Zenitist i kritičari u drhtalici

Kolumnist iz sjene
Predrag Crnković

Seksizam, šovinizam, taština, licemjerje, poltronstvo, urbani rasizam – osobine su Zvonka Glumca, kolumnista tiražnih hrvatskih novina, (anti)junaka romana Predraga Crnkovića Kolumnist iz sjene.

Zvonko je egocentrik i kukavica, cuger i seksist, jednako brz na šlicu i na čaši; kad piše, ne iznosi svoj stav već piše da ostavi dojam, da se istakne, da bude zapažen i cijenjen, ali i da povali nešto („sa strane“, jer je oženjen) na račun svoje medijske slave. No, život mu se stubokom mijenja (a roman postaje bogatiji za trilersku komponentu) kad mu pristupi agent tajne službe s vrlo specifičnim zahtjevom...

Stranice Kolumnista iz sjene napučene su stvarnim osobama iz književnog i medijskog života Hrvatske dok je junakova politički-nekorektna optika ironijski filter za oštru kritiku naše, ulaznicom u europsko društvo legitimirane stvarnosti.

Ovaj roman kolumnističke sveznadare, te tzv. intelektualce opće prakse prikazuje kao beskičmenjake koji svoje stavove i kredibilitet žrtvuju radi medijske slave i stanja na žiro-računu. Velike doze politički-nekorektna humora, cinizma, groteske i apsurda, s vrhuncem ironije u diskrepanciji između protagonistove moralne nakaznosti i njegove kolumnističke uloge savjesti nacije i kreatora javnog mišljenja – nikoga neće ostaviti ravnodušnim.

Život može čoveka odvesti na najčudnija mesta. Na primer – u Dansku, u koju je Srbin Predrag Crnković došao 1990. da vidi kako Jugoslavija pobeđuje Dansku sa 2:0 u fudbalu na Idretsparkenu.

Za svoj doprinos u prevođenju nove danske književnosti upravo je primio posebnu prevodilačku nagradu od Umetničkog saveta. Ta se nagrada retko dodeljuje, samo kada je reč o posebno velikom doprinosu predstavljanju danske knjževnosti u svetu, a ovo je prvi puta da se odnosi na savremenu književnost.
Sredinom 1990-ih, kada je Crnković završio sa rukopisom prevoda ”Glavnice”, pozajmio je kompjuter od prijatelja, ukucao prevod, preneo ga prvo na flopi disk, a kasnije dajal-apom poslao sam sebi fajl na besplatnu Jahu! adresu, tako da je prevod obitavao u bespućima internetskog prostranstva dobrih deset godina pre nego što je objavljen na srpskom.
Već tada je mogao da oseti kako ga je zarazila danska boleština, ta ljubav prema hiperborehskoj melanholiji, veli Predrag Crnković, odmereni čika blagog glasa, nakostrešenih obrva i povremeno krvavog pogleda, visok i podebeo (”honorari su krivi!”, kaže on) i u kožnoj jakni, nalik ostarelom glumcu iz B-filmova ili članu ukrajinske mafije.
»Čudna je podudarnost, ali prvi roman koji sam uzeo u šake pokazao se kao moja omiljena danska knjiga”, kaže on za ’Glavnicu’, čiji ga je prevod pratio za vreme rata na Balkanu.

Sebe opisuje kao »čedo Titiovog socijalističkog blagostanja«; i on je kao mnogi iz njegove generacije pre svega – apolitičan.
»Mnogi, i stariji i mlađi od mene, jedino bi da govore o politici, ko je kriv a ko nevin u ovim ratovima«, kaže on.

Takve rasprave njemu ne znače ništa. Izabrao je književnst za koju bez ostatka priznaje da mu je duhovni azil.
Do daljeg će se usredsrediti na noviju dansku književnost, iako mu se sviđa i kanon koji se izučava na univerzitetu, pa i moderni klasici.

Mnogi Srbi, objašnjava prevodilac, imaju veoma pozitivnu, ali stereotipnu sliku Danske.
»To je žvaka o društvu blagostanja, miru, harmoniji i lagodnom životu. Ali, želeo bih da čitaocima predstavim da je dansko društvo i nešto drugo«, kaže on.
»Želeo bih da pokažem čitaocima da Danska nije oduvek bila takva. Da se društvo promenilo 1950-ih, pa zatim tokom šezdesetih i sedamdesetih«, kaže prevodilac, koji se oseća kao kod kuće i kada razgovor krene uzduž i popreko istorijom danske književnosti i dotakne se, na primer, Pontopidana ili Johanesa V. Jensena.
Njegov sledeći projekt treba Srbima da predstavi dansku radničku klasu i nižu srednju klasu, koje su živele u ne baš sjajnim uslovima. Reč je o romanu ”Slike Vangedea” Dana Turela. Tom prevodu se unapred obliuzuje.

