Nem'reš ti to razumit ćerce i to ti je. A nije ni čudo. Takvu bijedu i siromaštvo ti danas jedva mo'š i zamislit. Jedanaestero dice u kući. Ejjj, jedanaestreo?!? I svi jedno drugom do uva. Kako je to sve preživjelo, stalo na noge, opismenilo se, to samo dragi Bog zna. A viruj da je bilo i gorih. Puuno gorih. Mi smo uglavnom imali šta 'ist pa makar i suvog kruva. Mesa veliš? A ko će ti u ono vrime dat meso ćerce. Zeru ako bi te pripalo za Uskrs i Božić. A i to samo za boljih godina.
A koliko tek zatucanosti, nepismenosti…Gospe moja. Ma jesam ti pričala onu zgodu sa strinom Šešurinkom. Ne? E sidi ćerce, sidi i slušaj vamo. 'Vako je to bilo:
Vaik bi u proliće, u naše selo dolazili cigani. Eto ti ih đava. Ništo bi isprosili, pobožan je i bogobojazan naš svit, a oni drugi samo bi vribali priliku da nikoga privare, da nešto ukradu, iskamče. E tako ti se jednog jutra, u dvoru strine Šešurinke, zatekla ciganka. Mic po mic, ispita ti ona strinu sve. I su kim živi i koga ima i koliko blaga, kol'ko dice. Ma sve. Pa onda malo pogleda u dlan, proriče joj nikog vraga, šta ti ja znan.
A imala je strina Šešurinka tu svoju dušmanicu – nevistu. Tako ju je zvala – "moja dušmanica". Disat od nje nije mogla, toliko je pogana ta nevista bila. Sin ka sin, uvuk'o se pod ženine skute i materi jedva da išta viruje.
I tako ti strina sa cigankom počne divanit o nevisti dušmanici, ispočetka sramežljivo a onda sve otvorenije. Istresla br'te sav onaj svoj jad i žuč prid ciganku a ova, lukava kakvu je Bog stvorija, ponudi joj pomoć. Veli ti ona strini da može učiniti da dušmanica izgori. Ee, izgori, zgori dobro si čula. Ne triba ti govorit i ja sam se čudila.
Ali – reče joj ciganka – za to triba imat novaca. Puno novaca jer će ih tribat zapalit, pa kako gore novci tako će gorit i nevista. Što je više novaca, brže će i dušmanica izgorit. I k'o za vraga, par dana prije strina je prodala tele. 149 tisuća dinara ili već nečega. A nem'reš ti danas zamislit koje je to bogatstvo bilo. To ti je bilo…ma ajme tebe. Velika je strinina nevolja sa nevistom bila kad je sve pare dala ciganki a ova zapali oganj i umisto novaca zapali običan papir ali tako da strina ne vidi. I još joj kaže da četiri dana nikome ni riči ne smi reć jer u suprotnom vradžbina neće djelovati. I prođe prvi dan, ništa se ne dogodi. Drugi dan opet ništa; ne gori dušmanica ali dobro, misli strina, ima još vrimena. Ali kad je proša i treći a unda i četvrti dan, vidje i strina koja je ura i da ju je ciganka opako privarila. Nestade para a nestade i ciganke. I šta'š sad? Ajme i naopako. Nemreš nikome reć; di ćeš i govorit svoju sramotu. Ali opet, valjda da restereti dušu, ispripovida strina sve Mari Zekanuši a Mara k'o Mara pukla bi da ne proširi dalje. I tako, glas po glas nije prošlo ni dva dana cilo selo saznalo. Neko je sažali neko joj se izruga kako to već biva svugdje.
I tako, prođe lito, pa zima pa opet dođe proliće a s njima i cigani. Dolazili su i iduće godine i one posli. Nikad je bila godina da je bilo bolje, nikad gore ali jadno i siromašno vaik je bilo. A opet se živilo. Opet je bilo i pisme i radosti a priče kao ova o strini Šešurinki prinosile su se s kolina na kolino da bi uveseljavale ljude u hladnim u dugim noćima kad snijeg sa Svilaje zamete selo….
A ono, kad si sestru Martu dovela k sebi, u Grad, to mi pričaj stara….
A ništa, ja sam ti sa 13 godišta otišla od kuće. Na škole. Ma vraga su moji mislili o školovanju, bila su to jedna usta manje. Jedva su čekali da me se riješe. Eee, ne triba ti se skanjivati, takva su bremena bila. To to je bilo oman posli onog rata i sve je bilo bespatno. Tribalo je opismenit svu tu pustu sirotinju.
