18.05.2011., srijeda

Razgovor "Dakle, ti bi želeo da razgovaraš sa mnom?" reče Bog. "Ako imaš vremena" rekoh. Bog se nasmeši .." Moje vreme je večnost. Šta si hteo da me pitaš?" "Šta te najviše iznenadjuje kod ljudi?" "Što im je detinjstvo dosadno. Žure da odrastu a onda bi opet želeli biti deca. Što troše zdravlje da bi stekli novac a onda troše novac da bi vratili zdravlje. Što razmišljaju s neraspoloženjem o budućnosti zaboravljajući sadašnjost. Na taj način ne žive ni u sadašnjosti ni u budućnosti. Što žive kao da nikada neće umreti, a onda umiru kao da nikada nisu živeli." Bog me uhvati za ruku i ostadosmo trenutak u tišini. Upitah - "Kao roditelj, koje bi životne pouke da tvoja deca nauče?" Osmehujući se, Bog odgovori: "Da nauče da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli. Mogu samo voleti. Da nauče da nije najvrednije ono što poseduju nego ko su u svom životu. Da nauče da nije dobro uporedjivati se sa drugima. Da nauče kako nije bogat onaj koji najviše ima nego onaj kome najmanje treba. Da nauče kako je potrebno samo nekoliko sekundi da se mnogo povredi voljeno biće a onda su potrebne godine da se rana zaleči. Da nauče opraštati, tako da sami opraštaju. Da shvate da postoje osobe koje ih vole ali to ne znaju izreći ni pokazati. Da nauče da se novcem može kupiti sve osim sreće i ljubavi. Da nauče da dve osobe mogu posmatrati istu stvar a videti je različito. Da nauče da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima a ipak ih voli. Da nauče kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprostiti. Ljudi će zaboraviti šta si rekao. Ljudi će zaboraviti šta si uradio. Ali, nikada neće zaboraviti kakve si osećaje u njima pobudio."

- 10:20 - Komentari (0) - Isprintaj - #

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.