Iako je Crnković preveo veoma raznorodna dela, ima osećaj da je reč o jednoj jedinoj velikoj knjizi.
»Ne znam da li je to naprosto pogrešan utisak, ili je reč o tome što su skoro svi danski pisci izašli iz šinjela Škole za kreativno pisanje, ili je, pak, reč o naročitom danskom mentalitetu, tek, čini mi se da svi Danci pišu jednu knjižurinu«, veli on.
»Škola za kreativno pisanje je toliko važna, da čak i danski sveštenici idu tamo na tečajeve da bi naučili da sastavljaju bolje propovedi!«

Predrag Crnković
ZITA – muški herc roman
102 str. Izdavački studio Čekić, 2013, I knjiga edicije Baš Čekić


Tekst na zadnjim koricama

Pre nego što se postavi pitanje ima li ("pravih") ljubavnih romana u srpskoj književnosti, trebalo bi postaviti pitanje postoji li uopšte ljubav? Junak ove knjige, prepun nesavršenosti kao šipak koštica, s toliko slabosti da je to već privlačno, prema Ljubavi s velikim slovom postavlja se na način "srce hoće, a dupe klokoće". Dok mu emotivna oštećenost i hinjeni cinizam na uho zbore ono što savremena psihologija odavno prodaje kao nauku – da je romantična ljubav opasna zabluda – on ne može, a da ne posegne za njom, kada mu se učini da može da spoji "puki seks" sa ostvarenjem ljubavnog ideala. Tražeći preko hedonizma pogače – usput s glavom u oportunističkom pesku tokom godine kulture 1998. – naš heroj promašuje kapije ljubavi i gubi krhki flaneristički spokoj što mu je davao iluziju slobode.

/odlomak/

...
Zita je bila ono što sam ja zvao drugaricom, iako sam to gotovo uvek odvajao od seksa, ne svojom voljom, već je to tako ispadalo, odrastao sam sa tri veoma stroge žene u malom stanu i naučen da se stidim svega i svačega, u kući je bilo previše ženskinja, a napolju, gde god sam se zatekao bilo ih je opet pa premalo, seks se krao, otimale su se tuđe cure, ja sam uvek bio padobranac, u prolazu, a jednom kada se do kraja upoznamo, sve propada.
E sada, evo saveta, za nekog mlađeg, ako mu se potrefe takve zvezdane konstelacije da je u momentu dok ovo čita pametan pa bi hteo da usvoji već prežvakano i tuđom mukom plaćeno znanje: ako vam neka feministkinja na ovo »drugarica i ljubavnica istovremeno« krene da sere kako je to u stvari muška fantazija da se žena, devojka, šta god, o njemu brine i kao majka, a da se noću ispod jorgana pretvori u »golu Ruskinju za pet 'iljada«, slobodno je oterajte u tri lepe materine! Ne Ruskinju, nego feministkinju. (Ruskinju, pak, pitajte »Kak vi deržajets?«) I evo vam uostalom kontraargument: te iste feministkinje koje, eto, vapiju za jakim muškarcem koji bi bio i dobar ljubavnik a ne bi tražio da ga žena izdržava, i koga, kao, ne mogu ni svećama da nađu, e, drugovi, taj idealni je zapravo njihov tata! Samo vi slušajte šta vam kaže preživeli pripadnik ljudske zajednice sa ovih zajebanih geografskih širina. Feministkinje su još uvek zaljubljene u oca, i žele da im on i dalje kupuje poklone mašući čekovnom knjižicom (danas kreditinim karticama), i kada »nezavisna žena« sere o ekonomskoj nezavisnosti i napada našu iskrenu osećajnost i ljudsko poštenje koje čezne za drugaricom koja ne žali pičke, e onda samo recite – »A vi žene u stvari samo želite sponzora.«
I znajte da ste pogodili metu. Pobeda je vaša. Najbolje je da tada ustanete i odete iz zabezeknutog društva, a ako ste u kafani, onda demonstrativno platite makar svoj deo računa. (Ako niste pri parama, onda ipak savetujem da još jednom pojedete govno i pričekate do sledeće prilike za taj nastup.)

