Kada se pojavio, započela je velika aukcija. Nikako da uoči moju ponudu. U stvari, nikako da ugrabim pravi trenutak i prijavim se. I tako neko vreme. Kada se ukazala prva šansa, podignem ulog za malo. U pravom trenutku. Uskoro sam bio jedan od retkih koji je još uvek dizao ulog. Bio je to nadasve neobičan instrument. Nepoznato poreklo, nepoznata vrednost. Ispalo je da su zvučne sekvence bile samo iz visokog registra a da je stvarno u pitanju violon čelo. Ispalo je da sam izlicitirao upotrebu a ne pripadanje. Bilo mi je dovoljno. Prijala mi je promena. Prijalo mi je i povremeno muziciranje. Kratki komadi, bez izliva virtuoznosti kojima sam bio sklon. Trajalo je dovoljno dugo i uljuljkalo me. Uskoro je vreme upotrebe isteklo i taj neobični instrument je promenio filharmoniju. Bio sam samo šturo obavešten o tome.
Već sam mislio da sam završio karijeru i počeo sam se spremati za penziju. Zasluženu, smatrao sam. A onda se pojavio instrument koji me je raspametio. Pobojao sam se već da je puno toga što krasi jednog koncert majstora nestalo ali prevario sam se. Instrument je bio tako inspirativan da me je vratio u najbolje dane koncertnog majstorovanja i čak dostignuto digao na viši nivo. Zagasito tamna boja, dobro održavana, dobro naštimovan u najboljim godinama za instrument te vrste. Skoro nalik na gipsy instrument sa istom, čak većom, radošću muziciranja, sa sjajanim repertoarom u svim registrima koje god sam pokrenuo prstima i gudalom, dobro zategnutim. Posle toliko puno vremena ponovo sam doživeo zadovoljstvo dugih koncerata i beskonačne svirke na bis. Mislio sam da će instrument ostati moj. Na njemu niko pre nije tako svirao. Mislio sam da je to dovoljno da ostanemo prepušteni muziciranju. Ispostavilo se da nije tako. Bio je ukraden i morao je biti vraćen vlasniku. Žalio sam ali neminovno se dogodilo.
Poslednji instrument mi je pokazao da je odluka o penzionisanju preuranjena i da nije vreme da ostavim se muziciranja. Pokazao mi je i druge stvari o meni samom o kojima nisam razmišljao na taj način, podigao kriterijum u izboru i instrumenata i partitura koje ima smisla muzicirati. Čak sam se usudio muzicirati sopstvena dela kojima je u praizvedbi poslednji instrument bio oduševljen. Nekako drukčije gledam na svet posle svega. Više me ne kopka. Sada znam...
Da sam znao drukčije, bih ja. Kao da sam mogao da biram... A nisam. Violina u ruke i na put. Trudio sam se tri godine. Čak sam uspeo i ponešto smisleno da odsviram na dodelama paketića za novu godinu ili, na užas mojih drugova u razredu, na časovima uzurpacije školskih pravila i dobrote učiteljice. Posle promene škole, kako te aktivnosti nisu imale uspeha, batalio sam svirku na violini i čuvam je kao dokaz, broj jedan, mene neuspelog.
Ostala je ljubav prema muzici, prema svim vrstama koje je moguće izmamiti iz instrumenata. Slušao sam ih i ponekad bio dirnut do suza njihovom iskrenošću. Kao i sve što volimo i muzika stvara zavisnost. Volim muziku koja me vodi od radosti do plača i nazad. Slušam je stalno, nezasito. Ponekada jednu istu stvar neumorno ponavljanu. Uvek je neko drugi svirao. Dok sam se trudio oko violine, prebirao sam neku svoju muziku, nezapisanu, nemuštu, tugaljivu, na e žici, onoj najtanjoj. Ponekad je zvučalo dobro. Bilo je nade za mene.
