Marketing
Jedan usamljeni post
Sama sam. Dragog mi nema jos od četvrtaka, vraća se tek u idući utorak, a ja sam ga već u petak bila tako puno poželila da sam htjela da mi se odmah vrati. Čak mi je i Monty nešto depresivan, i njemu dragi nedostaje… ali eto pravimo društvo jedno drugom, a tu je i bebac koji se često mrda, pa nekako ćemo izdrzati još 7 dana. A onda dolazi dragi i donjeće nam puno suhog sira i pekmeza od šljiva koji je moja nena pravila (pekmez, ne sir). Pa kad nam napravim uštipke, pa izrendam suhi sir, pa umočim uštipak u sir… uh, ima samo suhi sir da jedem 10 dana, mmm, njam njam….
Misliala sam kako ću uraditi svu zadaću i za ovu i za iduću sedmicu dok njega nema, i kako ću još uraditi i nešo za onu tamo sedmicu. Mislila sam da ću do sad napisati nekoliko postova (jer imam o čemu), a ono opet ništa. Nekako mi sve mrsko kako njega nema, sve je bez veze, ono baš totalno bez veze. Ne znam više kako je to biti sama, a i ne želim da znam, sa njim je tako super.
Jutros mi je bilo najgore – probudila sam se uz alarm. Glupi alarm koji je pišatao sve glasnije i glasnije i morala sam čak ustati iz kreveta da ga ugasim. Ah, užas živi! A kako je fino kad on ujutro sjedne na krevet kraj mene, pa me mazi i češka dok se ja polako budim… ah, good times…
I tako, šta sam radila dok njega nema – a šta drugo nego shopingovala. Poslala čo’eka na put preko bare i bacila se u trošenje love 
Iz Gap-a sam se počastila novim farmerkama (za ne povjerovat, ali ove trudničke framerke su mi one prve pravo savršene farmerke), dressy hlačama i košuljom, a u JC Penney (gdje inače nikad ništa ne nađem što mi se sviđa) sam kupila predivne dvije košulje (jednu crnu i jednu crvenu) i tamno crveni uski džemper. I još sam se ošišala na novi friz, pa sam sad pravo cool trudnica spremna za jesen. A jesen nam je konačno juče došla, lišće je tek počelo da mijenja boje i opada, kiša je počela da pada i malo je zahladnilo - ono pravo najbolje jesenje vrijeme. Uživam šetatiti Montyja i diviti se žuto-smeđkasko-narandžastim bojama prirode.
Ah, da, skoro sam zaboravila – imam malu anegdotu da podijelim s vama. Kao što rekoh dragi je u četvrtak otišao za Bosnu, a ja sam ga vozila na aerodrom. Pozdravili smo se prije security checkpoint-a, on je prošao kroz detektore i sve te zavrzlame, a ja sam čekala sa druge strane to make sure that he makes it through. Mahnuli smo jednu drugom, poslali air kiss i onda krenuli svako u svom pravcu – on na gate, a ja nazad na praking, pa kući. Nisu prošle ni dvije minute, nisam još bila ni izašla iz aerodroma, kad zvoni cell phone. Vidim po broju da je on, javljam se i kažem pomalo zabrinuto “reci, ljubavi”, kad s druge strane javlja se on, pomalo paničan “Slatkice, ja ne znam bez tebe. Ja sam se već izgubio. Koji mi je gejt?” Bio mi je tako simpatičan i drag u tom trenutku, a nisam mogla a da se ne nasmijem onako glasno, od srca. No, moram napomenuti da mi je dopustio da ovo blogiram samo ako napišem da nigdje na boarding pass-u nije pisao gate number i da je on bio “previše upset zato što me ostavlja da bi slušao kad nam je ona glupa žena rekla taj glupi gate number”. Slatkica moj mali slatki, jedva čekam da mi se vrati (i donese suhi sir) 
Post je objavljen 09.10.2007. u 03:59 sati.