Kao i uvek, kad god bih se našao u po pravilu kratkotrajnoj telesnoj vezi, moje druženje sa Stanetom je bilo tako reći »zamrznuto«. Bilo je to nepisano pravilo – čim se ja ne javim dva-tri dana, znači da mi je neka milosrdna vlasnica grudnih visuljaka i najsvetijeg hrama među nogama dala da se tamo molim. »I opališ je golim!«, dodao bi Stane i tako se smejao svojim hrapavim glasom da su se zidovi tresli. On je uvek tako govorio u muškom društvu. Tada bi nas obično i Jelica zvala da dođemo ili na nedeljni ručak ili na večernju kafu, da ona »proceni« moju trenutnu drugaricu. Stane bi se uvek šalio, voleo je da psuje, dok je Jelica – sve dok se ne naljuti na nekoga – bila uzdržana dama. Koliko puta sam ja dolazio nešto posle podneva, kada je Stane po običaju tek otvarao oči, on bi kao gurman i gastronom poput mene preuzimao kuvanje onim danima kada je njegova Jelica išla da radi, pa bi ga ona terala da se što pre rasani i krene u kuhinju, dok se ona sprema na poslepodnevnu smenu, i Stane bi iz sveg glasa pevao »U druga Tita velika je kitaaaa...!« inspirisan nekim političkim raspravama ili vestima koje je gledao prethodnog dana, ili bi opet komentarisao moj pogrešan izgovor »pizze« jer ja sam iz inata istrajavao na dugouzlaznom naglasku, a on je uvek i bez izuzetka ponavljao vic kojem se on sam najslađe smejao: »Nije to pii-iica, to je bre pičketina...!«, i jednom kada sam gladan svratio kod njega i usput poneo 6 parčića pice (da bih se revanširao za leskovačku mućkalicu koju je on za mene pripremio dva dana ranije) iz susedne pekare a oni mi to bezvezno zapakovali u kartonsku kutiju u koju bi mogla da stane porodična pica prečnika 36 centimetara, on je gotovo umro od smeha: »Vidi bre koliko je narajcan, nije mogao da odoli pa je doneo ovoli-iiiku pičku...!« i smejao se tako da se ceo soliter – novogradnja iz 90-ih na donjem Dorćolu na parnoj strani Dubrovačke ulice – tresao od njegovog smeha. Kaznio sam ga tako što sam, dok se on smejao, pojeo dva parčeta više od njega.
Elem, moja tekuća ženska i ja bismo svratili, a odmah bih po Jelicinom pogledu mogao da vidim da li je zadovoljna. Stanetu je svaka bila dobra, on mi je aplaudirao na svakoj osvojenoj biografskoj recki, a kada me je jednom Jelica onako izokola kritikovala da mi je cura, hm, sačuvaj bože, kurvetina i buljava, i kada je počela da govori o ličnosti, da devojka treba da bude i pametna, da treba da gledam i šta je »unutra«, Stane je odmah uskočio:
– Pa gleda on unutra...
I Jelica nije mogla a da se ne osmehne, a ja sam ipak pokušao da objasnim:
– Znate, ja sam zadovoljan sopstvenom ličnošću i pameću, pa i ne tražim baš toliko nečiju tuđu..«
Stane je umirao od smeha, Jelica je slegnula ramenima, a kada sam posle nasamo rekao Stanetu ono što uostalom i mislim a što se može reći samo u muškom društvu:
– Ne jebem je u ličnost već u pičku, a inače sam pametan za oboje...! – Kada je to čuo samo što nije srušio ceo Dorćol svojim smehom. Posle toga je nedeljama aludirao pred Jelicom na te moje reči, sam sebe zasmejavajući, dok jadna žena nije imala pojma šta je njemu toliko zabavno.
E u slučaju moje Zite, Jelica je od prvog sekunda bila zadovoljna. Odmah mi je, dok Tanko nije gledala, pokazala kažiprstom i palcem onaj znak Vegetinog kuvara, što je Staneta naravno odmah zasmejalo jer on tako pokazuje da su »najbolje ovolicne pičke«. A i Stane je, za razliku od ostalih poklonjenja mojih krevetskih trofeja, više učestvovao u konverzaciji sa mojom lepšom polovinom; uostalom, sa Zitom se imalo i moglo o čemu razgovarati; na primer, o tatar bifteku, koji je Stane voleo da pravi omiljenim gostima, a ja tek tada saznao da ga Zita voli. Dotle sam gotovo mislio da je vegetarijanka.