Sićan se kad sam prvi put došla u Grad, lito je bilo. I prolazimo ja i Mara Šantićeva kroz neki park a doli, na plazi, sve puno svita. Ki u nas za svetoga Juru. I kaže meni Mara, sve onako vragolasto se smijući, ovako ćemo i mi prijo. A ja je gledam i mislim u sebi – pa ne bi se tako skinula ispid svita za sve pare ovog svita. Već slideće lito, Mara i ja samo smo gledale kako ćemo čim prije na plažu. A tako ti je to.
Uglavnom, kad sam završila školu i počela radit, stala sam malo na noge i već se moglo nikako živjeti. I tako sam odlučila pitat ćaću da mi pusti sestru Martu da dođe živjeti k meni. A ćaća ki ćaća, sritan za jedna usta manje. Dašta neg može.
E ali nije tako bilo.
Došla ja u S. di me dočekalo pismo suside Cvije Pezminuše. Veli ćaća ne će pustit Martu ali, nastavlja Cvija, uzmi jednu moju, imam ih tri. Mislila ona jadna da meni triba sluškinja. Nije ona znala da ja želim barem jednu od sestara spasiti od bijede. A znala sam zašto ćaća ne pušta Martu. Sve je to bilo maslo one proklete maćehe, njegove žene. Nije nju bilo briga za Martu nego joj je to jedna manje za čuvanje blaga.
E ja ti onda, ni pet ni šest nego pošalji po jednoj našoj što je bila u S. novac za Martu, za prugu ali da ne govori ćaći. Tako je i bilo. Ta rečena Anica, kad je došla u selo, našla Martu i sve joj ispripovidila. I kako sam ja u S. i kako sam joj poslala pare za prugu i sve..sve.. A Marta sva sritna, dakakva će bit. Odma' ona pošla ćaći i maćehi i kaže im tako i tako...da ona ide u Grad, da je ja doli čekan. A ćaća da kakav grad, da će on njoj sve kupit da ovo-ono… sve ne bi li je odgovorio. Ali znaš kakva ti je tetka, takva je i mlada bila. Zajunila i gotovo.
Tako je i bilo. Ujutro se digla prije zore, pruga iz polja kreće u 5 obukla ono opančina na noge, pribacila priko sebe neki trljiš i pravo put polja. Vidio ju je ćaća pa viči i trči za njom. Ali đaba, ajd' je stigni brajko?!? Pobigla Marta pravo na autobus. Kad su je vidjeli 'nako šporku, mršavu i nikakvu svi su mislili da je, božemeprosti, neko ciganče. Ali dobro, sirotinje je bilo svudi tako da to i nije izgledalo tako strašno.
Di ćeš ti mala? – pitao ju oni kondukter, naš čovik iz Gornjeg Sela a ona da ide sestri u S.
14 je godina uprav bila navršila a izgledala je kao da ima jedva8. Kad sam je vidjela kako silazi s autobusa, 'nako nikakva, srce mi se stislo. Odma' u S. sam je povela kupit ništo robe, jedan žuti đemperić i sad ga se sjećam ali nikako joj naći nešto za noge. To je noga svikla samo na opanak pa smo na kraju kupili neke cipelet'ne 4 broja veća da barem nekako može hodati.
A što ću ti drugo reć, došla je k meni, polako je krenula u školu, privikavala se na Grad. Teško je bilo ispočetka, govorila mi učiteljica da nema temelja. Ali bila je uporna, malo po malo, na kraju srednje škole bila je među boljima u školi.
Ćaća se poslije pomirio sa situacijom, bilo mu i drago jer je znao da je sve to bilo za Martino dobro ali ona prokletinja maćeha, vrag da joj sriću prosti, nikad mi nije oprostila.
Truckamo se polako u džipu, penjemo se makadamskom cesto prema vrhu Svilaje. Di pokoja obnovljena kućica ali većinom izbice urušenih krovova. Nima više pastira ni blaga. Iz kazetofona buči Thompson, ništa drugo ne bi bilo primjereno. Ovdi se đez ne mere uhvatiti plodna tla. Ovdje bi i Sinatra propjevao o Čikoli….
Dolazimo na vrh, zastajemo na tren… ovdje i vjetar ima drugačiji zvuk, nekako samotan, upozoravajući, strahotan.
Eno vidiš dole, ćerce..dole su ti Trilakve, dole smo ti moje sestre i ja….
|
...And now, something completely different…
