| lipanj, 2005 | > | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | |||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
fibraa@net.hr
| lipanj, 2005 | > | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | |||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
fibraa@net.hr
|
Sinoć mi je tako diga tlak! Cilu noć san se budila i vrtila. Oko gluposti sve počme, naravno. (I naravno da ja nisan bila kriva!- zar sumljate?) On mi nije da gušta, ka i inače, glumata uvik kad se svađamo, neće raspravljat, a ja ne mogu proć priko rečenog. I tako se pripucajemo i pogoršavamo stvar. Mrzin teške riči, nimao lipe, koje se poslin ne daju polizat i koje meni lupaju po glavi. Strašno me nerviraju ljudi koji u afektu mogu reć svašta. Misle li tako i inače?! I onda se on lipo ujutro probudi i misli da će sve bit sjajno. Jebi ga, vara se. Triba meni vrimena za probavit tešku noć. Zna da mrzin ić leć ako sve nije raspravljeno, razjašnjeno, pomireno. Histeriziram kad znam da sam u pravu, a taj drugi drži priču JebeLudZbunjenog. I ne pušta. A on je upavo to sinoć radija. A još kad se svađaš priko mobitela i jedan od sudionika RASPRAVE svako malo ostane bez signala, ma za popizdit. A sve oko ničega! |
|
Tužna san, i iznervirana, i ljuta. Na sebe. Jer (još se jedan put moran vratit na temu faxa iako je mrzin više od svega) san pretjerala sa svojin neradon i odgađanjem neizbježnog. Pričala san dugo sa Momkon Svojin i reka mi je da mu je dosta više mojih priča da ću učit, a da se to nikako ne događa, jer već misecima sluša isto. Da sidnen malo i ugrijen katrigu i da neću sebi valjda dopustit da sve propadne, da san već predaleko dogurala na faxu. Najgore mu je šta u mojim pričama vidi sebe. Uvik nešto odgađam. I da mislin malo na budućnost. Našu budućnost. I da sad nije tu, pa mogu nesmetano učit, jer on ima grižnju savjesti da ja zabušavan radi njega. I tako svašta još. Pa san malo plakala dok san ga slušala. Ponovija je bezbroj puta da me voli, a suze su mi još jače frcale. Znan da san kriva. I iskreno baš mi je triba taj razgovor. Drago mi je šta mi je reka šta me ide. Volin čut i da misli o našoj budućnosti, i da oće da šta prije starta. Naravno da znan da o tome misli, ali lipo je to čut po ko zna koji put. I tako ja slijedećih 5 dana triban prionit ma koliko mi to odbojno zvučalo i bilo teško za izvest. Uvik ja sve u zadnji tren. Na kraju krajeva, to je tako malo dana u usporedbi sa ladovinon koja slijedi do 10-og miseca. A i stvarno nije red da nakon 3 godine lađenja opet nešto sjeben. Dosta je one "sutra je novi dan", triba se posla uvatit odma! |
|
Danas mi je dosadno. Ma ustvari mi nije dosadno nego mi je vruće. Pakleno vruće. A ja mrzin vrućinu. Zato i nisan oduševljena litom kao takvim. Pogotovo kad san u gradu, odvratno! Nema mi gadnije stvari od znojenja, lipljenja i malaksalosti izazvane vrućinon. I još uz to iman učit. Neman gušta ni valjat se po krevetu a kamo li uzet skriptu u ruke. Zato mi i je toliko vruće i tako strašno dosadno. Jer kad ja iman učit, sve mi smeta. I tako vam se ja već godinama SPREMAN učit, a nikako se uvatit knjige. Neodgovorna san, znan, znan, sve san to već čula ne znan ni sama koliko puta. I lina, da, da. Uistinu jesan. Ali ove godine ću bit bolja. Sve je pod kontrolon. E da, znan i da se moji bližnji ježe na ovu rečenicu, ali ljudi se minjaju zar ne? Oću, uvatit ću se knjige! Moran! A i obećala san momku svome. A kad smo već kod momka moga, fali mi je jako i bolno. Toliko da ne mogu učit! :) Evo se iden izvalit na postelju i uziman knjige... (ka da mi je neko potpisa smrtnu presudu, uf...) |