Čitali smo Belu Hamvaša, Zita i ja, jeli smo čvarke sa hlebom i čitali Hamvašev odeljak o ishrani u kojem opisuje pripremu čvaraka (obavezno zalivanje mlekom!); taj primerak knjige smo u Gradsku biblioteku vratili zdravo zamašćen!; voleli smo Astora Pjacolu, Dedića i već pomenute Ganse; mogli smo i u KST na veče hevi metala i na Kolarac na koncert barokne muzike; razumeli smo se; a mogli smo i da ćutimo.
Mislio sam da sam nagrađen neobjašnjivom milošću onda kada sam već odustao od ideala ljubavi. U mislima sam svakog dana zahvaljivao »Hvala ti Skote Peče!«, smejuljeći se smešnom vokativu tog tipa koga sam izgustirao još pre dvadesetak godina. Prepustio sam ga šiparicama i, na mentalnoj polici sa knjigama koje mi više ništa ne znače, naslonio sam »Put kojim se ređe idena« na požuteče bukvare Eriha Froma koga i danas još obožavaju brucoškinje društvenih nauka. Ali, izgleda da si u pravu, Skote Peče, iako purnjaš kao dimnjak i s tom religijom si mi se popeo na... «Skote, Skote Peče, ipak ti dobro reče!«...
E jes' kurac. Skot Pek je pravi drek! Ipak, nisam ništa shvatio za sve te godine učenja u glumačkoj školi zvanoj Život. Tačnije, nisu mene ni primili; padao sam na prijemnom ispitu jedno milion i sedamsto hiljada šesto sedamdeset devet puta, to je bio moj čisti amaterizam; Kosta Trifković i to... Izbiračica u muškoj verziji. Jednom sam gledao to na Krstu, mnogo davno, i – zaspao sam.

Nikada ženskoj ne poklanjajte knjigu! To ste možda i znali, ali ne škodi ponoviti. Ako biste za poklon curi morali da birate između motorne brusilice i knjige, verujte mi, brusilica je bolji izbor. To sam znao mnogo pre Benija Benasija.
A ipak sam joj poklonio knjigu. Malu jednu, tanku, ma ništa. Većina sponozoruša ima deblji novčanik od te knjige. Šta je, šta se kliberite, ništa šmrkavo nisam kupio: Rituali, Sajsa Noteboma. Ma ništa, kažem. Ali fatalna ljubav glavnog junaka se zvala Zita, koliko se sećam, neka afrikanska princeza ili misica, nekako se našla u Amsterdamu, i, koliko pamtim, i tom književnom liku je ime Zita bilo seksi kao i meni. Zato sam uzeo taj tako reći broširani pamflet protiv obezdušenog potrošačkog zapadnjačkog društva. Koliko smo samo truda uložili nas dvoje da bismo otkrili da li je Katrin Zita Džons u srodstvu sa mojom Zitom. E takve stvari zbližavaju ljude – golema energija i entuzijazam u izvođenju potpuno nepotrebnih i blesavih poduhvata, kao što je pretraživanje rodoslova jedne američke glumice. Da bismo na kraju ustanovili da je trebalo prvo da pogledamo kako se njeno ime piše u originalu, pa bi nam odmah bilo jasno... Smejali smo se, a kad se sa nekim smejete – ponavljam se, ali ne može se prenaglasiti važnost zajedničkog smeha – to vam dođe kao izjava ljubavi. Knjiga je inače imala nesrećan kraj: on, jedna obična somnabulna landara sa dobro plaćenim honorarnim poslom inokorespondenta, iz obesti otera Zitu od sebe nemotivisanim neverstvom, jer hoće nešto više. Shvatio sam poruku, pisac prosto viče čitaocu da je destrukcija neminovna, ako hoćeš veće nego što imaš u vreći... I nudi odgovor. Više se ne sećam kako, ili u obliku jednog rituala, ili možda nadmoćno zaključuje da nam nema spasa, ali jednostavno nemam srca da još jednom prelistam tu knjigu. I bolje je da čitate šećerne vodice, uostalom! Život je dovoljno okrutan, šta će vam još ružne stvari i u knjigama? Samo upamtite – ne kupujte ribama knjige.

