Čudovište

04.06.2005., subota

Kad san bila mlađa, bez ovih nekih saznanja, iskustava, opterećenja, i lipih i ružnih stvari koje skupiš živeći, a da to ni ne skužiš, nisan virovala u ljubomoru. Odbijala san pomisao da se može i meni dogodit. Ona je za mene bila bezvezna, neutemeljena, glupa, simbol nepovjerenja, nedovoljne ljubavi i vjere u onoga s kin si. Ljubomora kao takva za mene nije postojala. Jednostavno nisan bila ljubomorna. Nikad. Na nikoga.
Kad bi vidila druge ljubomorne, bili su mi jadni. S vrimenon su mi postali smišni. Pa simpatični. A onda san ih nekako počela shvaćati. A onda san je i ja osjetila. Veliku groznu gospođu Ljubomoru.
Sad, ne kažen da nema i tu nekih svojih čari, ljubomora kad malo bocne, onako lagano štipne, više se ustvari sprdaš nego li je to ona prava ljubomora. Pa se vidite, izljubite, izgrlite, ka dica, sve se lipo zaboravi i još ste sritniji.
Postoji i ona bolesna ljubomora. Ta je užasna. Nije ni najmanje simpatična, ugodna, a ni normalna. Te se triba klonit.
A šta je sa ljubomoron za koju se pokaže da je bila utemeljena? E to je jebeno ako mene pitate...
Triba li ljubomoru suzbijat, ili je njegovat? Jel ona pozitivni ili negativni pokazatelj? Neman pojma. I ja tražin te odgovore.

Ljubomora je čudovište. Jedino pitanje je koliko je nečije čudovište bilo (ne)njegovano i koliko je naraslo...

- 00:01 - Komentari (0) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>

	lipanj, 2005					>
P	U	S	Č	P	S	N
		1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30