25.03.2012., nedjelja

od Nane 25.3.2012 U životu sam imao mnogo pobeda i mnogo uspeha, i kad se okrenem njima, shvatim da mi je svaki od njih manje radosti doneo, nego svaki onaj trenutak, kada bih se životno potpuno neuspešan i poražen, vraćao kući da pokupim moju vučicu Teu i da šetamo, onako bez nekog cilja, čisto srećni i zadovoljni što smo tu, jedno za drugo. Ja sam čuvao njen život od užasnog sveta u kojem živimo, a ona je čuvala moj život, od mene samog. Čovek se lako navikne na sreću, pa ni sreća više ona “sreća” ne bude, ona sreća, što je bila kad smo je prvi put osetili, ali se isto tako navikne i na nesreću, pa nauči kroz sive oblake, da hvata zrake sunca i da uživa u njima kao što nikad nije umeo da uživa u sunčanim danima nekog dobrog odmora na peščanoj plaži. Tako čovek nauči najvažniju lekciju o sreći – da je sreća stvar perspektive, a ne okolnosti. Nauči da u svakom životu u svakom trenutku stvari ima stvari kojima se može radovati i stvari zbog kojih može tugovati, i čovek sam bira da li će uživati u sreći ili se daviti u sopstvenoj tuzi. Jasno, nekad čovek ne može birati. One noći, dvadeset minuta posle ponoći 18. marta, pre dve godine umrla je Tea, tu, baš ovde gde sada sedim i pišem ti ove reči, meni na rukama. Tada sam končno ostao sam na celom svetu, jer sam se svega drugog već ranije odrekao. Eto, ako ti nešto znači prošlo je više od dve i po godine, a ja još ni jednom nisam išao onom stranom ulice kojom smo ona i ja šetali. Čak ni ne gledam na tu stranu. Čak mi nije lako ni da napišem ovo. Obećao sam sebi, da ću jednom uspeti da sve to prebolim, i da ću ti onda napisati celu tu priču, o meni, o svom životnom padu, o razlazu sa svojom porodicom, razočarenjem u ljude, ljudske vrednosti i smisao, zvezde i o tim beskranijm šetnjama sa nekim starim vučjakom, vučicom koju sam našao bolesnu i povređenu i nazvao je Tea. Koja je sačuvala moj život od mene samog. Ali to vreme još nije došlo. Iako se više slabo sećam bilo čega iz tog perioda, kad kažem ili napišem ime “Tea”, kao da se i meni samom, otvore neka vrata koja me vrate u tu martovsku noć, pa vidim sebe kao dečaka, kako ležim, glavom naslonjen na svog vučjaka i plačem. Tada sam naučio da, ako si živ, onda moraš da se boriš dalje. Uspešan ili ne, moraš da se boriš, dok si živ. To ne znači da u toj borbi nema predaha, osvrtanja, tuge i stajanja, ali čak i kad si na dnu, na kakvom niko nikad nije bio, a još dišeš, znači da moraš da se boriš. Nemoj da misliš da sam skrenuo dnevniče, pa kao kakav ludak ne razumem da postoje veće patnje, veće stvari u životu, rekoh ti jednom, izgubio sam najboljeg prijatelja u saobraćajnoj nesreći u noći mog 22. rođendana, pa opet, iako se ceo svet moje mladosti tog jutra srušio, iako sam odrastao čitav život u nekoliko sati, iako ni to nikad nisam preboleo, nisam osetio takvu tugu i samoću kao kad mi je umro pas. Valjda zato što sam iza tog psa konačno ostao sam sa sobom. A to je najteže u životu, da staneš sam pred sobom da pogledaš, na sebe, i u sebe, i razumeš ko si, i gde si. Tako sam naučio da svaka tuga koju sam u životu osetio je bila tuga nad samim sobom. Tako sam naučio da svaku radost koju sam osetio je bila radost zbog samog sebe, bilo da sam sebično ugađao svojim porocima, bilo da sam na rukama nosio povređenog, krvavog psa lutalicu, kod najbližeg veterinara, da bih mu bez odobrenja spasao život. I još sam naučio da ko ne ume da tuguje, ne ume da se raduje, i da je svet tako veliki, da kad bismo skupili sve naše novce, i titule i zvanja koje sebi dodeljujemo, i sve sujete i važnosti, pa čak i suze i osmehe, ne bismo mu ni dugme na kaputu mogli time prišiti. Eto, tako smo mali, i tako smo malo važni, ali pošto znam da sve novce koje sam zaradio, sve titule i zvanja koja sam imao, pa čak i suze i osmehe koje sam razvukao, ne bih ni za dugme mojoj Tei skupio. I na kraju, mada to još nisam naučio, ali sve mi kaže da tako jeste, onog trenutka kad prestanem da se borim, a to je onaj trenutak kad prestanem da dišem, tog trenutka će ona stajati pored mene, i opet ćemo ići onom, našom stranom ulice. Čovek bez vere je hedonistička isprazna ljuštura, a meni je Tea pomogla da ponovo nađem veru, ne veru u svetlost i Boga, nego u tu šetnju sa njom, do kraja vremena i sveta, eto, zbog toga se dalje borim, čistije i poštenije nego ikad pre, jer konačno nemam šta da izgubim, kako god da se završi, pobeđujem.

- 21:11 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.