Da dovršim ipak opis te večeri kada smo se prvi put skinuli goli i legli. Pre upotrebljenog trećeg prezervativa, kada sam video da se sprema da pođe kući, rekao sam:
– Hajde ostani ovde, spavaj kod mene.
– Dobro, ali moram da se javim kući.
Telefon mi je ležao na tepihu dnevne sobe. Ja telefon ne držim u predsoblju jer ne telefoniram kašikama za cipele kao devedeset i sedam procenata našeg življa, a uostalom i nemam te cipelarske kašike. Neki telefoniraju papučama, ali ja nemam ni te, kako Slovenci kažu, »copate«. Ona je prvo sela, onako gola, dohvatila telefon i zatresla kosom, brojčanik je nešto zapeo (to je starudija od aparata, imitacija antikvarnog), pa je zatim klekla da bi lakše okrenula broj dok je drugom rukom pridržavala taj krš od analognog telefona, i tako nagužena me je opet popalila; dok je dobila vezu moj ponos je dobio gumenu kapu na glavi, a ona je razmenjivala uobičajene rečenice sa majkom, toliko sam čuo po glasu iz slušalice, ja sam je već ljubio u dupe; pokušala je da se osvrne sve vreme držeći slušalicu, kosa joj se zamrsila o aparat; zavukao sam joj ga otpozadi. Uzdahnula je – zadovoljno! – i tiho rekla: »Pa čeekaaaaj...« ali blago, samo reda radi, stavljajući mi ruku na butinu, laktom druge ruke oslonjena na tepih i istovremeno držeći telefon pa je tako odmah izgubila ravnotežu i dočekala se na čelo, nasmejala se, čuo sam joj majku kako se i ona smeje, »Zdravo deco! Lepo se provedite!«, »Ćao mama! Vidimo se!«, spustila je slušalicu a ja sam nastavio da je ubadam dok sam joj ljubio vrat, grickao uvo, i stezao sise; bradavice su joj bile tako čvrste...
– Zita! – i opet – Zita!
– Peđa!
Bum bum-buru-buuuum.

/* * */ _ /***/

I tako, prvi put sam primetio da me vara ne sledeći način. Ne, ovako ću to da formulišem: prvi put mi je tako nešto uopšte palo na pamet kada sam shvatio da Zita »izlazi u život« i bez mene.
Odmah da kažem, iako to niko od vas rasejanih čitalaca nije primetio, a zato nikad i ne pogodite ko je ubica kada čitate kriminalističke romane, je l' tako da ne pogodite, ono što sam napisao da je sve počelo kada smo Stanetu i Jelici počeli da pričamo kako smo se upoznali, to nije istina. To je bilo samo onako. Suspendovani podatak. Tako se zavaravaju čitaoci. Stane i Jelica se zapravo brinu za mene. Osobito Jelica koja je poznavala moju pokojnu majku; želela je da se skrasim pored fine devojke. Zita joj se vrlo svidela. Naprotiv, moj pičkolovački život pre Zite joj se nije sviđao. Ja sam joj onako lapidarno objasnio filozofiju mog »rokerskog života« (iako mi je jedna žena s dva doktorata /iz psihologije i antropologije/) rekla da to nije rokerski život već vrlo rastegnuta kriza srednjih godina («pa ti ne sviraš u bendu!«), ali ženama ne verujem kad je reč o psihologiji! Objašnjenje se naravno više svidelo Stanetu, sa kojim sam i inače provodio više vremena. Njih dvoje su bili u ranoj penziji blagodareći mogućnosti da dobiju lepu otpremninu i otkupe staž početkom hiljadu devetsto devedesetih, i dok je Jelica povremeno radila u antikvarnici njihovih imućnijih prijatelja u Spasićevoj, (da bi ipak obezbedila i dodatne prihode), Stane je uživao u onome što najviše voli – u treninzima kjokušin kai kan karatea, vožnji bicikla leti, jogi, čitanju knjiga na engleskom i političkih nedeljnika, gurmanskim uživanjima, brinuo se za dvoje dece iz prethodnih brakova na dvostruki način – slanjem novca i podmetanjem ramena za plakanje, i – manje-više zezao se.
– Ja sam svoje izjebao, a šta sam sve radio... – govorio je. – Nekad sam poznavao ceo Beograd, ali sada se sve promenilo – i to je bila istina.
Njemu se to moje objašnjenje nebaveznog života svidelo, a ono je glasilo: pre nego što čovek umre on se najslađe i najpre seti koje ribe je sve pojebao i koje krajeve sveta je obišao. Za putovanja me je do daljeg zajebala izolacija moje trenutne domovine, pa mi ostaju pičke, a i tu ne biram ja, već one. Uzimam ono što se nađe, ne ono što bih ja hteo. Pitam, muvam, ispaljuju me petnaest puta pre nego što dočekam jedno »da«. Tako dodajem scenu po scenu na tu poslednju filmsku projekciju, taj hologramski sumarum života od čijeg kvaliteta zavisi da li će samrtni hropac koji sve nas čeka biti oplemenjen nagoveštajem u stilu: »...vredelo je... bar zbog toga...«