|
Doma san, umorna. Vruće mi je. Ni u paklu nije ovako. Nisan stala od petka. Stalno se feštavalo. Prvo rođendan prijatelju. Standardno, uvik provjerena kvaliteta- gradele i meso. I alkohol. Pa sutradan pir. Odličan. Famozan. Prejak. Iako buket nisan uvatila :) Doma došla oko 7,8. Pa repriza dan posli. A i danas usitno. Tek jutros san uspila napravit prvu banjadu. Joj gušta. More taman, ni ladno ni pretoplo. Pa sad neka mi neko reče šta se ne kupan u gradu! Ma nema tih para. Žaj mi je šta san se vratila, ali morala san, jednostavno ne uspijen učit dok san u vikendici. Dođen samo na spavanje. Ako i to... |
|
Ujutro idemo svaki na svoju stranu, po obali ja sjevernije, on južnije. Šmrc. Teško će mi bit i već mi se srce kida. Ali izdržat ću ta 2,3 tjedna. Jedva, ali oću. Tješi me šta znan da ni njemu nije svejedno. Zadnjih 15 dana nisan bila bez njega duže od par sati. Postala san prava ovisnica. Poludin kad se sitin da će nam cilo lito bit ovako. I sad neka mi neko kaže da je lipo imat vikendice! Ma krasno. Jedva čekan jesen. Evo obećajem mu da ću u međuvremenu položit ona dva ispita. Moram! A sad se vraćan njemu još malo guštat! Iden na pir u subotu, kaže da mogu vatat buket :) ... |
|
Moja je oduvik bila sa voljenom osobom stvorit novi život! Prvi dio želje je ispunjen, jer voljenog već iman. Na drugi dio nadan se da neću još dugo čekat. Zašto sam bila tako lina pa još nisam završila fax?! Još malo... Naravno da nam je prioritet da sve bude u redu i da beba bude zdrava! On bi strašno tija sina. Meni je sve isto. Ali s obziron da želim više djece, oću i curicu i muškića. Ako mogu birat prvo muškića. Tako da poslin malu skroz razmazim. Obično ljudi imaju spremna imena. Lagala bi kad bi rekla da ih ja nemam. Imam nekoliko, ali ni za jedno nisan posebno vezna, uostalom ne mogu svojoj budućoj bebi dat ime prije nego li je barem osjetim. Ili vidim. Nemam ništa protiv davanja imena po nekome iz obitelji, to mi je simpatično, uostalom zovem se ka moja mama! Ali s druge strane nema te sile da bi dala ditetu ime koje ne volim. Imenom ga obilježiš za cili život. Znam da se na mene neće zvat. To bi već bilo previše. Tri iste u obitelji, uf. Osim ako budem imala toliko dice da mi ponestane mašte. Ali mi se zato sin uvik može zvat na svoga papu jer volim njegovo ime. Pa doma imaš velikog i malog. Baš dobro. |
|
Mene moj momak zna izludit! Jednostavno, bez razloga, samo me izludi. Sinoć je tako tvrdija da mi se nešto vrti po glavi, da ga biće ne volim više, da me puštaju osjećaji i gleda me je onim svojim velikim, toplim, tužnim očima. Baš je bija smišan. Izgleda da sam ja bila malo mirnija, nisam mu dosađivala- kako mi on gušta spustit, a dosađivanje podrazumijeva da visim po njemu dok paralelno njegov ego raste (obično se navečer izvalimo isprid tv-a i redovito gledamo neki kretenski film, a ja ne mogu od dosade). U principu ne volim te namištene Ne Voliš Me Više Scene. Ali san već navikla da on svako toliko iscenira koju kad mu zatriba malo više pozornosti. Ka malo dite je. I to mi je simpatično. Znam da ne misli ozbiljno, tad ga samo triba ljubit i grlit bez prestanka i uvjeravat ga u svoju bezuvjetnu ljubav. A to mi bar nije teško. I sve super. Ali kad ta scena nema kraja, dopizdi mi igrat se. Izludim! Pa ko ne voli da mu se njeguje ego?... |
|
