On je bio u šumi. Vraćajući se kući, začu' mjauk negdje ispod sica. Čim je ušao u dvorište, dograbio je mače, koje se instinktivno iskoprcalo iz njegovih ruku, puhanjem, frktanjem, grebanjem, čim god, što ga je natjeralo da ga ispusti. Zavuklo se ispod auta i mjaukalo (plakalo). Bila je noć. Uzela sam bateriju da vidim o čemu se radi. Bilo je malo, bijelo, mršavo, zmazano, očičkano i preplašeno mače. Pokušala sam ga dohvatit, no čim bi mu se ruka približila, dizalo je ispruženu šapicu i frktalo, a onda bi pobjeglo na drugi kraj di ga ne mogu dohvatit. Gurkala sam ga baterijom nebi li ga nekako privukla, no bezuspješno. Ono mjauče kontinuirano i dalje... Mjauknula sam! Zašutilo je i osluškivalo... hm... mjauknula sam opet... odazvalo se. Mjauknula i treći put i ono mi je dotrčalo i sklupčalo se tik do moje noge. Lagano sam ga pogladila i podigla... umirilo se iako mu je srce kucalo 100/h. Nije više mjaukalo. Nevjerojatno! Kroz komunikaciju je steklo povjerenje i sigurnost u mene koju je moglo odma imat, ali nije to znalo dok mu valjda to nisam rekla. Slučajno sam potrefila pravi jezik. Pitam se, treba li tako možda i s ljudima komunicirat!?! Često se pitam zašto me neki krivo protumače, drugi me uopće ne čuju ili ne žele čut... možda samo trebam pronaći pravi jezik ili način kako bi razumjeli što im to želim reć...