Jelica nikako nije bila zadovoljna kvalitetom mojih cura. Nije to ona baš tako govorila, ali videlo se da misli da su, eto, dropljaste, nikakve, ili lake ili ne znaju gde su šuplje, a nisu brate ni mnogo lepe. Ja sam, međutim, već napomenuo da to ne zavisi od mene. Ja pitam, pa koja mi da, s njom sam. Objašnjavam:
– Znate kako kaže Arsen Dedić: 'Ja sam ti, draga, ljubavni siromah/
meni treba malo, ali odmah!' – Nije joj bilo smešno. Nastavio sam:
– Uostalom, ko mene pita! Ja sam sa onom koja mi da. Ona koja mi da tri puta, može i da se uda za mene!
Jelica je samo napravila kiselo lice, jer nije njen stil da zanoveta i nameće svoja gledišta, a Stane se gromoglasno smejao. Uostalom, sve su me cure napuštale posle nedelju-dve, a budući da sam se bio zarekao da neću da se zaljubim, onda nisam ni patio. Već sam unapred bio prežalio svaku, i unapred sam glancao svoju biografiju koja treba eto tako da mi prođe pred očima u samrtnom času. Mislio sam da sam bio potpuno svestan uzaludnosti tog posla da se preko pičke dođe do smisla i na taj način dâ neki valjani okvir onome što nas čeka na kraju puta, ali to je bila moja varijanta tumačenja Kamijevog Sizifa. Don Žuan koji gura, oslobođen umetničkih ambicija.

Eto, tu sam malo slagao na početku, priznajem, nije nas taj razgovor urekao, jedino je Jelica bila prezadovoljna Zitom i tako se i stiglo do tog sipovedanja te večeri: kako smo se ono upoznali.
Vratite se se na prvu stranicu pa ćete videti da se Zita spremala da ode na žurku diplomaca Elektrotehničkog fakulteta. To je za mene bila novost! Dalje, iznenađenje broj dva bilo je to što je htela da pita Jelicu šta da obuče. Dotle uopšte nije posvećivala vreme ulepšavanju i modi; i dalje se odevala kao studentkinja koja živi na kiflama i jogurtu u tetrapacima, a jedini nakit joj je bila šnala za dugu kosu da joj ne bi upadala u oči.
Uostalom, ako ste pažljivo čitali, videli ste da nisam ja nju odmah gledao u oči kada smo se upoznavali, već prvo u šapice, a tek kasnije smo počeli da se gledamo i na taj način uzbuđujemo. (Naime ona je kasnije znala šta znači moj usredsređeni pogled – počinjem da se palim. Na primer, vidim je kako leži potrbuške na trosedu i nešto čita, ukrštenih nogu i mrda prstićima u čarapicama; već ta poza me napali, ja se približavam kao pauk svome plenu, i kada ona opazi da je tako gledam, pogled joj sklizne prema mom šlicu koji je već nabrekao, onda ona odsečno lupi časopisom ili knjigom o trosed, i podigne se u sedeći položaj, ruku spuštenih uz telo, kao kod meditacije; »Hoćemo?«, pita me najslađim glasom na svetu, »Ti si moja!«, kažem ja, i počnemo istovremeno da se svlačimo...)
Dakle i taj dijalog je bio samo varka...
Ali, da je planirala da ode na godišnjicu svoje generacije sa ETF-a, i da ja to saznam na takav način, i još da saznam da prvi put u životu planira da obuče haljinu, e to je konačno skinulo poklopac sa grotla moje ljubomore.

