Nije bilo prvi put da smo na tom mestu i nije bilo prvi put da smo to radili. Čavrljali smo o svemu što bi moglo da se desi, bili dobro raspoloženi. Bilo je svetlo, skoro sunčano, nekako kao da smo bili bosi ili je bilo meko pod nogama. Očekivali smo sve to ali ne tako i ne toliko. Ispustili smo po jedan veliki usklik kada smo se domogli prvog a bilo ih je još sijaset okolo. Na prvi pogled je izgledalo malo pa kada smo razgrnuli sve oko njega trebalo je upotrebiti obe šake da bi se podiglo. Ispuštalo je zvuke čim smo ga dotakli, još jače kada smo ga podigli. Neočekivani a poznati zvuci, ponavljajući. Sećam se da me je iznenadila zaravnjenost sa donje strane. Za trenutak sam se zamislio nad tim, kao da mi nije bilo pravo, ali čulo se, živo je i trebalo je nastaviti sa grejanjem i gurnuo sam ga na grudi, pod jaknu. Ravnim delom prema sebi. Čulo se sve jače, bio sam u neizvesnosti i pomalo nervozan šta će to biti, utoliko više što se uprkos zaklanjaju jaknom čulo sve više, nekako uznemireno, pozivajuće.
Jutro je već odmaklo i kroz žaluzine se uvlačilo sunce. Krilo mi je bilo prazno. Izvukla si se i negde otišla. Tvojih zvukova nije bilo. Iznad glave je sat na mobilnom uporno pijukao sve jače i jače. Nedostajala si kao i ono čudno zaravnjeno sa donje strane, kao uputstvo da tumbanje nije dozvoljeno. Izvučem ruku u hladno jutro prošarano nalepnicama sunca veličine proreza na žaluzinama i ućutkam mobilni zvuk jajeta iz kojeg samo što se nije ispililo... Nešto...