Bojim se pauka, buba i općenito kukaca. Ne volim ih ni zgnječit, izbjegavam bilo kakav kontakt. Prilikom bliskog sustreta (100metara i manje) zovem upomoć. Nije mi svejedno ni blizu pasa, pogotovo buliera (to su svi oni neki opasni i ružni koji u imenu imaju bul i koji bi te smazali za marendu). Ni sa mačkama nisam na ti. Ok, pojednostavnimo pa recimo da se bojim više manje svih životinja. Nije da ih ne volim, samo ih se bojim. Bojim se potresa. Požara strahovito. Umrijet u požaru mi zvuči kao najgora moguća smrt. Brrr, odma se naježim. Bojim se nuklearane katastrofe i njenih poslijedica. A najviše od svega se bojim bolesti. I boli. Ne volim doktore, zubare, ni nikakvo medicinsko osoblje. Ulijevaju mi strah u kosti. Jedne jedine bolesti se ne bojim, srčanog udara! Takvu smrt priželjkujem, naravno tek za nekih 50, 60 godina. Kaže se da je dobar strah kome ga je Bog da. Meni ga je bome da! :) |
|
Dok san bila mala bilo mi je smišno kad bi mi majka rekla da joj se pari da je jučer rodila moju sestru ili mene. Nisan kužila kako nekome može brzo proć tako dugi vremenski period. Meni se moj životić tada činija jako dug, a moja majka jako čudna. Danas se meni pari da san se ja rodila, dobro ne baš jučer, ali prekjučer! Vrime brzo prolazi. Strašno brzo. Toliko strašno brzo da se ja bojim! Volila bi ga malo usporit. Pari mi se da se neću okrenit, a da ću ostarit. I ne, ne bojim se starosti, samo ne bi tila da dođe prerano. Još bi guštala mladost, živila ovo sada. Ne žalim za prošlim vrimenima, u prošlost se ne bi vraćala. Prošlost tipa osnovna škola, srednja, upis na fax i slično ne bi proživila opet za ništa. Nije mi to bilo stresno ni neugodno razdoblje, dapače imam lipa sjećanja, guštala san, izlazila vanka i zajebavala se do iznemoglosti, ali nazad ne idem! Ko zna kakav bi mi put bija da ponovno krenem. Sa divljanjem hormona ne valja se zezat. Ne sviđa mi se razmišljanje Šta Bi Bilo Kad Bi Bilo. Bilo je kako je bilo, nema žaljenja, ispravit ništa ne možeš, kreni dalje! Jedino možeš nešto naučit, pa budućnost učinit sebi po mjeri. Upravo zbog nekih stvari koje si proša danas si takav kakav jesi. Uostalom, sve se događa s nekim razlogom, zar ne? Ne bi volila ni priskočit neki period. Oću da sve ide po redu. Samo bi tila malo stat na balun i usporit ovaj trenutak sada i malo ga duže živit. Godine su tu, i čini mi se da se svake godine više ne dobija jedna nego najmanje dvi! Trudin se ne razmišljat puno i ne radit neke drastične planove jer me je strah da se ne izjalove. A opet da bi jednog dana sve uskladija (fax, vezu-brak, dite, posal), očeš-nečeš nekakav plan ti triba! Ja sam žena od planova koja ne voli faktore iznenađenja ni spontane situacije. A život je upravo takav, nepredvidiv. Šta ću, trudin se pratit ga! |
|
Često sanjam. Snovi su mi tako stvarni da ponekad nisam sigurna jel se to stvarno dogodilo ili je ipak bio san. Nekad sanjam i gluposti, skroz nerealne stvari. Znam sanjat nešto grozno, strašljivo, pa se trgnem iz sna i osjetim olakšanje šta san se probudila. Najčešće sanjam o onome šta me muči tih dana. Situacija bude slična stvarnoj. Varijacije na temu. Na taj način valjda razmišljam o problemu nesvjesno. Ne volim sanjat, umori me to noćno razmišljanje. Ne znam sanjam li u boji. Valjda. Primjetila bi crno-bijeli san. A imam i snove koje sanjam već dugi niz godina. Ista tema, ali razlike između sna i sna uvik postoje. Radi se o dva sna. I oba imaju veze sa stvarnošću. Prvi se tiče jedne situacije, odnosno svađe, i taj san me više stvarno nervira. Izliza se, ka da uvik gledaš isti film. Nema ga smisla više sanjat jer me ta situacija više ne