Da sam ljubomoran, jesam. Beskrajno. Ali, hteo sam to da potisnem, pa sam se pravio cool. Kada je Zita na početku našeg zanosa počela da mi objašnjava da će iz Švajcarske na njen rođendan da doputuje i njen bivši, sa kojim se dugo »zabavljala«, i – nekad bi se reklo – bila »verena« (a sada je, kao, samo »prijatelj«), ja sam je prekinuo rečima:
– Ne želim da znam o tvojim uspesima! Ne mogu to da podnesem. Nemoj da mi pričaš o tome.
Ali ništa što se potiskuje ne može na taj način da se eliminiše. Pre ili kasnije, ono što nas mori, ima i da nas pomori. Znao sam to, ali nije mi prvi put da se zavaravam. I čak sam mislio da mi je to kuliranje uspelo. Iako to nije bilo kuliranje, već samo odlaganje suočavanja sa činjenicom da Zita ima itekakvu prošlost, a bogami i sadašnjost. Naime, na tom rođendanu, na kojem sam bio samo telom prisutan, jedva čekajući da posle svega, kada svi odu, odemo kod mene, ili da se zavučemo u njenu sobu, ja sam uglavnom ćaskao sa njenim očuhom, a kada sam primetio prvo iznenađen pa odmah zatim bolesno zavidljiv pogled bivšeg dečka, kako mu se donja usna oklembesila kad je video srećnu Zitu, i kada je shvatio šta je ostavio, poverovao sam da mi se kuliranje isplatilo. Kakva naivnost! Kakvo samozavaravanje! O slabosti – ime ti nije ni žena ni devojka ni baba, već muško koje bi da se ženi i svije gnezdo! (Da spomenem i moj poklon, jedini poklon koji sam stigao da joj dam, za taj rođendan: knjige »Tajne seksa«, Nika Daglasa i Peni Slinger o istočnjačkoj seksualnoj kulturi i »Zen seks« Filipa Tošia Fuda, zatim najjeftiniju ogrlicu od žada koju sam mogao da platim, sa ugraviranim Zita – voli te Peđa, te pola kilograma marcipanskih belgijskih čokoladnih pralina.)
– Moja drugarica Željka ima fin butik u Cara Lazara! Jeste skupo, ali za nas će biti bez rabata, a nešto ću ja da te častim! – reče odmah Jelica (a vi trk na prvu stranicu da se podsetite!)
– I tata Stane će da kapne – reče moj drugar i namignu mi uz tako tipičnu smehotresnu grmljavinu.
Ovo »tata Stane« je ušlo u modu kada sam ja to jednom izvalio dok smo komentarisali ribe u ulici kralja Milana, gde smo jednom čekali Jelicu da dođe »iz grada« pa da svi troje odemo na večeru, na ćevape kod Kalenićeve pijace, jer tamo su najbolji i to svi Beograđani znaju. To jest, dakle oko tri procenta graskog življa... Ja zamalo polomih vrat blenući za devojkom visokom kao omorika, i u takvim vrućim pantalonicama od lateksa da je maramica prema njoj izgledala kao cirkusko šatorsko krilo, guzovi su ispadali na sve strane. Cela ulica se okretala, kičme i vratni pršljenovi su krckali svuda oko nas.
– Oho-ho – rekao je Stane, a ja:
– Šta, i tata bi sine? – i to se ispostavilo kao vic meseca što se njega tiče, a i duže, jer je od tada to usvojio kao neku vrstu uzrečice, pored »piiice«, »lezi mala ruski satelitu, raširi noge da lansiram kitu«, »male ribe su najbolji ventilatori« itd...

