Zenitist i kritičari u drhtalici

Život može čoveka odvesti na najčudnija mesta. Na primer – u Dansku, u koju je Srbin Predrag Crnković došao 1990. da vidi kako Jugoslavija pobeđuje Dansku sa 2:0 u fudbalu na Idretsparkenu.

Za svoj doprinos u prevođenju nove danske književnosti upravo je primio posebnu prevodilačku nagradu od Umetničkog saveta. Ta se nagrada retko dodeljuje, samo kada je reč o posebno velikom doprinosu predstavljanju danske knjževnosti u svetu, a ovo je prvi puta da se odnosi na savremenu književnost.
Sredinom 1990-ih, kada je Crnković završio sa rukopisom prevoda ”Glavnice”, pozajmio je kompjuter od prijatelja, ukucao prevod, preneo ga prvo na flopi disk, a kasnije dajal-apom poslao sam sebi fajl na besplatnu Jahu! adresu, tako da je prevod obitavao u bespućima internetskog prostranstva dobrih deset godina pre nego što je objavljen na srpskom.
Već tada je mogao da oseti kako ga je zarazila danska boleština, ta ljubav prema hiperborehskoj melanholiji, veli Predrag Crnković, odmereni čika blagog glasa, nakostrešenih obrva i povremeno krvavog pogleda, visok i podebeo (”honorari su krivi!”, kaže on) i u kožnoj jakni, nalik ostarelom glumcu iz B-filmova ili članu ukrajinske mafije.
»Čudna je podudarnost, ali prvi roman koji sam uzeo u šake pokazao se kao moja omiljena danska knjiga”, kaže on za ’Glavnicu’, čiji ga je prevod pratio za vreme rata na Balkanu.

Sebe opisuje kao »čedo Titiovog socijalističkog blagostanja«; i on je kao mnogi iz njegove generacije pre svega – apolitičan.
»Mnogi, i stariji i mlađi od mene, jedino bi da govore o politici, ko je kriv a ko nevin u ovim ratovima«, kaže on.

Takve rasprave njemu ne znače ništa. Izabrao je književnst za koju bez ostatka priznaje da mu je duhovni azil.
Do daljeg će se usredsrediti na noviju dansku književnost, iako mu se sviđa i kanon koji se izučava na univerzitetu, pa i moderni klasici.

Mnogi Srbi, objašnjava prevodilac, imaju veoma pozitivnu, ali stereotipnu sliku Danske.
»To je žvaka o društvu blagostanja, miru, harmoniji i lagodnom životu. Ali, želeo bih da čitaocima predstavim da je dansko društvo i nešto drugo«, kaže on.
»Želeo bih da pokažem čitaocima da Danska nije oduvek bila takva. Da se društvo promenilo 1950-ih, pa zatim tokom šezdesetih i sedamdesetih«, kaže prevodilac, koji se oseća kao kod kuće i kada razgovor krene uzduž i popreko istorijom danske književnosti i dotakne se, na primer, Pontopidana ili Johanesa V. Jensena.
Njegov sledeći projekt treba Srbima da predstavi dansku radničku klasu i nižu srednju klasu, koje su živele u ne baš sjajnim uslovima. Reč je o romanu ”Slike Vangedea” Dana Turela. Tom prevodu se unapred obliuzuje.

Iako je Crnković preveo veoma raznorodna dela, ima osećaj da je reč o jednoj jedinoj velikoj knjizi.
»Ne znam da li je to naprosto pogrešan utisak, ili je reč o tome što su skoro svi danski pisci izašli iz šinjela Škole za kreativno pisanje, ili je, pak, reč o naročitom danskom mentalitetu, tek, čini mi se da svi Danci pišu jednu knjižurinu«, veli on.
»Škola za kreativno pisanje je toliko važna, da čak i danski sveštenici idu tamo na tečajeve da bi naučili da sastavljaju bolje propovedi!«

Kada se u tražilicu internetskog izdanja lista Politiken ukuca "serbisk", izađe sledeće: 1) srpski bampir luta i mami turiste 2) srski ratni zločinac dobio 27 godina 3) srpski ratni veteran pobio pola sela 4) srpski ratni veteran koji je pobio pola sela ubijen 5) srpsko finale kupa završeno skandalom-----Ovaj intervju je zaista doprinos ugledu Srbije u svetu.