pogađa. Drugi san se tiče smrti bliske osobe. Jasno mi je zbog čega uvik sanjam da se ta osoba pojavila, da je živa, jer ko ne bi volio da je živ neko njemu drag i blizak? Ali muči me šta je san nelagodan. Osoba se pojavi na moju veliku sreću živa i zdrava, ali onda krene moj zadatak objašnjavanja ljudima odakle se osoba odjednom pojavila i di je provela sve ove godine. Ni najmanje ugodan san. Kamen mi padne sa srca od olakšanja kad se probudim. E onda nastupi grižnja savjesti jer to znači da se ja kao veselim šta osoba ipak nije živa, a to naravno nije istina. Užas! Zašto baš to sanjam? To me strašno muči. Nisam sanjala ništa slično misecima, srića, i nadan se da ni neću više nikad. |
|
Ja kad volim, volim cila. Volim dušom i tilom. Srcem i mozgom. Od glave do pete. Do malog nožnog prsta. Nema kalkulacija. Nema sumnja. Već san rekla da virujen u postojanje veze kad ti je TO- TO. Prije je to bila samo moja priča, moje virovanje i nadanje da to postoji. Onda sam to doživila. I sad to živim! Uvik san se pitala (a i drugi su me to redovito pitali slušajući moje, navodno, utopističke ideje o vezi) kako ću znat da je to baš to. Ja san tvrdila bez pokrića da to jednostavno znaš. Osjetiš to. Sad to potvrđujem vlastitim primjerom. OSJETIŠ. ZNAŠ onoga trena kad zavoliš. Nema tu puno filozofije. E sad, virujen i da ne moraš volit nužno samo jednom u životu. Neko kaže da svaki slijedeći put voliš više. Ne bi baš to tako mjerila, ali opet ako ne voliš više u slijedećoj vezi ne vidin šta uopće radiš u njoj. Po mome onda ne voliš uopće ili bar ne dovoljno da bi ti veza uspila i opstala. Dakle, svaka slijedeća ljubav na neki način briše one prijašnje, ostavlja ih u sjeni, ili bi to bar tako tribalo biti. Ako nije tako savjetujem bijeg. Sve drugo je varanje samoga sebe. I partnera. Sad me već muči i pitanje ako je moguće volit više puta u životu jel ti se i više puta događa da ti je to-to? To me malo jebe, jer ako je to-to, TO bi tribalo bit samo jedan jedini put! Inače se to ne bi zvalo baš TO. Sad opet malo kompliciram, ali to sam ja... Ja VOLIM prvi put i osjećam da je to-to. Znam! Po mome i zadnji. A bude li promjena, jebi ga, morat ću razvit neku drugu teoriju! (...neće ih biti!) |
|
Uf, koliko meni malo triba da se iznerviram, da potpuno poludim. Jedna sitnica, jedna rečenica, ma rič samo, krivi pogled,... luda sam u roku od odma. Nekad je prag tolerancije veći, nekad manji, na dane. A kad imam pms niti ne znam šta to znači prag tolerancije! Priznajem da se slabo kontroliram. Ma mogla bi se ja kontolirat vrlo dobro kad bi to tila, ali ponekad jednostavno ne želim. Dopuštam sebi izljeve emocija. Pozitivnih i negativnih. Jesam li sebična? Pa i nisam baš. Možda u tim nekim situacijama kad otvaram ventil. Virujen da su takvi ljudi sritniji i opušteniji. Izbaciš sve iz sebe i nastaviš neopterećeno dalje. A razmažena? O da! Priznajem, razmažena sam. I baš mi je to gušt. Nekad se potrudim suzdržat od napada ljutnje, bijesa, tuge, ali to onda nije to. Opet puknem, nešto kasnije ali puknem. Stojim pri tome da nije dobro kad se ljudi sputavaju. Onda ustvari lažeš. Ne pokazuješ se onakav kakav si. Glumiš. A šta nije tako? Nego šta je! Dobro, sve ima svoju granicu... Ali ja ne volim granice. Volin kad se neko prikazuje upravo onakav kakav je. Uvik su mi bili sumljivi oni koji su ama baš uvik nasmiješeni. A tek oni pretjerano ljubazni! Ti su najgori. Ne kaže moja sestra uzalud da sam bomba, i to bomba kratkog fitilja. |
|