– Žurka?! – pitao sam – s kolegama sa ETF-a? Trebalo mi je vremena da se setim da pitam.
– Aha! – reče ona i ...ni makac!
– Pa, kada?
– Devetnaestog. – (Avgusta, naime.)
– Ali tada smo u Zigetu! Šef nam je spremio karte i smeštaj – Ne, ne, kakvi šatori, ako ste to pomislili, matori smo mi za to. Šef nam je, namigujući, rekao da u hotelu Andraši ima nekog. Tu smo već imali rezervisanu sobu. Već sam u mislima bio tamo – jer smo oboje voleli Fu Fajterse koje smo prvi puta želeli da overimo uživo pogotovo posle njihovog drugog albuma i, možda, da im jebemo majku zbog onog teksta sa prvog: I don't owe you anything, pa Toj Dols, pankeri naše mladosti, pa čika Bouvi Dejvid, to je već kulturna institucija, a i Motorhed smo hteli da vidimo, ako ništa drugo a ono da proverimo hoće li da sviraju obradu od Pistolsa God Save the Queen. Mene je zanimao i Henri Rolins Bend posle njihovog odličnog albuma iz te, sada daleke 1997. godine pod nazivom Come in and Burn i bubnjarske sinkope sa singla Starve sam hteo da vidim uživo, ako je ikako moguće... Ona je, pak, htela da vidi još i Nju Model Armi i da čuje njihove stvari Brave New Word i Poison Street.
Samo jednom sam joj – kada je već reč o odeći - natuknuo da bih voleo da je vidim u vrućim hlačicama, kockastim čarapama i martinkama, i to, možda, baš na tom festivalu na koji nas je, kako sam tada mislio, moj budući tast slao kao na predigru medenog meseca, a ona je samo zavrtela glavom, i ja sam brže-bolje odustao, čak se i postideo svog predloga. A sada, odjednom, i haljina i čarapice, i to sve za neki glupi rijunion bez mog znanja?!
– Gle, to sam ispustila iz vida...
A ne, moja Zita nije takva. Ona stvari ne »ispušta iz vida«, nije rasejana, vrlo je razborita, ima dobro pamćenje, i često reaguje pametnije od mene; kada bih se ja ukopistio i ukopao u nekoj odluci i počeo da se preznojavam, ona bi često znala da mirno i sa slatkim smeškom kao iz rukava predloži nešto drugo, tako očigledno i lako a istovremeno genijalno, i ja bih samo rekao: »Pa da! Bravo! To! Odlično«, i samo bih je poljubio u čelo, ili u uvce, a najčešće bih nastavljao i dalje i onda bismo ulazili u scenario filma Jedan čovek jedna žena... I ne samo to, Zita je imala jednu prostodušnu naviku da naglas komentariše sitne svakodnevne postupke i da najavljuje ili objašnjava ko šta gde kako, a uvek bi tako rekla i s kim je razgovarala telefonom. »Idem da piškim.« »Idem da fotokopiram uverenje.« »Mama zvala« »D. zvao« (očuh, zvala ga je po imenu) »Idem da operem noge« (I wanna be your dog!) »Nadica se upisala!« (Prijateljica upisala magistarske studije u Londonu) I tako dalje. Kao da je znala da time stavlja melem na moju skrivenu ranu, kao da stavlja hladne obloge na ljubomoru koja je tutnjala kao zanemareni vulkan. A sad odjednom da »ispusti iz vida« put na rok festival kojem smo se oboje radovali.
I ne da se nisam osećao ugroženo zbog toga što je ona doktor nauka i čak bila na dva simpozijuma u Briselu i Londonu o primeni informacione tehnologije u novinarstvu i televizijskim sistemima, a ja neozbiljni ekonomista bez šanse za zasposlenje i dalje usavršavanje, kao i bez volje da se negde skrasi. Naprotiv, hvalio sam se: »Moja Zita je doktor!« Možda je i tu bilo podsvesnog izliva moje nesigurnosti, jer sam, polazeći od pretpostavke da žensko devedeset devet procenata svojih ljubavnika nalazi u krugu poznanika sa posla, u stvari tešio sam sebe time da među doktorima takvih nauka uglavnom preovlađuju četvorooki, pupavi, kilavi, smotani, astenični patuljci, što pate od slabe probave, loših zuba, ravnih tabana i neizlečive stidljivosti. »Dobro da nije glumica!«, kao da sam sam sebi govorio, sada mi je jasna cela ta situacija. Moja nesigurnost je samo dremala čekajući prvi povod da promoli glavu. Ja u stvari nisam nikada uspeo da zavolim sebe, zato sam i išao za devojkama koje su bile falične u makar nekom pogledu. A to što sam se prema njima odnosio neodgovorno, a to znači nisam ni pokušavao da održavam iluziju da imam osećanja, zapravo je otkrivalo moju traumu: meni nisu davali da imam osećanja. Tako sam u celom svom kasnijem »sentimentalnom životu« samo unedogled reprodukovao taj obrazac, pod plaštom nevezivanja, bajagi momačkog života, donžuanstva sa filozofskom pozadinom. Da bih izbegao da budem povređen i napušten, radije sam ja napuštao i povređivao, pokazujući curama, devojčurcima, koleginicama, ženama, zrelim tetama, novinarkama, urednicama, komšinicama, brucoškinjama svih vrsta, gotovo bakicama koje još paze na svoje telo – zavisno od toga koja mi je u tom trenutku »davala« – pokazujući im, dakle, da ne marim, a u stvari očajnički mareći i te kako, sve čekajući da me neko moli i bezuslovno voli. Ne treba ni da kažem, ako ste iole pažljvije čitali, da nisam uspeo da se spasem od ljubavnih jada. Jer čovek uvek najviše strada od onoga čega se najviše plaši i to nije nikakva prazna izreka koja se iscrpljuje efektom paradoksalne budističke mudrosti. Ne, to je istina koja sažima psihološki nauk, da – ako se trauma ne razreši – ona će pre ili kasnije da se vrati i sruši sve ono do tada sagrađeno.

Kada se u tražilicu internetskog izdanja lista Politiken ukuca "serbisk", izađe sledeće: 1) srpski bampir luta i mami turiste 2) srski ratni zločinac dobio 27 godina 3) srpski ratni veteran pobio pola sela 4) srpski ratni veteran koji je pobio pola sela ubijen 5) srpsko finale kupa završeno skandalom-----Ovaj intervju je zaista doprinos ugledu Srbije u svetu.