| < | listopad, 2007 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
|
Konačno je i ta misterija riješena, saznali smo ono što čekam da saznam vec 6 mjeseci – imaćemo dječaka! Malog, debelog dječaka sa kosom. Sonogram kaže da je beba teška 4 lbs 4 oz (što ispadne tačno 2 kg), a kako mi je ostalo još 8 sedmica moguće je da će nagurati na 8-9 lbs što se smatra prilično velikom bebom. Na svim slikama glave i lica najbolje se su vidjeli mali debeljuškasti obrazi. Moji kažu da sam i ja bila beba debeljuco i da sam imala velike obraze, a dragi me još i prije stalno zezao kao imam veliki obrazčiće Eto, bar znam da beba ima nešto na mene : I naravno beba je odmah dobila novi nadimak – čabica (od chubby). Bilo je pravo simpatično vidjeti to malo lice, male usne i nos i razne face koje je pravio dok smo ga gledali. Još sam saznala da udaranje koje već skoro dvije sedmice skoro stalno osjećam sa desne strane nisu noge nego ruke, što znači da imamo malog boksera, a ne malog fudbalera. Čak smo vidjeli da beba ima i kosu na glavu! No, ipak najvažnije od svega nam je bilo da se beba razvija kako treba, da srce ima 4 komore, da su mozak i kičma i ostali organi svi u redu. Dragi mi je po izlasku iz bolnice priznao da je i on tajno želio malog bebca iako mi je stalno govorio kako želi curicu. Rekao je kako je znao da svi žele dječaka, pa je on navijao za curicu tako da ako bude curica da ne bude beba koju niko nije želio. Is he the sweetest, or what? Poslije sonograma (koji smo imali u bolnici jer je sono-lady mog doktora još uvijek out sa slomljnim stopalom) otišli smo na treći sprat u posjetu porodilištu. Bila sam iznenađena kako sve mirno i tiho, ne čuju se ni bebe i trudnice kako vrište. Jedna veoma fina teta nam je pokazala sobe u kojima se bude za vrijeme oporavka – sobe su privatne ili dvokrevetna (rekla nam je da tražimo privatnu) i svaka ima svoje kupatilo. Internet namaju (pitala sam) tako da vam se neću moći javiti iz bolnice. Sobe za porođaj su sve privatne, niko se ne porađa s nekom drugom trudnicom u sobi. One su sve bile zauzete, pa ih nismo mogli vidjeti. Poslije poroda mama, tata i beba dobiju narukvicu za brojem i bar codom bez kojeg se beba ne može iznjeti iz nursery. A ako bi neko nekim slučajm i zgrabio bebu ne bi stigao dalje od lifta bez te narukvice jer bi se onda oglasili alarmi i čitava bi se bolnica zatvorila. Ono što mi se najviše svidjelo je da bebi ništa ne rade bez odobrenja roditelja. Ako mama odluči da doji onda bebi ne daju ni flašicu ni cuclu bez potpisa mame ili tate. A mama jos može da izabere da baba bude kod nje u sobi ili da bude u nursery. Takođe imaju i posebene medicinske sestre koje mami pomognu oko dojenja (lactation specialists). Sve nam je to bilo zanimljivo i drago nam je što sad znamo gdje trebmo ići i šta nas tamo čeka kad bebac odluči da se pojavi. A što se mene tiče, ja sam vam stvarno super. Još uvijek ne mogu da vjerujem da imam tako veliku bebu u bellyju, a belly i ne izgleda tako veliki. Od prošlog pregleda sam sam udebljala samo 2 lbs (malo manje od 1 kg), pritisak je dobar (možda malo nizak) 90/60, nemam nikakvih bolova i osim što imam jednu tačku s desne strane leđa koja me nekad boli dok sjedim nemam se na što požaliti. A i te se tačke lako riješim sa strategijski postavljenim jastukom iza leđa. Polako smo počeli i da sređujemo sobu za bebu. Juče nam je stigao krevetić pa smo ga sklopili, a preko vikenda ćemo još malo sređivati. Sad konačno možemo kupovati i odjeću i sve ostalo jer sad znamo that we’re having a boy!   |
|
