Bugenvilija
06.10.2005., četvrtak
Muka po očevima
 Pričam nekidan svom mužu, kako Monoperajankina klinka već na veliko govori i svašta radi, a naši tutleki niš. Bila je to kobna greška u koracima. Ja uvijek zaboravim da su to njemu jadnome prva djeca i da on blage veze nema da je to zapravo prilično uobičajeno da muška djeca progovore malo kasnije od curica i da se tu nema kaj za dodati. Pa svi znamo da su cure naprednije, inteligentnije i prije, a i poslije u životu. Sad bi on da ja vodim djecu pedijatru. Pa rekoh, kojim povodom??? Djeca zdrava, vesela, zaigrana, vječno u pokretu. Rekoh, a zakaj da ih vodim, fakat ne kužim. Pa niš ne govore. He he, ma reko znaš kaj, ak treba nekog voditi doktoru to si onda ti. Bole te leđa, išjas, šepaš, imaš povišeni šećer, kost u trbuhu jer se nemreš sagnuti, a da pritom ne prekuneš uzduž i poprijeko. Tebi je vrijeme za jednu generalku, a rekoh, djecu ostavi meni, budu progovorili kad im dođe vrijeme za to, ni prije ni poslije. Ne, on će voditi ako ja neću. Ma reko vodi, vućka mi se, ali ja ne idem sa tobom, blamirat se ne želim i točka. I tako bi. On je odlučio slijedeći tjedan ići sa njima pedijatru. Komedija al kaj sad... P.S. MonoperajAnko, to si sve ti kriva, kaj se hvališeš sa svojom princezom, šuti i uživaj ;))) |