Poželeo sam svoj instrument, neki drugi. I dobijao sam ih. Uvek je bio isti problem. Kako se na njima svira. Postojao je opšti pristup. O tome se ništa ne uči u muzičkoj školi. Sve se zasniva na probi i promašaju jer se znanja kriju, majstorstvo sviranja neobično mnogo zavisi od instrumenta. Treba ga dobro poznavati. Ne postoji sistem zapisivanja nota. Linijski sistem je presiromašan. Nije moguće zadržati instrument na kome se ne svira dobro. Pojavi se bolji muzičar i jednostavno preuzme instrument. Ponekada smo mu zahvalni a ponekad zažalimo jer, tako malo vremena nam je falilo da prosviramo.
Tako sam prošao sa svoja prva dva. Prvi sam samo okretao po rukama neznajući šta je gde. Na drugom sam već raspoznavao vitalne delove ali nisam uspeo da izmamim ni jedan ton. Tada je do mene stigao jedan za koji sam mislio da sam spreman. Znao sam gde je šta, imao sam ideje kako proizvesti muziku, čak sam priredio par solo deonica koje su, pogađate, prošle prilično jadno. Jedne večeri, slavodobitno uljuljkan u uspešnost, spazio sam novi instrument, nov, dobro uglancan. Pružio sam ruku. Ležao je u njoj kao po meri. Odložio sam stari u ćošak i zaboravio na njega.
Novi me je intrigirao, ali nisam počeo odmah da sviram. Potrošio sam dovoljno vremena na proučavanje koje bi potrajalo predugo da me nisu malko požurivali. Nije moguće dobiti koncertni kvalitet sa novim instrumentom, mislio sam, i bio zadovoljan svojim napredovanjem. Taj instrument je bio sa mnom skoro tri godine. Priredio sam nekoliko koncerata, kamernih, ne više od deset i par filharmonijskih. Za tri godine, sasvim dovoljno, mislio sam. Ali jednog dana, shvatim. Neko mi je digao instrument.
Kao i sve što volimo i muzika stvara zavisnost. Pogođen gubitkom instrumenta na koji sam već navikao, trebalo mi je skoro tri meseca da se oporavim. Za to vreme prebirao sam prethodne svirke, tražio moguće bolja izvođenja pojedinih deonica i pripremao se. Postalo mi je jasno. Punu pažnju treba pokloniti izboru instrumenta. Počeo sam intenzivno da cirkulišem u potrazi. Oko dva meseca obilazio sam čuvena mesta i jednog dana, vidim jedan, tri četvrt, nov novcat, još sija prvi lak. Uzmem ga u ruke i ne verujem, pravljen kao za mene. Osvrnem se okolo da opazim vlasnika. Njega nema. Izgubljen instrument. Ja ga našao. Znači, moj je.
Čim sam ga uzeo u ruke, zatreperi. Probam nekoliko hvatova. Zvuk simfonijski. Ne verujem ušima i očima. Ima memoriju kao sintisajzer. Sve što su prethodni svirači ikada probali ostalo je zabeleženo. Bilo je potrebno samo da započnem a da nastavak bude kao na plej bek. U prvo vreme je to bilo baš zgodno jer nisam umeo tako da sviram ni po tehnici ni po mašti izvođenja. Ekspresno sam učio sve što je bilo na raspolaganju i jednog dana, nestane plej bek, nema više memorije sintisajzera. Ostali smo samo instrument i ja. Osim nekoliko prvih koncerata iznenađenja, silom prilika kamernih, svi ostali su bili simfonijski. Većina bez ekstra mogućnosti, samo moja veština i imaginacija. Instrument je blistao. Priređivali smo jedan do dva koncerta nedeljno. Svirka je skoro uvek bila na bis. Bilo je tako lako svirati, tako bez napora, kao disanje. Ponekad ne primećujemo sopstveno disanje koliko nam je normalno i svakidašnje. Takvo je bilo i sviranje. Koncerti su trajali sve duže i duže, bez zamora, znoja, nervoze zbog nastupa. Pamtim tu seriju nastupa i računam je kao vrhunac karijere.
Glupom nepažnjom izgubio sam taj sjajan instrument. Nisam žalio. Mislio sam o sebi kao koncert majstoru i dobrom izvođaču na bilo kom instrumentu na svetu. Umišljeno, nema šta.