Evo i ovo da doživim - od mene koja sam mozda samo k od kuharice traži se recept za uštipke! Šta je potrebno: 300 grama brašna (moze bijelo ili pšenično - ja nekad koristim pšenično i onda imam crne ustipke) 2 jaja soli po želji (ja ih skoro nikad ne posolim dovoljno, ali zato posolim kajmak u koji umačem uštipke pa sve bude u redu) oko 1/3 litra mlijeka Sve se to fino promješa da smejsa bude gušća nego za palačinke, ali ne previše gusta. Ako ispadne previše rijetko, dodajte još malo brašna, a ako bude previše gusta onda dodajte još malo mlijeka ili vode. Može se mješati mikserom, a i ne mora - ja obično sve izmješam drvenom kutlačom jer mi je vaditi tražiti mikser, a bitno je samo da ne bude grudvica. Kad smjesa bude just right, onda se ugrije ulje u povećoj tavi (ja volim veću tavu jer se u njoj može pržiti više uštipaka od jednom). Za ulje koristim extra virgin olive oil, ali može i bilo kakvo drugo maslinovo ili biljno. Kad se ulje ugrije (ali ne previše), onda supenom kašikom izljevam smejsu u tavu tako da uštipci budu ovalnog izgleda (oko 6 x 4cm - mogu i veći, ali ja ih volim manje, onako bite size). Prđe se malo na jednoj strani, malo na drugoj i onda se izvade, a u tavu ubace novi. I to je to, veoma jednostavno! Moram samo napomenuti da moji uštipci budu veoma tanki, znam da ih neki prave debele i napuhane, ali moji su mali i tanki. Takođe moram recć da ih ja volim umakati u izrendani trapist ili mozzarella sir, kajmak i naravno suhi sir (ne sve odjednom, naravno). Bon appetit! |
|
Happy sam, happy veoma jer mi se dragi vratio. Hajd' što se on vratio, nego mi je svašta donjeo, kad smo krenuli vaditi iz torbe jedva smo imali mjesta na kuhinjskom stolu da sve poredamo. Evo šta sam sve dobila: - 17 suhih sireva od kojih jedan odmah sinoć nastradao. Večeras pravim uštipke i to duplu dozu, vjerovatno će jos dva nestati. - 2 kg sira trapista - hm, i on ide dobro uz uštipke - veliku vreću Bounty čokoladica (mogla bi ih stalno jesti, a ovdje ih je jako teško naći) - jednu veliko pakovanje nekih super dobrih čokolada iz Beča - 10ak predivnih slikovnica za bebca (Ružno pače, Mačak u čizmama, Ivica i Marica, Petar Pan, Najljepše bajke svijeta, Ezopove basne, etc.) - sve imaju zaista prelijepe ilustracije i oboje jedva cekamo da ih čitamo bebi :) - dvije tegle pekmeza od šljiva - jutros sam ga odmah stavila na waffles-e, tako je dobar i šljivast - i za kraj, meni najdraže od svega, malu muzičku kutijicu koja svira Brahms-ovu Uspavanku. (u stvari, ne znam da li se ovo zove muzička kutija jer ne dođe u kutiji - to je jedna od onih malih stvarčica koje izgledaju kao doboš i imaju ispupčenja na pojedinim mjestima, preko ispupčenja se pokreću male žice kad ručicom vrtiš doboš i kako žice prelaze preko ispupčenja prave se različite note. Sve je to mozda nekih 4 cm veličine, ako ko zna kako se zove, nek mi javi)  U drugim vijestima - sutrašnji sonogram nam je otkazan, osoba koja ga radi je slomila stopalo, tako da ćemo bebu vidjeti tek idući četrvtak. Malo sam razočarana, ali za čas će proći i ta sedmica dana. A beba se mrda na sve strane, pravi mali bokser(ica), fudbaler(ka), gimnastičar(ka)... |
Večeras mi se vraća dragi, je je je.... Poželila sam ga nenormalno, ne znam ni sama kako sam izdržala ovih 12 dana bez njega. Uglavnom, bilo je grozno i užasno i ne želim ga više pustiti da me ostavi samu kod kuće. Otkako sam se preselila ovamo kod njega po završetu škole (skoro prije 4 i pol godine) još nijednom nismo bili tako dugo razdvojeni. A i kad smo bili razdvojeni uglavnom sam ja negdje išla (2 puta u Las Vegas na 5-7 dana, jednom u DC na 3 dana, jednom u Oklahomu na 5 dana), a on je bio taj koji je ostajo sam kod kuće. Tek sad vidim kako je užasno ostati sam! Čak je i Monty bio sav depresivan, morala sam ga duplo više šetati jer je često plakao, a nije bas bio raspoložen ni za svoje slatkiše i hranu. I bio je velika maza, stalno mi je dolazio i stavljao glavu u krilo da ga mazim. Mislim da će se obradovati veoma kad se večeras dragi pojavi na vratima. A ja se već radujem i samo čekam da prode jos malih 6 sati pa da skočim na njega  |