Zadnji tjedan mi je proletija. Za vikend san bila sama pa smo uselili kod mene. Prala san, kuvala, spremala... I inače je on stalno kod mene (triban li napomenit da ga moja mama naprosto obožava! i da su simpatije uzajamne- da, da, situacija za stavit dva prsta u usta haha), ali je drugačije kad smo solo. Dobro san podnila kućanske poslove. Valjda zato jer je to trajalo samo 4 dana :) Nekako me to ređenje, pranje, kuvanje, skupljanje i sl. uvik nadrka. Ali treniram... Sad dođemo kod mene na obid na gotovo, obavimo šta imamo po gradu i odemo nazad kod njega u prazan stan. To je gušt. Imamo di pobić fala Bogu. Lipo nan je skupa. Euforija ne prolazi. Kod nas je sve išlo nekako brzo, i problemi su nan došli prerano, ali smo i njih eliminirali brzinom kojom su i došli. Potriba da budemo skupa još je veća. Dan volin planirat po njemu. Bez njega mi je dosadno. Nisan potpuna kad nije tu negdi. Oden ja na kavu sa prijateljicon. Naravno da oden. A onda zoven da dođe po mene i trčin u siguran zagrljaj. I on dođe mojin auton. Našim! Oboje imamo auto, ali smo nekako prešutno odabrali da vozimo isti pa dolazimo jedno po drugoga. I to mi je gušt. Sad je to naš auto. Lip mi je osjećaj da nije više samo moj. Volin dilit. Sve šta se podilit može. Mrzin kad mi neko iz pijata nešto uzme. On i to radi. I baš mi je simpatično! Više ne izluđujen jer mu sto puta triban reć laku noć. Smišno mi je kad me ujutro probudi njegovo okretanje po postelji. Navikla san i na hrkanje. Volin i kad me probudi usrid noći zagrljajem i poljupcem jer mu zafalin. Sve mi je to baš lipo. I znan da sad zvučin ka dite i nije me briga, sritna san! |
|
Dakle, stala san kod lakta naslonjenog na šank. E ako išta mrzin onda je to kad me neko izgura ili na prijevaru tipa: "Mogu li samo naručit?" makne sa šanka. U tom slučaju ne odgovaram za svoje postupke! "Da, možeš, šta piješ?" i ja mu naručin, ali se sa šanka ne mičem. Jedino prisilino ili u besvjesnom stanju! (-nikad se dogodilo nije!) Pila su se kratka žestoka pića. Druga ni ne volim. Plesalo se, smijalo, rugalo, pričalo, zavodilo, upoznavalo. Tokon života upoznaš neograničen broj ljudi, neki ti ostanu u sjećanju, neki ti postanu važni, neki prijatelji, a druge zaboraviš. A imaš i ove neke koje vezuješ uz izlazak. Interesantno je da takve isključivo možeš srest u te kasne/rane sate i to samo vikendom. Danju jako teško i nikako. Među njima imala san baš dobrih... poznanika valjda, ne znan u koju bi ih kategoriju svrstala. Bilo je i kretena dakako, njih uvik možeš skupit u kafićima. Lijek protiv njih je ignoriranje. Nekad ni to ne pomaže, pa ti ostaje bezobraznost ili primjena sile. Odlučivala sam se na ovo prvo, i srića nikad nisan dobila po repici. I tako bi se u jednoj večeri prominila dva, tri kafića ili kluba u kojima si se osjeća skoro ka doma. Svi su te znali, i svih si ti zna. Bija si inventar. Izlazak nije bija dobar ako ne bi zalomile do 4,5,6. U prosjeku. Znalo se doma doć i sa debelim suncem. Naravno prije postelje važno je bilo otić do dežurne pekare, ne toliko radi hranjenja, koliko radi druženja s ekipon. Zabava se po nekom nepisanom pravilu pomicala sa šanka do auta parkiranog uz rub korniža. Zajebancija, smij do suza, burek koji se ladi na haubi auta, jogurt koji spašava nakon alkohola... I onda fajrunt, svak na svoju stranu do slijedećeg susreta. Ako ti petak nije bija dobar, subota je obećavala, uvik možeš na popravni. Ako ne ništa, drugi vikend, na istom mistu, u otprilike isto vrime! Guštala san, guštala ka prasica, i izguštala se! Sad je malo drugačije, opet guštan, ali u dvoje... (i to ne za šankom!) |
