Zenitist i kritičari u drhtalici
09.02.2014., nedjelja
Intervju
|
Intervju u Politikenu od 22. XII 2013. ... Politiken, 22. decembar 2013. Sam samcat u koštacu s danskom književnošću ... Život može čoveka odvesti na najčudnija mesta. Na primer – u Dansku, u koju je Srbin Predrag Crnković došao 1990. da vidi kako Jugoslavija pobeđuje Dansku sa 2:0 u fudbalu na Idretsparkenu. »Pobedili smo, ali su nam svi posle utakmice čestitali. Bio sam navikao na divljanje navijača, a tu su ljud bili miroljubivi. Dok sam gledao kućice od kolača, osetio kao da sam u Danskoj živeo u nekom ranijem životu”, kaže Crnković na veoma korektnom danskom, premda ne i baš običnom akcentu. »Tada sam se zaljubio u Dansku«. Zaljubljenost se izrodila u pravu ljubav kada je Srbin u Beogradu počeo da studira skandinavske jezike i književnosti. Prvo što je pročitao bila je ”Glavnica” Kristine Heselhold što je preveo na srpski – rukom, hemijskom olovkom, jer u tom treutku još nije imao kompjuter. Od tada je preveo 16 knjiga sa našeg liliputanskog jezika na svoj, skoro jednako sićušan maternji jezičić, srpski. Pre nove godine na policama će stajati i njegovi prevodi knjiga ”Ovo je trebalo napisati u prezentu” Hele Hele, biografija ”Od Birkeroda do Beograda – i natrag” Toni Liversejdž, kao i roman ”Buka i tišina” Henrika Jula Jensena, čime se broj prevoda sa danskog penje na 19. Retka nagrada ... Za svoj doprinos u prevođenju nove danske književnosti upravo je primio posebnu prevodilačku nagradu od Umetničkog saveta. Ta se nagrada retko dodeljuje, samo kada je reč o posebno velikom doprinosu predstavljanju danske knjževnosti u svetu, a ovo je prvi puta da se odnosi na savremenu književnost. Sredinom 1990-ih, kada je Crnković završio sa rukopisom prevoda ”Glavnice”, pozajmio je kompjuter od prijatelja, ukucao prevod, preneo ga prvo na flopi disk, a kasnije dajal-apom poslao sam sebi fajl na besplatnu Jahu! adresu, tako da je prevod obitavao u bespućima internetskog prostranstva dobrih deset godina pre nego što je objavljen na srpskom. Već tada je mogao da oseti kako ga je zarazila danska boleština, ta ljubav prema hiperborehskoj melanholiji, veli Predrag Crnković, odmereni čika blagog glasa, nakostrešenih obrva i povremeno krvavog pogleda, visok i podebeo (”honorari su krivi!”, kaže on) i u kožnoj jakni, nalik ostarelom glumcu iz B-filmova ili članu ukrajinske mafije. »Čudna je podudarnost, ali prvi roman koji sam uzeo u šake pokazao se kao moja omiljena danska knjiga”, kaže on za ’Glavnicu’, čiji ga je prevod pratio za vreme rata na Balkanu. ... »Za vreme rata i sankcija su me spasle studije. Možete to zvati i nekom vrstom eskapizma, ali ja sam našao azil u – svetu književnosti, umesto da se zanimam za politiku«, kaže Predrag Crnković. Sebe opisuje kao »čedo Titiovog socijalističkog blagostanja«; i on je kao mnogi iz njegove generacije pre svega – apolitičan. »Mnogi, i stariji i mlađi od mene, jedino bi da govore o politici, ko je kriv a ko nevin u ovim ratovima«, kaže on. Takve rasprave njemu ne znače ništa. Izabrao je književnst za koju bez ostatka priznaje da mu je duhovni azil. Do daljeg će se usredsrediti na noviju dansku književnost, iako mu se sviđa i kanon koji se izučava na univerzitetu, pa i moderni klasici. ... Želi da prikaže i drugačiju Dansku ... »Savremeni danski romani su tako uzbudljivi da uopšte ne mogu da stignem da se okrenem književnoj istoriji. Još ne«, kaže on. Na primer, rado bi preveo moderne klasike ”Iz laži u laž” Henrika Stangerupa ili ”Nestalog opunomćenika” Hansa Šerfiga. Kao Ivica i Marica u kući od kolača Mnogi Srbi, objašnjava prevodilac, imaju veoma pozitivnu, ali stereotipnu sliku Danske. »To je žvaka o društvu blagostanja, miru, harmoniji i lagodnom životu. Ali, želeo bih da čitaocima predstavim da je dansko društvo i nešto drugo«, kaže on. »Želeo bih da pokažem čitaocima da Danska nije oduvek bila takva. Da se društvo promenilo 1950-ih, pa zatim tokom šezdesetih i sedamdesetih«, kaže prevodilac, koji se oseća kao kod kuće i kada razgovor krene uzduž i popreko istorijom danske književnosti i dotakne se, na primer, Pontopidana ili Johanesa V. Jensena. Njegov sledeći projekt treba Srbima da predstavi dansku radničku klasu i nižu srednju klasu, koje su živele u ne baš sjajnim uslovima. Reč je o romanu ”Slike Vangedea” Dana Turela. Tom prevodu se unapred obliuzuje. »Osećam se kao Ivica i Marica u kući od kolača, pa biram po volji i ukusu«. Iako je Crnković preveo veoma raznorodna dela, ima osećaj da je reč o jednoj jedinoj velikoj knjizi. »Ne znam da li je to naprosto pogrešan utisak, ili je reč o tome što su skoro svi danski pisci izašli iz šinjela Škole za kreativno pisanje, ili je, pak, reč o naročitom danskom mentalitetu, tek, čini mi se da svi Danci pišu jednu knjižurinu«, veli on. »Škola za kreativno pisanje je toliko važna, da čak i danski sveštenici idu tamo na tečajeve da bi naučili da sastavljaju bolje propovedi!« Tipična uspešna danska knjiga, tačnije roman, ima sledeće sastojke: prazan frižider, pivo, sukob sa roditeljima, iznajmljen stan, kao i ljubavne probleme. Još mu fali da prevodi imaju veći početni tiraž od 500. Sanja o bestseleru, ali je zadovoljan i ”samo” kvalitetom u manjem tiražu. »Naravno da sanjam o bestseleru. U stvari, mislio sam da će ’Psoglav’ to postati, ali nije... «, kaže prevodilac. U svakom slučaju on će uraditi sve što je do njega da svoju ljubav prema danskoj književnost podeli sa Srbima. Oznake: Predrag Crnković, Politiken, interview, Književnost, nagrada za prevodilaštvo |