Malo jesenjih slika     |
Sama sam. Dragog mi nema jos od četvrtaka, vraća se tek u idući utorak, a ja sam ga već u petak bila tako puno poželila da sam htjela da mi se odmah vrati. Čak mi je i Monty nešto depresivan, i njemu dragi nedostaje… ali eto pravimo društvo jedno drugom, a tu je i bebac koji se često mrda, pa nekako ćemo izdrzati još 7 dana. A onda dolazi dragi i donjeće nam puno suhog sira i pekmeza od šljiva koji je moja nena pravila (pekmez, ne sir). Pa kad nam napravim uštipke, pa izrendam suhi sir, pa umočim uštipak u sir… uh, ima samo suhi sir da jedem 10 dana, mmm, njam njam…. Misliala sam kako ću uraditi svu zadaću i za ovu i za iduću sedmicu dok njega nema, i kako ću još uraditi i nešo za onu tamo sedmicu. Mislila sam da ću do sad napisati nekoliko postova (jer imam o čemu), a ono opet ništa. Nekako mi sve mrsko kako njega nema, sve je bez veze, ono baš totalno bez veze. Ne znam više kako je to biti sama, a i ne želim da znam, sa njim je tako super. Jutros mi je bilo najgore – probudila sam se uz alarm. Glupi alarm koji je pišatao sve glasnije i glasnije i morala sam čak ustati iz kreveta da ga ugasim. Ah, užas živi! A kako je fino kad on ujutro sjedne na krevet kraj mene, pa me mazi i češka dok se ja polako budim… ah, good times… I tako, šta sam radila dok njega nema – a šta drugo nego shopingovala. Poslala čo’eka na put preko bare i bacila se u trošenje love  Iz Gap-a sam se počastila novim farmerkama (za ne povjerovat, ali ove trudničke framerke su mi one prve pravo savršene farmerke), dressy hlačama i košuljom, a u JC Penney (gdje inače nikad ništa ne nađem što mi se sviđa) sam kupila predivne dvije košulje (jednu crnu i jednu crvenu) i tamno crveni uski džemper. I još sam se ošišala na novi friz, pa sam sad pravo cool trudnica spremna za jesen. A jesen nam je konačno juče došla, lišće je tek počelo da mijenja boje i opada, kiša je počela da pada i malo je zahladnilo - ono pravo najbolje jesenje vrijeme. Uživam šetatiti Montyja i diviti se žuto-smeđkasko-narandžastim bojama prirode. Ah, da, skoro sam zaboravila – imam malu anegdotu da podijelim s vama. Kao što rekoh dragi je u četvrtak otišao za Bosnu, a ja sam ga vozila na aerodrom. Pozdravili smo se prije security checkpoint-a, on je prošao kroz detektore i sve te zavrzlame, a ja sam čekala sa druge strane to make sure that he makes it through. Mahnuli smo jednu drugom, poslali air kiss i onda krenuli svako u svom pravcu – on na gate, a ja nazad na praking, pa kući. Nisu prošle ni dvije minute, nisam još bila ni izašla iz aerodroma, kad zvoni cell phone. Vidim po broju da je on, javljam se i kažem pomalo zabrinuto “reci, ljubavi”, kad s druge strane javlja se on, pomalo paničan “Slatkice, ja ne znam bez tebe. Ja sam se već izgubio. Koji mi je gejt?” Bio mi je tako simpatičan i drag u tom trenutku, a nisam mogla a da se ne nasmijem onako glasno, od srca. No, moram napomenuti da mi je dopustio da ovo blogiram samo ako napišem da nigdje na boarding pass-u nije pisao gate number i da je on bio “previše upset zato što me ostavlja da bi slušao kad nam je ona glupa žena rekla taj glupi gate number”. Slatkica moj mali slatki, jedva čekam da mi se vrati (i donese suhi sir)  |