|
Petak prid vratima. Petak! A ja ga ne osjećam. Petak... ajme obožavala sam ga! Prije bi me već sredinon tjedna počelo grijat oko srca. Dugi niz godina petkom ujutro otvorila bi oči i blaženi osmijeh bi mi se instant razlija licem, adrenalin u krvi pojačano je kola, zadovoljno bi se rastezala i još snena uzimala telefon u potrazi za žrtvom. Morala san bit sigurna da ću navečer vanka. Petak uvečer doma- teška depresija! A znalo se i to dogodit, tuga me vata još uvik kad se sitin. Utješit me mogla je jedino extra kvalitetna subota, ali petak se teško nadoknađiva. Nikad nisan volila čoporativne ženske izlaske. U dvi je najbolje. Može eventualno tri. Ali eventualno. Izbor žrtava bija je ograničen. Kažem žrtve jer ako bi prvotni dogovor otpa, potraga se nastavljala po principu odabrati najmanje zlo, izaći vanka pošto-poto! A ako su momci bili u igri, teško da su igrali vikendon. Možda poslin u drugoj fazi izlaska, prvoj nikako. I tako bi nas dvi, tri živile za izać vanka. Najčešće se spavalo kod mene. Bila ja sama doma ili ne. Izlazilo se knap prije 10 da se stigne kupit koji unučić votke, red bull, žvake i možda duvan. I plastične čaše. Znalo se ić i po slamke. Kupovalo se na karticu. I nije to bilo uštede radi, bija je to ritual. Ritual je bila cila ta priprema oko izlaska. Onda bi se stalo negdi sa strane s auton, točno se znalo di su mista za pit. Pijuckalo se, slušala se posebno snimljena kazeta pomno birane glazbe za dobro raspoloženje, pala bi koja ćakula, tu i tamo se popravljala šminka, pa čak i lakirali nokti- uvik se žurilo vanka, polumokre kose, napola našminkane, napola obučene, i uvik je falilo još 5 minuta. Ah mi žene. I na kraju odlazak ne neku od dobro poznatih nam štacija. Naravno da smo bile prst i nokat sa konobarima, i naravno da su unaprid znali šta pijemo. Rekla san na kraju, iako bi to ustvari bija početak večeri, ali prvi dio naše misija bija je ispunjen naslanjanjem lakta na šank... |
|
Sa ovin postom na 100 san muka, ispast ću tipična dosadna tuka. Ma počet ću "srati", pa ćemo vidit di ću stati. Dosadan mi je bija dan, bila bi mora da je bija san. Fali mi Momak moj, otiša je na par dana na svoj škoj. Postala san jedna od onih cura, kojima bez momka duga je ura. Svakin danon moja ljubav je sve veća, on je moja životna sreća. Dragi, brzo dodji, prije toga po durexe podji! Dosta o njemu, još će se i umislit, šta će o meni ljudi mislit. Ne slinin inače tako, nije s menon lako, brzo planem, kad počnem teško stanem, nagazna sam mina, tila bi jednog dana rodit sina! Ma i curicu, samo u pravu "uricu", još to vrime nije došlo, vrime ispita nije prošlo. Učila ovih dana baš i nisan, dan mi je tisan, dupe ladin, ništa ne radin, malo vegetiram, život resetiram. Sve će na svoje doći, nevolje će proći... Triba bit dobre volje i odma nan je bolje. Najvažnije je u životu biti zdrav i sretan, ali i biti spretan. Važno je puno toga, prvo gledati sebe i svoga! Eto toliko, Momak moj, volin te ooooovoliko! |
|
