Često sanjam. Snovi su mi tako stvarni da ponekad nisam sigurna jel se to stvarno dogodilo ili je ipak bio san. Nekad sanjam i gluposti, skroz nerealne stvari. Znam sanjat nešto grozno, strašljivo, pa se trgnem iz sna i osjetim olakšanje šta san se probudila. Najčešće sanjam o onome šta me muči tih dana. Situacija bude slična stvarnoj. Varijacije na temu. Na taj način valjda razmišljam o problemu nesvjesno. Ne volim sanjat, umori me to noćno razmišljanje. Ne znam sanjam li u boji. Valjda. Primjetila bi crno-bijeli san.
A imam i snove koje sanjam već dugi niz godina. Ista tema, ali razlike između sna i sna uvik postoje. Radi se o dva sna. I oba imaju veze sa stvarnošću. Prvi se tiče jedne situacije, odnosno svađe, i taj san me više stvarno nervira. Izliza se, ka da uvik gledaš isti film. Nema ga smisla više sanjat jer me ta situacija više ne pogađa. Drugi san se tiče smrti bliske osobe. Jasno mi je zbog čega uvik sanjam da se ta osoba pojavila, da je živa, jer ko ne bi volio da je živ neko njemu drag i blizak? Ali muči me šta je san nelagodan. Osoba se pojavi na moju veliku sreću živa i zdrava, ali onda krene moj zadatak objašnjavanja ljudima odakle se osoba odjednom pojavila i di je provela sve ove godine. Ni najmanje ugodan san. Kamen mi padne sa srca od olakšanja kad se probudim. E onda nastupi grižnja savjesti jer to znači da se ja kao veselim šta osoba ipak nije živa, a to naravno nije istina. Užas! Zašto baš to sanjam? To me strašno muči.
Nisam sanjala ništa slično misecima, srića, i nadan se da ni neću više nikad.
Post je objavljen 19.06.2005. u 12:59 sati.