utorak, 03.01.2012.
Šutnjom do kraja...
Mislim da je nabolje da ovdje sve prestane?? Rekao je kroz zube, čula sam ga , jako sam ga dobro čula, ali sam opet priupitala , ne da bih bila sigurna u to što sam čula, već da bih mu priuštila još malo muke samim time što je to opet morao procijediti kroz zube.
- Čula si. Jesam čula sam. I prije nego sam čula znala sam. Da on misli tako , i da ja mislim tako. Ali htjela sam ja biti ta koja će staviti točku na naše i , ja jer sam jedino ja imala pravo na to u tim trenucima. – Nemoj me mrziti, nemaš razloga. Nasmijala sam se. Kiselo sam se nasmijala, jer sam ga već u tom trenutku mrzila više od ičega na svijetu, i jer sam mu u tom trenutku već poželjela da sam ostari. Samo sam prošaptala – nikada. Imam i ja pravo na bar jednu laž da okrunim naše godine prepune laži i varanja.
- Ako te zanima, ja nisam bio.... Počeo je monolog za koji sam odmah znala da će ostati ne završen, ne zato jer sam ga prekinula, već zato jer ga poznajem, i znala sam da je on premalo muškarac da bi mi ponudio kompletno . iskreno i nepronicljivo objašnjenje bilo čega, a pogotovo jednog kraja. – Ne trudi se molim te. Nisam željela čuti još jednu njegovu nebulozu kojom bi me opet , po tko zna koji put obezvrijedio , nisam mu htjela pružiti priliku za još jedno objašnjavanje koje bi odvelo u nedogled, i opet ništa ne bi bilo rečeno. – Nisi od priče večeras??!! Nisam ja od priče?? Mislim u sebi- nisi ni ti bio sve ove godine , jer da smo pričali ne bi došli do ove granice kada se ne možemo ni rastati kao ljudi, kada ne možemo karte staviti na stol i čisti od nas i svega našega krenuti dalje, ali šutim i samo odmahnem glavom, ponudim mu jedno kratko i odlučno „ne“.
- Vozi me kući, molim te. Željela sam što dalje od njega, od sebe, od naših vremena. Miješalo se u meni milion osjećaja, bijes jer me ostavio ( valjda se ljudi i ostavljaju) , razočaranje načinom na koji mi je to rekao ( i opet pokazao koliko je malo muškarac a mnogo kukavica ) , nervoza u želucu ( koja je dovodila na rub povraćanja) , gorčina negdje duboko u meni ( kojom sam mu poželjela sve najgore poslije mene) ... I koliko god htjela da mi se bar taj put usprotivi i kaže- Ne ideš nikuda dok ne popričamo!, samo je lagano okrenuo ključem i znala sam ... sad je stvarno kraj.
Ležala sam satima nakon toga, već je i zora provirivala kroz prozorsko staklo, znala sam da je on , na display-u je stajalo; „ Malena, oprosti, nije više išlo znaš i sama. Zaslužuješ bolje. Nikad te neću zaboraviti...!“- znam da zaslužujem , sad mi je samo krivo što ti to sama nisam rekla, krivo mi što te ja nisam ostavila, jer ni meni nije išlo, krivo mi što si me opet ostavio u tišini, što sam zaplakala pred zoru nad tvojom porukom.
Izbrisala sam poruku, pa broj, pa misli,,,
Valjda se tako ljudi ostavljaju, ne znam...
