kad je došel doma, on i žena su prelistali sve enciklopedije i tu ribu našli po imenom Hucho marmontas, iliti naški – glavatica.

Stvar je bila izuzetno ozbiljna..Dogovorili smo se da se popodne svi nađemo u kvartovskom "Holivud"-u.



Svi su bili tu. Dugi, Jura, Glista, Flaks... Samo je Žac nedostajao. Nakon senzacionalnog ulova morao je na poslovno putovanje u Češku.

Odlučili smo ga nazvati.

- Bok stari, baš mi je drago... Jesi čul, ha? Žal mi je kaj ti nisam mogel javiti odmah, nisi bil dostupan. Nema veze, vraćam se u petak, a u subotu ste ionak svi pozvani na moj ročkas - mljeo je Žac preko uključenog speakerphona, očito dobre volje. U pozadini se čuo zveket čaša, bleh-glazba u techno izvedbi i pustopašan ženski hihot.

- Vidiš stari, svaka čast vašim šaranima i štukama, ali glavatica je ipak kraljica. To se ne događa svaki dan i sva... - tu, tu, tu, tuu...

Valjda sam nekak slučajno stisnul gumbić pa je veza pukla. Šteta.

Dečki su po običaju počeli filozofirat.

- Je, je, ništ čudnog, pa moj je deda 1934. vlovil glavaticu od 15 kila na Savi kod Zaprešića. Prije ih je tu bilo k'o kenje. I meni je već par puta iznad mosta na tanku crvenu glisticu naletila pastrva. A i neki čovjek je prošlo leto kod Toplane dobil mladicu, i to komad.

- Sve je moguće - glasno je razmišljao Jura. - Sutra idem špinat u "kuhinju". Ak' je Žac vlovil glavaticu, onda ih ima ko klenova. Izgleda da salmonidi prihajaju.
- A da mu nazovemo žensku i odemo kod njega doma pogledati tu neman? - predložio je Dugi.

Žacova je Zdenkica bila pravi zmaj, duhom i tijelom, i teško se moglo predvidjeti kakve je volje. Odustali smo i odlučili se strpiti do subote.

- Hepi brzdej tu juu.. - tulili smo te subote za stolom dok je Žac neuspješno pokušavao pogasiti 43 svjećice na torti.

- Dečki, tak sam hepi kaj ste tu. I sami znate kak' vas cijenim i uživam u vašim pričama.

Istina. Žac je doslovce znao zaplakati od sreće kad bi se počele redati "ribičke". Slušao bi širom otvorenih očiju i razjapljenih usta ko malo dijete, upijajući svaku dragocjenu riječ, nas majstora.

- Polako Žac, polako. Mislim da bi prvo trebali vidjeti tvoj trofejni ulov, kak smo se i dogovorili. Poslije bu cajta i za priče - nisam mogao ne primijetiti.
- Je, je.. - odobravajuće su zagraktali dečki.

- Aaaa, glavatica? - trgnuo se Žac - Ma kak ne, nema problema, mislili smo to ko malo iznenađenje kasnije, ali nema veze. Zdenkica, daj donesi ribu da ju dečki vide!

Zdenka je otišla do frižidera, izvadila veliki pladanj i stavila ga na stol. Riba je bila fino aranžirana mrkvicama, peršinom i prelivena marinadom. Jedino, to nije bila glavatica.

- Dečki, pa to je najobičniji som - izrekao je Flaks nepobitnu istinu.

Svi smo odahnuli. Neki su i nesmotreno prasnuli u smijeh.

- Som? Kak som? Nemoguće! Hm. Vi'š, ma ko bi rekel. Ali nema veze, kaj je to sad važno? Danas som, sutra nekaj drugo! Riba je riba. Daj Zdenkica, stavi ga u pećnicu i dodaj puuno krumpira.

lako nam je bilo nekak lakše oko srca, osjećali smo se donekle nasamareni.

- Dečki, kaj čekate? Svega ima na stolu. A ja bum hitil par planjki u kamin. Moremo se odmah i preseliti sim - hrabrio nas je Žac.

Poslušali smo ga. Ipak, bio mu je rođendan.

- Je je, dragi moji, kad smo već kod te glavatice.. Vražja riba - započeo je Jura, roštajući šarajzlom po debeloj žeravici.

- Moj je stari 1958. imal točno 30. Snijeg je padal tri dana, a led je pokril pol Save..
- Stani malo Jura, kaj to nije bil tvoj deda u pitanju. I to 1934.? - primijetio je Dugi sitničavo.
- Čuj Dugi, ak' znaš bolje od mene kak je bilo, onda pripovedaj ti - poklopio ga je Jura i nastavio.
- Nije onda bilo Sporteksa, rapala i tih sranja, ne, ne..

Pogledao sam Žaca. Bio je u sedmom nebu.

A glavatica? Možda točno veli: zar je to važno? Riba je riba. Jedino onaj som, hmm, mogao bih se zakleti da sam mu ga poklonio na zadnjoj ribičiji.

Ali, koga zapravo briga. Pivo je bilo odlično, češko. Žac presretan, dečki raspoloženi, Zdenkica u minici, som u pećnici..