Da ću vooooolit jednog dana oduvik sam znala. Bar san se nadala. Ali da ću volit baš Momka Svoga, hm... E da ste me to prije pitali vjerojatno bi vam se samo grohotom nasmijala. I još uvik se smijem! Uvik san izluđivala ljude oko sebe nekim svojim teorijama. Većina me nije razumila kad san pričala da oću "ono nešto" i da mi "to bude to". Izluđivali su i oni mene pitanjima šta ja to tražim kad mi ni jedan momak ne odgovara. Izdržim eventualno par dana, a onda si dam petama vjetra! I uvik san padala na prvi dojam- ili bi se dogodilo ili ne bi. Najčešće ne bi. Mrzila san kad bi mi neko reka ajde pokušaj. Ma šta da pokušam? Valjda ja znan šta oću?! Znam li? Freudovski san zagrebala ispod površine i došla do zaključka da ja uopće ne znam šta oću, a ako ne znam šta oću to ne mogu ni nać! Al ajde, bar san znala šta neću. Valjda... Nisan imala šablonu po kojoj bi mi se neki momak svidija, bili su različiti, međusobno, a i od mene. Dobro, imali su svi istu dodirnu točku: bili su budale, na ovaj ili onaj način. Bar ja to tako volin gledat. I tako san ja krenila u rješavanje tog «problema» i počela nizat kvalitete jednu za drugom. Na kraju san upala u veliko sranje jer san svatila da san napravila gospodina Idealnog i da se takav nije još rodija! Mom razočaranju nije bilo kraja. Pitate se kako sam onda na kraju ipak odlipila na Momka Svoga? (kojeg san znala godinama prije toga? a ni idealan nije?) Sigurno nećete bit zadovoljni odgovorom da su čudni putevi Gospodnji? Ni ja ne bi bila... :) |
|
A šta nije lipo dobit sms ili poziv ljubice svoje prije spavanja? :) Odma san blažena nekako... Naravno da je još lipše uživo si zaželit laku noć i ušuškat se jedno uz drugo... |
|
Ja guštan na loše vrime. Kiša je meni super. Ne razumin zašto svi popizde. Ni jugo me ne dira ka sve ostale potencijalne luđake. Ok, lažen, popizdin radi kose. Ali prava luđakinja san kad upeče sunce i kad je temperatura veća od moje tjelesne. E onda bi ubijala. Ovako bar nije vruće. Ne znojiš se. Ne lipiš se. Ne otapaš se! Lipo je friško. Kiša pada. Čuješ je, osjećaš je u zraku, na koži, u nosu. Ako si sriće ne moraš izać vanka. Nego si doma. I kraj tebe je on. Uf, meni se odma... E baš to! Zimi je još bolje. Onda ti se definitvno grije uz dragu osobu. Šta se mene tiče mogla bi tako danima. Ma misecima. A tek litnja nevera koja te uvati na kupanju! Nema bolje stvari od banjade po kiši. A poslin negdi u kafiću uz more sidiš u dugin rukavima, malo ti je led u kostima i kosa ti je mokra, gledaš nemirno more. Gušt nad guštima. Pogotovo ako naručiš koju 0,03 za ugrijat se. Izgleda da i za vikend zovu takvo vrime. Jedva čekan! |
|
Ne sićan se kad san zadnji put ubila cili dan ne radeći ništa. Dobro, lažen, znan ja tako ubit dobar dio tjedna. Ali ovu san nedilju nekako posebno bila aktivna na kauču i isprid tv-a. E to nisan radila odavno. Pogotovo ne sama. Baš mi je to tribalo nakon svega. Preporođena sam. Bija mi je dobar dan. Šta se tiče raspoloženja. Opet san propustila primjetit koji je datum... I ne samo ja. A kad se ne možemo dogovorit oko Tog Dana! ...Išli smo svi skupa vani. Došli su prvi i zauzeli stol, lagano pijuckali čekajući nas. Naravno ja san bila kriva za naše kašnjenje. Na sebi je ima košulju na kockice. Ne sićan se detalja. Pili smo. Duple. Ako ne i troduple. Količina bacardya za bazen napunit. Spiza je bila fenomenalna. Jea je moju francusku (uvik gluposti zapantin!). Ostali se baš i nisu zabavljali. Pribacili smo se za šank. Vjerojatno se i plesalo. Znan samo da nisan vidila dalje od njega. Skupa smo prošli tih dana (miseci, godina...) neke stvari pa je alkohol rezultira velikim ričima, tješenjem, željama za sriću. Zagrljajima čvršćim od kamena. Poljupcima u obraz. Kosu. Dubokim pogledima u oči. I ništa to nije bilo čudno za nas. Sve dok on nije (ne)namjerno usnama okrznija moje. Tako je sve počelo... |
|