Vratim se u rodni grad i kako muzika stvara zavisnost, potražim za sebe nov instrument. Nije bio izbor kao ranije ali ja, nadobudni koncert majstor, smatrao sam da mogu najlepšu muziku da izmamim iz bilo kog. I skoro da je bilo tako. Našao sam nov instrument, različit od svih koje sam imao, sa uočljivom patinom. Nije se moglo zaključiti koliko je upotrebljavan ali to mi i nije bio važno. Trebao mi je instrument za ceo život. Prvi koncerti su bili pomalo stidljivi. Zbunjivao me je neki pritajeni otpor koji ranije nisam sretao. I onda je došao taj letnji ponoćni koncert koji se pretvorio u svirku do zore. Instrument i ja smo postali jedno.
Dugo smo bili zajedno. Pregurali smo puno toga. Od najavljenih koncerata koj su se pretvarali u loše probe preko nenajavljenih proba koje su se pretvarale u koncerte i sve ostale moguće mikseve. Ali onaj davno preživljeni pritajeni otpor je ostao. Borio sam se protiv njega i nisam ga savladao. Možda je u toj nepredvidljivosti i sva draž muziciranja. Nikada ne znaš kako će ispasti. Oreol koncert majstora mi ne da da poneki neuspeh pripišem tom otporu, već krivim sebe. Nisam sve uradio kako treba. Povešću o tome računa sledeći put.
Posle toliko godina muziciranja na taj način moguće da sam se malo umorio. Uhvatim sebe u razmišljanju kako bi bilo napraviti probu sa nekim drugim instrumentom. Pomislim, odmahnem glavom, zainatim i priredim koncert sa mojim dobrim starim. Nisam baš dobro shvatio mehanizam događanja, ali ima neke veze sa tom željom da probam nešto novo. Kao da je ta želja dovoljna da se vratim koncertima, simfonijskim, sa svom pompom koja uz njih ide. Nisu tako česti ali dovoljno ih je da održim duh majstora.
Kopka me ipak pomalo, da li bih mogao da napravim koncert sa instrumentom koji nisam video nikada pre.
Trajalo je već danima. Obeležio sam sva mesta, uglove pod kojim su postavljene, zone koje nisu dovoljno pokrivene. Trebalo je sve to uraditi kada ima tako malo ljudi i kada je mnog lakše pratiti njihovo kretanje. Posle nekog vremena sam skapirao gde je nadzorni centar i uspeo da bacim pogled na pokrivanje svih kamera. To mi je pomoglo da nađem bezbednu maršrutu.
Svakog dana sam se pojavljivao skoro u isto vreme i sedeo na klupi preko puta. Nekada duže, nekada kraće. Navikla se na moje prisustvo. Čekao sam da ih nahrane i kada bi se čuvari i hranioci izgubili prilazio sam i bio sasvim blizu. Puštala me je da češkam leđa ili trbuh. Kada bih se osetio sigurnim češkao sam je iza uha. To je baš volela. Umela je i da zaprede. Počeo sam sve to da radim i pre hranjenja. Navikla se i na to, nekako u vreme kada sm kompletirao sliku o radu kamera.
Sve se malo iskomplikovalo kada su proradili zimovnici. Više nije bila u spoljnjem kavezu, nego u prostoru gde su noćile i gde su se mogle videti samo ako se uđe u zgradu. Kamere su i tu bile postavljene. Iz nekog razloga kamera uperena u njen prostor nije radila. To sam naučio pri poseti sigurnosnom centru. Brave na rešetkama su bile dečja igra jer niko nije pretpostavio da će neka luda ući u kaveze sa velikm mačkama. Ali, jedna luda je planirala upravo to.
