19.04.2012., četvrtak

Od roba do sluge Ova se prica dogodila jednom davno, dok su jos crnci bili robovi u Americi. Dzo je bio visok, jak, snazan i izdrzljiv crnac. Rob kakvog bi svaki covek mogao pozeleti. Samo sto je Dzo imao nesto sto se nikome nije dopadalo, a cega se on nije zeleo odreci ni po koju cenu, to je njegovo dostojanstvo. Njegov poslednji vlasnik ga je doveo na pijacu robova da ga proda, jer ga je nervirala Dzoova poslednja ideja. Dzo je resio da nece da radi i drzao se te odluke bez obzira na kazne. Na pijaci roblja, bili su izlozeni i roba i njihova cena. Cena koja je bila suvise niska za roba kakav je bio Dzo je privlacila paznju, ali je on svaki put kada bi neko pokazao interesovanje za njega ponavljao “Necu da radim!”. Svako je mogao da vidi da je krupan i snazan, ali po oziljcima na ledjima od bica moglo se zakljuciti i to da je “neposlusan”. Na licitaciji sve cene su pomerane na vise i vise. Kada je Dzo dosao na red njegovu ceni niko nije zeleo da plati pa je cena bivala sve niza i niza. Dzo je svaki put sve glasnije ponavljao “Necu da radim!” uporno, kao da su to bile jedine reci koje je umeo da kaze. Napokon se javio neki covek iz pozadine i kupio ovog roba, znajuci sta biva sa onim koga ne uspeju prodati. Nakon svega covek je dosao po Dzoa i poveo ga do svoje kocije. Dzo je jos nekoliko puta ponovio lagano i sa nevericom “Necu da redim.”. Covek je pozvao Dzoa da mu se pridruzi u kociji. U to vreme bilo je gotovo nezamislivo da se crnac vozi kocijom i to pored belca. Nakon sto ga je covek uverio da se ne sali Dzo je usao i seo pored coveka. Vozili su se prilicno dugo dok nisu stigli na imanje ovog coveka. Bila je tu lepa kuca, sa mnogo pomocnih zgrada i stala. Okruzen nepreglednim livadama i pasnjacima sa jedne strane i sumom sa druge strane. Ali se nisu zaustavili tu. Vozili su se jos malo da jednog malog, ali prelepog mirnog jezera obavijenog sumom, a na jednoj obali stajala je malabrvnara. Nije bila raskosna, naprotiv skromna, ali uredna i cista. Na prozorima stajale su zute zavese. Sam prizor je bio dirljiv. Dzo je pomislio “Samo kada bih mogao ikada mogao imati ovako nesto, bio bih najsretniji covek na svetu. ”. Onda se okrenuo ovom coveku i ponovio “Ali ja necu da radim…”. “Znam, rekao si. Ja ne zelim da radis za mene. Oslobodicu te i dajem ti ovu kucicu da u njoj zivis kao slobodan covek.” Dzo je ovo slusao sa nevericom, ipak njegove oci punile su se suzama. “Zaista si slobodan covek. Parire cu ti potpisati vec sutra. Da li ti se svidja koliba?” Tada je Dzo pao na kolena pred noge ovog dobrog coveka i kroz suze rekao samo “Sluzicu vam dok sam ziv!”. Zar zahvalnost i ljubav prema svome dobrocinitelju nisu najveci moriv za zivot ispunjen predanom sluzbom nekom ili necemu drugom? Nije li to mnogo bolje od robovanja losim navikama ili narkoticima ili nekom drugom?

- 19:07 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.