Danas san bila bolje, duhovi prošlosti su se smirili još sinoć sa zalaskom sunca. Smirili se, ali znan da vrebaju. Još uvik su tu negdi. Nesporazume, nesuglasice i probleme je najbolje sređivat u 4 oka. Tako je i bilo. Prvo mi je tribalo par dana da se jugo smiri. U meni. Nisan stvari rješavala nabrzinu. Nije bilo naglih odluka. Nisan tila da šteta bude još veća. Drugu stranu nije tribalo čekat, pokaziva je danima znakove žaljenja. Još najbolje da nije, e! Nisan ga više mogla gledat iznerviranog, umornog i tužnog. Nisam od onih šta može ostavit nekoga da se koprca samo zato da bi mi ego rasta. Šta je- tu je. Očeš- nečeš. Reći ću ti šta te ide i šta mislin, dat ti priliku da mi rečeš svoje. I postavit neke uvjete. Kompromis nije bija potreban, sve moje je prihvaćeno. Ah, kad sam razumna. I više nego li bi tribala bit. To me je malo straj... I tako se smirilo. Nema divljeg juga, ali još ima vitra! Maestral neugodno mrsi kosu na refule. Zabonacat će već... |
|
Kad san bila mlađa, bez ovih nekih saznanja, iskustava, opterećenja, i lipih i ružnih stvari koje skupiš živeći, a da to ni ne skužiš, nisan virovala u ljubomoru. Odbijala san pomisao da se može i meni dogodit. Ona je za mene bila bezvezna, neutemeljena, glupa, simbol nepovjerenja, nedovoljne ljubavi i vjere u onoga s kin si. Ljubomora kao takva za mene nije postojala. Jednostavno nisan bila ljubomorna. Nikad. Na nikoga. Kad bi vidila druge ljubomorne, bili su mi jadni. S vrimenon su mi postali smišni. Pa simpatični. A onda san ih nekako počela shvaćati. A onda san je i ja osjetila. Veliku groznu gospođu Ljubomoru. Sad, ne kažen da nema i tu nekih svojih čari, ljubomora kad malo bocne, onako lagano štipne, više se ustvari sprdaš nego li je to ona prava ljubomora. Pa se vidite, izljubite, izgrlite, ka dica, sve se lipo zaboravi i još ste sritniji. Postoji i ona bolesna ljubomora. Ta je užasna. Nije ni najmanje simpatična, ugodna, a ni normalna. Te se triba klonit. A šta je sa ljubomoron za koju se pokaže da je bila utemeljena? E to je jebeno ako mene pitate... Triba li ljubomoru suzbijat, ili je njegovat? Jel ona pozitivni ili negativni pokazatelj? Neman pojma. I ja tražin te odgovore. Ljubomora je čudovište. Jedino pitanje je koliko je nečije čudovište bilo (ne)njegovano i koliko je naraslo... |
|
Volila bi nekad pustit mozak u stanje mirovanja. Ne mislit, ne razmišljat, ne analizirat. Ništa. Vakum. Zvuči primamljivo. Isto tako nemoguće. Uvik se tu nađe neko pitanje, događaj, stvar koja nije do kraja jasna, izanalizirana, u koju nisam sigurna 100%. Uvik se crv sumnje uvuće. Osoba san kojoj ništa nije crno na bilom. Najmanje od svega sam jednostavna. Čak ni ne volim jednostavne ljude. To mi tako dosadno zvuči. Ti jednostavni su mi tako neinteresantni. Bezveze. Onda se opet sitin koliko bi mi život bija lakši da san jedna od njih. A tek da su ovi oko mene jednostavni! Ne, ja moran bit komplicirana. Komplicirana do boli. Sebi najviše. Ma ni drugima nije lako. Prije mi je godilo kad bi mi neko reka kako sam zajebana. Bija je to kompliment. Zajebana igračica. Još kad se tu uplete tvrdoglavost... Uf, takvi vidin ja najviše najebu u životu. I ja još biran istu sortu ljudi i s njima se okružin. Ne mogu falit. Jer jednostavni mi ionako dosade u trenu. A dosadu opet mrzin više od svega... |
|
Jel istina da možemo zaboraviti neke stvari za koje bismo najrađe da se nisu dogodile? A dogodile su se itekako! Ako su se dogodile povratka na staro nema. Može li se šta učinit: popravit, zalipit, obnovit? Ili ako ćemo pričat o praštanju, možemo li oprostit? Ma valjda možemo? A zaboravit? Jel uistinu oprostimo? Ne zaboravimo nikad... |