Nije teško sakriti se u ZOO vrtu jer, opet, niko ne očekuje da bi to moglo da se dogodi. Kada su ostali samo nadzorni u centru i par šetača čuvara, ušunjao sam se u zgradu sa velikim mačkama. Bilo je kasno ali me je ona čekala. otključao sam njen kavez i pozvao je. Bio je to samo potez rukom ali je došla. Očešala se o moju ruku mirišući je i sačekala me da zaključam kavez. Iskrali smo se iz zgrade i posle par složnih poleganja po zemlji kako bi čuvari prošli, nastavljali bi dalje. Na mestu gde sam rasparao ogradu izvukli smo se u mrak grada. Neko bi, gledajući sa strane, rekao da sam ukrao tigricu. Bilo bi to duboko pogrešno. Oslobodio sam je ali mi to niko ne bi poerovao. Znala je to i ona. Ne znam kako je znala ali jeste.
Vratio sam je pred zoru. Nije se bunila. Nije negodovala. Uspevala je da shvati, ili sam ja samo tako voleo da mislim. Naš trik je uspevao. Izlazili smo iz ZOO vrta neprimećeni i vraćali se. Da me je neko pitao zašto to radim ne znam da li bih mogao da dam smislen odgovor. Činilo mi se da je slobodna više bila ona nego u kavezu. Bio je izazov izvući se sa njom i provesti noć u njenom krznu. Puštala me je da legnem uz nju preko jedne šape da bi me onom drugom kao zagrlila. Stomak joj je bio mek i topao. Kada sam se već navikao na njeno krzno i ona na svakonoćne izlaske, jedno buđenje pre vremena je sve poremetilo. Ležao sam u naručju prekrasne žene obgrljen njenom nagošću. Moje meškoljenje ju je probudilo uz naglu transformaciju nazad u veliku mačku. Sledeće noći nisam zaspao. Kao i nekoliko sledećih. Mislim da je znala za to bacajući svoj mačji pogleda na moje podočnjake.
Bila je to još jedna zajednička noć. Usudio sam se da se okrenem prema njoj. Gledala me je. Čekala kao i nekoliko prethodnih noći. Poljubio sam je u njušku koja to više nije bila. Bilo je to lepo lice sa usnama koje su mi uzvratile. Ruke nisu mogle da mi miruju...
"Gospodine! Vreme je isteklo!" neko je drmao moje rame
"Razumete me", gledao sam ga razrogačenim pogledom.
Klimnuo sam glavom i pogledao mimo njega. Ležala je i bola me pogledom. Unutrašnjost kuće za velike mačke je bila topla. Glava mi je bila teška. Nisam mogao da je ostavim i zaspao. Čuvar je pomogao da ustanem. Zadovoljno je prela pri svakom izdisaju...
Volim kada se zavučeš u mene, tako kao sada i volim kada skoro pospano šetam dlanove po tebi, zadržim se negde, pa nastavim, bez nekog reda i namere a ti me pustiš svud. Volim tu opuštenost. Volim što mogu da naslonim usne na tvoj vrat i tako ostanem neko vreme. Spustim ih na onaj deo gde prolazi veliki krvni sud i na usnama mogu da osetim kako krv teče u udarima. Volim što mogu da ti obuhvatim dojku, stavim je u dlan, onako kao da je uspavljujem, poigram se malo sa bradavicama i one odmah pokažu da su tu. Volim što mogu da ti milujem stomak, bokove, onaj deo koji nisi zabila u mene. Volim što se nameštaš pod moj dlan onim što sam propustio da obiđem i povremeno se okreneš i onako pospano me poljubiš, kao: "budi tu, ne idi nigde, ja ću samo malo da spavam". Volim što ti nije neobično da me tvoja blizina uzbuđuje, što se to da osetiti i što me izazivaš blagim kretanjem kukovima, dok toneš u san. Volim da ti držim dojku u šaci, onako poklopljenu i toplu. Volim što umeš da se okreneš i priljubiš se uz mene, izljubiš i vratiš ponovo u krilo i kada se vratiš opet smestim ruku na tvoje grudi, malo na jednu, malo na drugu. Volim kada tako puštajući me da budem svuda po tebi zaspiš i počneš ujednačeno da dišeš. Volim da mislim da tada sanjaš kako se volimo a ja te samo uspavljujem.
