28.06.2011., utorak

..poziv Živimo u vremenu koje se naziva dobom komunikacije – jer je već sav svijet postao globalno selo. Sredstva komunikacije su nam stalno u rukama, neprestano pozivamo i bivamo pozivani. Ali, nisu svi pozivi jednaki. Jedno je ako me zove dijete ili roditelj, supružnik ili prijatelj, a posve je drugo ako me zove poslovni partner ili možda direktor firme. Ima poziva koje jedva čekam, a opet ima onih kojih se itekako plašim, i sve molim Boga da me se takav ne sjeti i ne nazove! Evo pravog pitanja: Kad bi Bog imao telefon i moj broj, pa mu palo na pamet da me nazove, kako bih reagirao? Bi li se prestrašio ili se razveselio! A kad promislim: Ima li Bog razloga da me nazove? Nekih svojih razloga i nekih mojih razloga? Božji razlog je očinska briga za mene, za moje spasenje, njegova želja da budem slobodan od zla, grijeha i smrti, da živim život u miru, dobroti i prijateljstvu. Konačno, ako vjerujem da je Božja prisutnost među nama koja nas poziva k sebi jer mu je stalo do nas, to znači da Bog neprestano i danas traži načina kako da me nazove i pozove. Samo, mogu ja reći: Bože – zovi ti, samo zovi, ali džaba ti je zvati! Zar ne vidiš da je moj telefon isključen. Ili – čim na displeju vidim da ti zoveš, ja ga stavim na tiho, da ti ne čujem glas, ili ga jednostavno udaljim od sebe. Uostalom, Bože, zar ne čuješ kakva je buka, i zar ne možeš shvatiti da te ne mogu čuti!

- 17:30 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.